Архиве аутора: Milan Rajevac

Српски генетски склоп – Колико смо Словени?

Сваког припадника српског народа вероватно занима какав је наш генетски склоп, који древни народи су оставили генетски траг код нас, колико смо заиста Словени? Колико смо слични Русима и Украјинцима, а колико околним народима?

Данас постоји могућност да преко комерцијалних предузећа попут FTDNA, прилично повољно добијемо неке основне податке везане за склоп нашег генома. Зависно од личне заинтересованости са тим подацима можемо даље радити и проверавати наш генетски склоп преко различитих интернет алата и рачунача, који ће нам помоћи да из више углова сагледамо наше порекло и полако склапамо мозаик иначе сложене етногенезе ових простора и покушамо одговорити на питање «ко смо ми», барем у контексту генетичког родословља.

У том смислу, резултати аутосомалних тестирања могу нам сугерисати неке одговоре. Прво што треба схватити јесте да резултате аутосомалних тестирања не треба прихватати у апсолутном смислу, због чињенице да су резултати уско повезани са начином устројства рачунача. Сирови резултати са 22 пара наших аутосома (бесполних хромозома) бивају прилагођени параметрима рачунача, тј. рачунач даје значење хрпи бројки и слова, доводећи их у везу са својим одредницама, које обично представљају одређени географски простор или одређену савремену/древну популацију. Стога, резултат има основни смисао у оквиру и у односу (релативно) на рачунач/алгоритам, бивајући условљен устројством самог рачунача. Тако, рецимо на два различита рачунача можемо добити различите резултате по истој популацији, уколико је та популација различито дефинисана с обзиром на рачунач.

Управо је ова разноликост исхода оно што фрустрира људе, посебно када почну да се баве аутосомалном генетиком, тако да може доћи до неразумевања, разочарења и неповерења у овакве начине истраживања. Међутим, када се једном схвати да тако функционишу ствари и да у тој разноликости можемо издвојити нешто што је стабилно, почињемо да се играмо и експериментишемо са различитим интернет алатима, који су иначе врло једноставни за употребу и кроз ту игру можемо доћи и до неких озбиљних закључака везаних за порекло појединаца и популација.

Зато је изузетно важно да се пре употребе одређеног рачунача упознамо са „упутством за употребу“, тј. са дефиницијама основних одредница/популација чију нам процентуалну заступљеност рачунач процењује.

Будући да су вредности резултата релативне и вредност овог текста ће у складу с тим бити релативна и имаће функцију да сугерише одређене закључке до којих ће, надамо се, будућа истраживања довести. До таквих сугестија ћемо доћи увидом у резултате на основу великог броја доступних рачунача, тражећи у разноликости њихових параметара, категорија и исхода обрисе правилности који ће нам указати на неке будуће одговоре, који се тичу склопа нашег генома.

***

Уколико желимо доћи до одговора на питање колико словенске генетике имамо, прво морамо одговорити на питање шта тачно подразумевамо под појмом «словенска генетика». Пре свега бити Словен није ствар (искључиво) генетике. Када се питамо колико смо Словени или колико словенске генетике имамо у контексту овог текста постављамо питање колико се данашња српска популација просечно уклапа или колико личи на оне Словене/Србе који су током шестог и седмог века населили ове просторе.

Да бисмо имали словенски параметар у неком рачуначу, потребно је да као стандард имамо резултате или резултат Словена из тог периода. Такав рачунач би нам онда као крајњи исход могао дати постотак нашег уклапања у геном тих Словена. Међутим, још увек немамо резултат узорка за који са извешношћу можемо рећи да је припадао неком Словену из раног средњег века, тако да се још увек није појавио рачунач који би проценио удео словенске генетике у различитим модерним популацијама и појединцима.

Међутим, оно што можемо урадити јесте успоредба са савременим словенским народима који живе северно, источно и западно од нас, преко којих ћемо можда бити у прилици да дођемо до одређених сугестија које ће нам указивати колико смо слични, а колико различити од наших предака са севера, али и југа Европе.

Наиме, када добијемо аутосомални исход, добићемо постотке нашег уклапања у различите категорије рачунача. Међутим, постоји доста згодан алат који те наше резултате даље уклапа у контекст једне, две, три или четири популације, тзв. Оракл (Oracle) програм, грчког аутора Диенекеса Понтикоса. Уколико је то резултат Србина, прва популација у коју се уклапа требало би да буду наравно Срби или нека блиска јужнословенска популација. Дакле, у контексту једне популације, уколико је рачунач добар препознаће нашу генетику као српску или генетику неког блиског јужнословенског народа. Међутим, уколико бисмо одабрали две популације исход би изгледао овако:

63.2% Pole (East Poland) + 36.8% Greek (Greece)

61%    Sorb (Lusatia) + 39% Greek (Greece)

56.8% Greek_Thessaly + 43.2% Southwest_Russian

54.5% Tuscan + 45.5% Belarussian

60.3% South_Polish + 39.7% Central_Greek

50.6% Belarussian + 49.4% Italian_Abruzzo

53%    Polish_V + 47% Italian-Center

52.9% Sorb  + 47.1% Greek_Center

51.6% Greek_North + 48.4% Sorb

50.5% Polish_V + 49.5% Greek_Center

Овај алат је добра прилика да видимо у које се популације различите од српске  најбоље уклапамо. Наиме, горњи резултати, наравно, не значе да је тестирани међу прецима имао Пољаке и Грке, већ програм у контексту две популације његов геном препознаје и процењује као мање-више равномерну мешавину Пољака и Грка и/или Белоруса и Италијана.

Из горњих резултата видимо да се геном просечног Србина уклапа близу 50% у геном Источних или Западних Словена и око 50% у геном медитеранских народа, било Грка или Италијана, тј. програм српски геном види као комбинацију једне изразито словенске популације са севера и медитеранске популације са југа.

Из овогa се могу наслутити неки закључци који се тичу порекла Срба. Уколико бисмо претпоставили да су стари Словени генетски личили на савремену популацију Пољака, Лужичких Срба или Белоруса, а да су романизовани балкански домороци генетски личили на суседне Грке, добићемо да су данашњи Срби прилично равномерна мешавина придошлих Словена и балканских староседелаца.

Што се тиче односа Срба са Русима, околности су мало сложеније. Док су Срби прилично генетски хомогени јер су живели на релативно малом простору и у мањим заједницама, то се не може рећи за Русе које су заузимали велики простор. Од народа блиских Русима, Србима су најближи Украјинци и то западни, а најдаљи Руси са Севера који носе значајан удео сибирске генетике, који је готово одсутан код нас, а веома мали део медитеранске генетике која чине значајан фактор наше етногенезе. Тако да је врло незахвално поредити Србе и Русе у генетском смислу. Ипак ево неких примера односа Срба и Руса/Источних Словена:

50%    Russians + 50% Sicilian

56.3% Russian_Smolensk + 43.7% South_Italian

50.5% Russian_Smolensk + 49.5% Italian_Abruzzo

52.5% Tuscan + 47.5% Russian_Smolensk

56.7% Greek + 43.3% Russian_Smolensk

50%    Cossacks + 50% Greek

52.8% Italian_Abruzzo + 47.2% Belorussian

52%    Belarusian_V + 48% Greek_Center

53.6% Tuscan + 46.4% Ukrainian_Belgorod

50.9% Ukrainian_Belgorod + 49.1% West_Sicilian

57.4% Ukrainian-Center + 42.6% Italian-Center

55.7% Ukrainian + 44.3% Tuscan

50%    Greek + 50% Ukraininan_Lviv

50%    Ukrainina_Kharkiv + 50% West_Sicilian

50%    Greek + 50% Ukrainian_Poltava

Уколико желимо одговорити на питање где су Срби у односу на Русе, горњи резултати сугеришу да се Срби налазе на пола пута између Руса и становника Сицилије или југа континенталног дела Италије. Руси су, дакле, у односу на остале словенске народе мало даље у односу на нас, што одговара и нашим географским положајима. Међутим, уколико желимо одговорити на питање какав је однос словенске и дословенске генетике код нас, ипак Руси и Сицилијанци нису баш најбољи избор популација које би играле улоге Словена и дословенског становништва Балкана. Прво, Сицилијанци због њихове велике измешаности коју дугују свом географском положају и којом одударају чак и од просечног Италијана, а такође и због њихове географске удаљености од Балкана. Друго, питање је колико су Руси добар избор за стандард словенске популације, због значајног учешћа угро-финских линија на њихову генетику. Свакако, Руси из западних или југозападних делова Русије били би солидна замена, али мислим да је избор Пољака или припадника белоруске или украјинске модерне популације као замене за Словене сигурнији избор, због слабог или готово никаквог учешћа угро-финских и сибирских гена у тим популацијама. Уосталом и Оракл програм у контексту две популације чешће даје комбинацију са пољском или украјинском модерном популацијом, него са руском. За древно становништво Балкана  због географске блискости и блиских веза са осталим балканским популацијама, најсигурнији избор би били модерни Грци. У таквој констелацији Срби се налазе негде на пола пута између Пољака и Грка.

Што се тиче односа Срба и околних народа, грубо речено балканске народе словенског порекла можемо поделити у две категорије, оне који значајно више теже словенском северу, попут Словенаца који предњаче, Хрвата и босанских Муслимана с једне стране и Македонаца и Бугара који значајно теже медитеранском југу с друге стране.

Ми, Срби смештени смо у просеку поново у златној средини. Ипак, треба имати у виду да постоје индивидуалне и регионалне разлике између самих Срба. Тако на пример свеукупно, Срби пореклом из западнијих области ће показати мало већу склоност северу Европе, док ће, рецимо, Срби из Црне Горе показати већу усмереност ка југу. Међутим, ове разлике су веома мале и своде се на свега неколико процената! За разлику од многих народа, Срби су аутосомално гледајући веома хомогена популација и нема великих разлика између различитих области, као ни међу појединцима.

59% Macedonian + 41% Slovenian

58.5% Croatian + 41.5% Bulgarian

69.9% Bosnian + 30.1% Bulgarian

61.8% Bosnian + 38.2% Romania

Наиме, у односу на Бугаре Срби показује тенденцију ка североистоку Европе, јер се геном српског узорка уклапа у близу 70-80 бугарског генома и 20-30% неке изразито источноевропске популације:

79.2% Bulgarian + 20.8% Belarusian_V

83.8% Bulgarian + 16.2% Latvian

74%    Bulgarian + 26% Ukrainian-Center

77.3% Bulgarian + 22.7% Russian_V

67.4% Bulgarian + 32.6% South_Polish

Слично је и са Румунима и Македонцима:

75%    Romanian + 25% Belorussian

81.5% Macedonian + 18.5% Lithuanian

У односу на Словенце, Хрвате и босанске Муслимане Срби показују тенденцију ка југу Европе, посебно у односу на Словенце, где се српски узорак у овом примеру  уклапа у 83% словеначког генома и 17% генома једног малог изолованог народа са Блиског Истока именом Друзи. Наиме, овај резултат не значи да је овај Србин имао директног претка са Блиског Истока и да носи 17% његових гена, већ да у односу на словеначку популацију тежи 17% ка Блиском Истоку или Медитерану, тј. у етногенези Срба су у значајнијој мери учествовали народи са југаистока Европе, тј. источног Медитерана него у етногенези Словенаца. Уколико бисмо одређивали нашу позицију у односу на Словенце и Грке, наш геном би се око 60% уклапао у геном Словенаца и 40% у геном северозападних Грка:

82.5% Slovenian + 17.5% Druze

59.8% Slovenian + 40.2% Greek_Northwest

У односу на Хрвате та дистанца је свакако мања, рецимо у нашем примеру геном Србина се математички може разложити на око 70% генома Хрвата и око 30% генома северног Грка. Треба имати у виду да северни Грци имају значајно виши удео словенске генетике од грчког просека, тако да, ако бисмо одабрали просечни грчки узорак постотак уклапања у такав узорак би се смањивао док би хрватски постотак растао:

72.2% Croatian + 27.8% Greek_North

66.1% Croatian + 33.9% Tuscan

62.3% Croatian + 37.7% Italian_North

Опет, треба имати у виду индивидуалне разлике и разлике међу регијама. Хрвати из кајкавског говорног подручја ће бити блиски Словенцима и показаће високу тенденцију ка северу Европе, док ће Далматинци свакако бити ближи Србима. Овде говоримо у грубим цртама о положају Срба у односу на суседне народе.

Што се тиче узорка босанских муслимана, у односу на њих наша генетика је поново благо усмерена ка југу Европе, али мање него ли у односу на Хрвате. Дакле, босански Муслимани су генетски негде између Срба и Хрвата, опет говорећи о некој просечној слици, док слика сваког појединца може варирати и искакати из просека:

81%    Bosnian + 19% Greek_Center

78%    Bosnian + 22% Greek_North

81.9% Bosnian + 18.1% Greek_East

82.8% Bosnian + 17.2% Italian-Center

***

Увид у српску генетику можемо имати и непосредно кроз исходе по различитим рачуначима. Иако рачуначи имају различите категорије и раде по различитим параметрима, увидом кроз различите рачуначе може се сугерисати удео словенске генетике у српском геному. Даћемо неке примере:

euro7:

7.27% Caucasus

19.15% Northwestern

33.91% Northeastern

21.18% Southeastern

0.16% African

1.03% Far_Asian

17.29% Southwestern

 

Eurogenes K13:

North_Atlantic   27.10

Baltic   27.32

West_Med   15.84

West_Asian   9.37

East_Med   15.63

Red_Sea   2.50

South_Asian   0.33

East_Asian   0.57

Siberian   0.75

Amerindian   0.03

Oceanian   0.38

Norteast_African   0.11

Sub-Saharan   0.06

 

MDLP K11:

0.00% African

0.18% Amerindian

0.71% ASI

8.35% Basal

2.98% Iran-Mesolithic

32.52% Neolithic

0.00% Oceanic

24.92% EHG

0.83% SEA

0.51% Siberian

28.99% WHG

 

Eurogenes Steppe K10:

38.51% Near_Eastern

0.01% East_Asian

0.65% Siberian

0.60% Oceanian

28.99% WHG-UHG

0.00% Sub-Saharan

5.87% Hindu_Kush

24.86% Steppe

0.09% Amerindian

0.42% Southeast_Asian

 

Било да се рачуначи заснивају на уклапању нашег генома у неки географски простор или савремену популацију, било да се заснивају на уклапању у древне популације, оно што се показује као правилност јесте да исходи по одредницама рачунача које осликавају генетику коју можемо превасходно повезати са Словенима, али и другим северноевропским народима укупно прелазе 50% и крећу се негде до 55%. Зависно од устројства рачунача такве компоненте имају различита имена:

WHG, EHG, North_European, Steppe, Baltic, North_Sea, Atlantic_Baltic

Рецимо, у контексту израчунавања удела древних популација у односу на наш геном, рачуначи нам углавном показују удео европског ловца-сакупљача преко 50%. Ова чињеница је занимљива јер се европски ловац сакупљач може поделити на две древне разнородне популације:

WHG – западни ловац сакупљач и EHG – источни ловац сакупљач. Наиме, обе ове компоненте су доминантне у резултатима Европљана и максимум достижу на Северу Европе. Оно што је занимљиво јесте чињеница да код Срба збир ове две компоненте по правилу прелази 50% и иде отприлике до 55%. Ако додамо да се претпостављена WHG популација везује углавном за Y хаплогрупу I и стандард ове компоненте (односно примерак код које је вредност ове компоненете 100%) јесте обично узорак човека из лошбурске пећине у Луксембургу који је припадао хаплогрупи I-M423, предачкој за I-CTS10228 којој припада преко 30% Срба, а EHG углавном за Y хаплогрупу R којој припада до 20% Срба, аутосомални резултати се добро уклапају у односе Y хаплогрупа код Срба. Ове две компоненте вероватно су у највећој мери донели Словени, али део вероватно и други народи са севера, пре свих Германи.

Компоненте које можемо повезати са староседеоцима Балкана су углавном дошле са југоистока и везане су за древне популације блискоисточних земљорадника и кавкаских ловаца сакупљача. Ове компоненте такође чине значајан постотак нашег генетског склопа и судећи по рачуначима крећу се у опсегу од 40% до 50%. Иако су Словени и остали народи Севера Европе засигурно имали удео ових древних популацију у свом геному, можемо претпоставити да су ове компоненте највећим делом дошле код нас посредством староседелаца Балкана.

Дакле, исходи по различитим рачуначима сугеришу да је удео генетике која је вероватно највећим делом дошла са Словенима, прелази преко 50%, тј. креће се негде до 55% зависно од рачунача, особе и региона из ког тестирана особа потиче. Треба имати у виду да гени који се везују превасходно за северноевропске популације нису дошле искључиво са Словенима, већ вероватно и са германским продорима у ове крајеве, а могуће да је део ушао у српску генетику посредством староседелаца Балкана (Илира, Трачана, али и Келта). Као што кавкаска или рецимо западномедитеранска компонента, нису само део староседелачке генетике, већ су је вероватно у солидној мери имали и Словени/Срби пре доласка на Балкан. Такође, српска генетика се не може поматрати просто као збир само словенске и староседелачке компоненте, занемарујући остале утицаје (посебно имајући у виду солидно учешће германских/норманских очинских линија међу Србима), али вероватно највећи део српског генома можемо повезати са овим двема компонентама. Зато се не може прецизно и једнозначно, у овом тренутку, дати одговор на питање колико смо Словени, али се свакако да наслутити да смо у просеку мало више од 50% генома наследили од наших словенских предака.

Аутор: Данило Сремчевић

Капетановићи, Котор, Вељи Залаз, Његуши, слава св. Врачи

Хаплогрупа и подграна: I2-CTS10228>PH908

Род: PH908 Општи род

Из литературе: 

Опште предање Залажана, које је 1910. године забележио Јован Ердељановић, у делу „Стара Црна Гора“, држи да су сви становници Вељег Залаза старинци и да су им најдаљи преци за које знају, била три брата Рс (Хрс), Друг и Гач.

Од Хрса су „Хрсовићи“ од којих су до данас у Његушима остали родови Вукчевићи и Братићевићи (чује се и Братичевић). Изумрли и исељени Хрсовићи за које се зна су: Миљевићи, Милетићи, Дабовићи, Ивановићи.

Од Друга су „Друговићи“ од којих су у Вељем Залазу Николићи и Ђуровићи.

Од Гача је настало братство Гачовића, које се кроз векове изделило на Данчуловиће, Капетановиће, Лукреције, Падалице и Пророковиће. У ком периоду су се Капетановићи издвојили као засебан род из братства Гачовића је неизвесно.

Први Гачовић који се јавља у которском споменицима је Милоје Га(у)чевић из Његуша, који је 15. априла 1420. године, заложио Тому Бакојеву из Котора своју земљу у Језеру, покрај Валишта за 4 перпера которска, тако да се на новац не плаћа интерес, ни за земљу закупнина све док Милије не врати дуг.

О исељеним Капетановићима Ердељановић не говори. Међутим, наводи да постоји неколико братстава у Кавачу и суседном Мрчевцу, са крсним именом Св. Врачима, који су старином из Црне Горе и закључује да ће свакако неко од њих бити од залажанских Капетановића. Последњи Капетановићи су се из Вељег Залаза иселили у Котор у првој половини 20. века, где сада живи неколико огранака овог братства.“

Сродни родови: Данчуловићи, Лукреције, Падалице и Пророковићи; Николићи, Ђуровићи, Вукчевићи и Братићевићи

 

 

 

 

Y-ДНК хаплогрупа G

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ:

Хаплогрупа G проистекла је из макро-хаплогрупе F. Карактеристична је за популације западне Азије, пре свега Кавказа и Анадолије. У Европи се спорадично јавља у ниским процентима од 2-5%, а највеће присуство бележи у региону Алпа (10-15%) и на Сардинији (15-30%). У прошлости се може повезати са сеобама неолитских земљорадника са подручја Плодног полумесеца у Анадолију, Европу и на Кавказ. Код Срба је ова хаплогрупа, према различитим истраживањима, присутна у проценту од 3-5%.

ПОРЕКЛО И МИГРАЦИЈЕ:

Хаплогрупа G је настала пре око 48000 година (YFull), одвојивши се од макрохаплогрупе F, највероватније негде на простору између источне Турске, северног Ирака и Сирије, и западног Ирана. У прилог овој тези иде и велика разноликост грана хаплогрупе G на том поднебљу.   Постојање „уског грла“ од више од 20000 година указује да су носиоци хаплогрупе G једва преживљавали веома дуг период, другим речима сви данашњи носиоци хаплогрупе G потичу од једног претка који је живео пре око 26000 година, иако је сама хаплогрупа формирана око 22000 година раније. Прва већа подела на гране се десила пре неких 26000 година у време Великог захлађења када се хаплогрупа G поделила на две основне гране, G1 и G2.

Хаплогрупа G1-М342 и данас је изузетно ретка осим код народа Мадјара у Казахстану (87%), у Ирану и међу туркијским народима централне Азије где уједно бележи и највеће проценте.

Хаплогрупа G2a-Р15 је настала пре око 20000 година одвојивши се од G2. Док су се припадници хаплогрупе G2a са подручја Плодног полумесеца ширили пре свега на север и запад носећи са собом вештине земљорадње, њихови “рођаци“, припадници хаплогрупе G2b ширили су се првенствено на исток и југ, где и данас ова релативно ретка хаплогрупа међу Јеврејима и Либанцима бележи највећу заступљеност.

СНП МУТАЦИЈЕ: М201

МАПА РАСПРОСТРАЊЕНОСТИ:

800px-Haplogroup_G_(Y-DNA)

СТАБЛО:

LAARjaG

ПОДГРУПЕ И ЗАСТУПЉЕНОСТ:

Укупно гледано, хаплогрупа G данас бележи највеће присуство код западнокавкаских народаШапсуг Черкеза 81%, северних Осета 75%, Абхаза 55%, Грузина 31%, Балкаро-Кабардина 30%.

G1-M342

Хаплогрупа G1 је генерално много ређа од сестринске хаплогрупе G2. Најзаступљенија је у Ирану, али ни тамо не прелази 10%.

G1a-CTS11562

Најзаступљенија код народа Мадјар у Казахстану, преко 80%. Поред овог постоји и јеврејски- ашкенаски G1а кластер.

G1b-L830

Присутна у Европи кроз јеврејски-ашкенаски G1b кластер.

G2b-M3115

Најприсутнија међу Либанцима и Ашкеназима у Европи.

G2a1-Z6552

Варијанта хаплогрупе G типична за кавкаске народе. Најзаступљенија је код Северних (63,6%) и Јужних Осетина (43,5%), Грузина (34,8%), Карачаја (23,2%), Балкара (20,6%) и Абхаза (19,1%). Ван подручја Кавказа није значајније заступљена.

G2a2а-PF3147>L91

Ова грана је најприсутнија у Европи, али се јавља и у северној Африци и у западној Азији (Јермени 0,9%). L91 је била (уз G2a2b-L30) једна од најзасупљенијих грана међу неолитским земљорадницима, а данас је највећи проценат ове гране забележен на Корзици (11,2%)Сардинији (6%) и у Египту (4,1%).

G2a2b1-M406

Најзаступљенија на простору источног Медитерана. Највећи проценат бележи међу Чамамалима (етничка група у Дагестану), око 18,5%, и међу израелским Друзима (8,1%). Присуство веће од просека бележи међу Грцима западне Турске (3,4%), на Сицилији (2,6%), Италији и Турској (2,4%), и на Криту (1,9%).

У Европу и на ове просторе је могла доћи у различитим историјским периодима кроз разне сеобе. Битно је рећи да није пронађена у више од 100 до сада тестираних скелета из периода неолита који су припадали хаплогрупи G, и самим тим је мало вероватно да је била присутна међу европским земљорадницима који су у Европу мигрирали са подручја Анадолије.

G2a2a2b>PF3359

Релативно ретка грана, најприсутнија код Јермена, Иранаца, Турака, Арапа и кримских Татара.

  G2a2b2a1-L140

Грана из које настају данас три најприсутније варијанте хаплогрупе G2a у Европи: CTS342U1 и L497.

 G2a2b2a1a1a-U1

Одвојила се од матичне L140>PF3355 пре 12000 година на подручју југозападне Анадолије. Данас је најприсутнија на Кавказу (миграције из неолитске Анадолије на Кавказ). У Европи је присутна кроз две основне гране, L1264 (проналази се од Балтика до централне Азије, извесно је да се ширила са Индоевропљанима,) као и Z6744>Z38875 – раштркана широм Европе, понајвише у Холандији.

Најчешћа је код Адигејаца (40%), Черкеза (36,5%), Кабардина (29%), Абасина (23,3%), Абхаза (22,8%), а висок проценат бележи и у Палестини (16,7%). За сада није пронађена на неолитским налазиштима, а највероватнији сценарио за долазак највећег броја њених припадника у Европу су сеобе Индоевропљана са подручја Јамне културе на запад.

       G2a2b2a1b-L497

Скоро па ексклузивно европска грана хаплогрупе G2a, присутна скоро па искључиво у Европи, изузев пар анадолских Турака који живе на подручју некадашњег келтског племена Галата које је живело на подручју данашње Турске. Ово  је уједно и најчешћа варијанта хаплогрупе G2a присутна код Срба, прецизније њен снп присутан међу Србима L497>L42-YSC33. У Европи највеће проценте бележи у Алпима, где чини више од 5% Y-ДНК хаплогрупа становништва Швајцарске и западне Аустрије.

L497 се дели на основну подграну Z1815  (њена сестринска Y19647 је присутна углавном у Италији), која је доживела своју мутацију у неолиту централне Европе, која се даље грана на њену најдоминантнију грану Z1816 и још даље на Z726 и L43.

Географска распрострањеност њених грана:

Z726 – западна Европа.

L43>L42 – швајцарски Алпи (уједно и најдоминантија подграна L497 на Српском ДНК пројекту).

Z759>Z6031 – Немачка и Сардинија.

Z1815>Y19938 – Централна Европа.

Анализирани узорак са подручја Трипољске културе у југозападној Украјини из недавно објављеног рада је припадао грани G2a2b2a1a1b1a1a1-L42 (3619-2936 п.н.е.), грани која је данас најчешћа код Срба. Припадници ове гране хаплогрупе G2a су највероватније асимиловани од стране Индоевропљана из суседне Јамне културе, након чега су заједно мигрирали на запад. Врло је вероватно да су носиоци ове гране код данашњих Срба потомци неког од келтских племена које је обитавало нашим просторима, но будући тестови и студије ће дати бољи одговор.

G2a2b2a1a1c-CTS342

Иако веома ретка, ова грана је данас најприсутнија у Европи. Настала је пре око 12000 година на подручју Плодног полумесеца, и њени припадници су били део првог таласа земљорадника који су ушли у Европу. Пронађена у древној ДНК код неколико неолитских узорака из Анадолије и Европе.

СТАРА ДНК:

Хаплогрупа G је пронађена у великом броју узорака старе ДНК на простору Југозападне Азије и Европе, углавном из периода неолита и енеолита. До сада тестирани узорци старе ДНК показују  да су припадници хаплогрупе G2a2 чинили главни талас земљорадника који су мигрирали из Анадолије у Европу почетком осмог миленијума п.н.е. и образовали прве неолитске културе у Европи. Ова грана је до сада пронађена међу припадницима неолитских култура: Старчевачке, Винчанске, Трипољске, Ленђелске и Културе линеарнотракасте керамике (LBK); као и међу припадницима каснијих енеолитских култура: Тисаполгарске, Баденске, Вучедолске и Културе звонастих пехара (Bell Beaker). Чувени Ледени човек Оци, чија мумија стара око 5300 година је пронађена у италијанским Алпима, припадао је грани G2a2a>L91>L166>FGC5672. Гране G2b2а и G2a1а пронађене су у Ирану, у узорцима из периода неолита, а грана G1а1b у узорку из периода енеолита.

            ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ:

Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин (1878-1953), први Генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, и после Лењинове смрти неприкосновени лидер Совјетског Савеза. Тестирањем његовог унука Александра Бурдонског утврђено је да је припадао грани G2a1a-Z6679, карактеристичној за подручје Кавказа, што и не треба превише да чуди јер је био осетинског порекла.

Лери Бирд (1956)легендарни кошаркаш и центар Бостон Селтикса, члан Кошаркашке Куће славних, припада хаплогрупи G2a2b-L497>Z6748, што је потврђено тестирањем Леријевог рођака преко Haplogroup G-L497 Y-DNA Project.

Аутор: Јован Бојанић

ПРЕПОРУЧУЈЕМО: Сајтови за генетичку генеалогију

isogg.orgМЕЂУНАРОДНО ДРУШТВО ЗА ГЕНЕТИЧКУ ГЕНЕАЛОГИЈУ, најзваничније место за поделу хаплогрупа
Друштво је основано од стране администратора ДНК пројеката. Главна визија друштва је промоција и едукација у области генетичке генеалогије.

На почетној страници се могу пронаћи линкови ка стаблима хаплогупа које носе називе по словима алфабета, као и информације о давању имена подгранама хаплогрупа, тј. СНП-овима.

У оквиру овог друштва направљен је портал ISOGG Wiki где је могуће пронаћи пуно корисних чланака о ресурсима за генетичку генеалогију, врстама тестова (Аутосомална ДНК, Митохондријална ДНК, и мушка Y-ДНК), компанијама које врше тестирање, информације о тестовима и поређење истих. Страница добродошлице са линковима Wiki Welcome Page
У оквиру друштва постоји и форум који се налази на линку.

Сајт је на енглеском језику.

ВИКИПЕДИЈА – слободна енциклопедија.  Овде се могу пронаћи текстови на разним језицима о хаплогрупама, народима и њиховој генетици. Иако се ради о слободној енциклопедији где сами корисници пишу текстове- што много пута може бити злоупотребљено, википедија из године у годину постаје све важнији извор података и информацијa из неколико разлога:

  1. доступна је свима и лако претражива.
  2. редовно се ажурира, нарочито текстови на енглеском језику.
  3. референце. Ово је можда и најбитнија ставка, на дну свих текстова може се пронаћи списак научних радова из којих су преузети подаци. За неке радове су доступни дирекни линкови где се могу прочитати, други се могу пронаћи једноставно претрагом, док су неки доступни само на одређеним сајтовима где се мора платити чланарина.

ДНК хаплогрупе људског Y-хромозома

Чланака на енглеском језику има далеко више, опширнији су и садрже пуно података:
Мушке Y хапорупе Human Y-chromosome DNA haplogroup

Заступљеност мушких хаплогрупа у популацијама широм света Y-chromosome haplogroups in populations of the world

Митохондријалне ДНК хаплогрупе Human mitochondrial DNA haplogroup

Информације о тестовима Genealogical DNA test

Праћењем линкова на наведеним страницама могу се пронаћи додатни текстови.

ЕУПЕДИЈА  – Портал основан од стране Maciamo Hay са циљем да постане детаљан и информативан водич о европским земљама, са освртом на путавања, културу, историју и живот у Европи.

Портал има посебну секцију посвећену генетичкој генеалогији.  У овој секцији је могуће пронаћи текстове о хаплогрупама са сликама најсвежијих стабала сваке од њих и мапама распрострањености.
Поред наведених ставки могуће је прочитати теорије о пореклу сваке хаплогрупе и њених подграна, ширењима кроз одређене археолошке културе, етничке групе, или пак након неког значајнијег историјског догађаја. Ове теорије су засноване на досадашњим резултатима које су донеле популациона генетика и археогенетика, нова истраживања могу донети нова сазнања и самим тим неке хипотезе потврдити, а друге оборити. То се више пута дешавало, тако да треба бити обазрив са теоријама, тј. не узимати их као коначне.

У оквиру Еупедије постоји форум где се могу читати дискусије и учествовати у њима. За читање већег броја страница у току једног дана потребно је постати регистровани корисник на сајту. Регистрација профила је бесплатна.

Већина текстова на сајту су написане на енглеском језику, поред овог језика неке текстове је могуће читати на француском, италијанском и грчком. Од скора, захваљујући члановима удружења „Порекло“ текстове о G2a и  E1b1b хаплогрупама могуће је читати на српском језику.

Фејсбук страница Еупедије

НЕВГЕН Y-ДНК ПРѢДВИЂАЧ за особе које су управо добиле резултате тестирања Y хромозома најважнија ствар је пронаћи поуздан предвиђач хаплогрупе. Невеген је ту прави избор. Поред стандардне опције предвиђања основних хаплогрупа нуди и могућност доста поузданог предвиђања подгране. Предвиђач је плод рада два стручњака са Српског ДНК пројекта и тренутно важи за најбољи не само код нас већ и у свету. Више о овом предвиђачу се може прочитати на следећем линку.

Неки од осталих предвиђача хаплогрупа:

Haplogroup Predictor

Haplo-I Subclade Predictor

ysearch.org – НАЈВЕЋА ИНТЕРНАЦИОНАЛНА БАЗА ХАПЛОТИПОВА

База садржи хаплотипове тестираних широм планете и омогућава више врста претрага:

  1. На основу хаплотипа. Претраживач може имати профил на сајту, али није неопходно пошто је могуће претраживати директним уносом вредности у табели. Регистрација профила је бесплатна. Приликом регистрације након потврде се дешавало да сајт избаци грешку, тј. да регистрација није успела, а уствари јесте. Ово је један од разлога постојања већег броја истих профила који су направљени више пута. Зато у случају избацивања грешке пре прављења новог профила пожељно је проверити да ли је претходна регистрација успела. Ову проверу је најлакше одратити претрагом по презимену које је уписано. ИД профила обавезно запамтити.
  2. Претрага по презимену или у листи презимена.
  3. Претрага по основу хаплогрупе и региона.

Помоћу сајта Ysearch је могуће рачунање генетичке удаљенисти хаплотипова и њихово поређење.

Сајт McGee Surname DNA Project  нуди један занимљив алат за поређење хаплотипова, рачунање генетичке дистанце и времена до заједничког претка: Y-Utility: Y-DNA Comparison Utility, FTDNA 111

Могуће је вршити разне прорачуне мењањем вероватноћа и стопа мутација. Хаплотипове које желимо поредити уносимо једноставним копирањем у поље по фтдна распореду, што се тиче припреме хаплотипова у екселу пре копирања и прављења матрица пожељно је погледати видео How to use Dean McGee’s Utility to generate a Genetic Distance Matrix

За информације о стопама мутације одређених маркера посетити Mutation rates (From ISOGG Wiki) и Mutation Rates used byRogersDNA

Family Tree DNA – највећа и најпознатија компанија за комерцијално тестирање појединаца и група.

На сајту је могуће пронаћи информације о тестовима које компанија нуди, цене истих, упутства за почетнике и још много тога.

ФТдна поседује највећу светску базу комерцијално тестираних особа из читавог света, сваки тестирани преко њихове компаније има могућност поређења својих резултата са великим бројем људи из региона и читавог света. Ово је главна предност ове компаније у односу на конкурентске.
Тестирани се могу учланити у неки од постојећих пројеката или отворити свој пројекат.
Неки од примера регионалних пројеката са наших простора су  Dinaric Alps DNA и Balkans. Члан пројекта може бити само неко ко је тестиран преко ФТдна, остали могу видети само (јавни) део резултата из табела и упоредити са својим резултатом.

Поред одељка за учење и форума компанија за постојеће и будуће кориснике има отворен youtubeканал где је могуће погледати вебинаре о генетичкој генеалогији од почетног до напредног нивоа.

Фејсбук страница ФТдна.

Сајт је на енглеском језику.

YSEQ DNA – још једна компанија за комерцијално тестирање. Нуди скоро све основне производе као ФТдна, а у појединим сегментима чак и више. Цене су нешто ниже, а резултати стижу доста брзо. Преко ове компаније је могуће тестирати велики број СНП-а за све хаплогупе, многи од њих су једино доступни за тестирање код ове компаније. Убрзо након откривања сваког новог СНП-а компанија га додаје на своју листу производа. Чак и у ситуацији да неки СНП није доступан може се наручити његово убацивање у листу по цени од $1. Слично је и са СТР маркерима и панелима.
Компанија  поред појединачних СНП-ова нуди велики број панела за све хаплогрупе.

Када корисник сајта посети страницу неког од панела нпр. I2a-M423 Panel или E1b-V13 Panel може пронаћи најпрецизније стабло жељене хаплогрупе са свим до тог тренутка откривеним подгранама односно СНП-овима.

За оне који се тек намеравају тестирати по први пут могу бити занимљиви STR Панели.

Фејсбук страница YSEQ-а

Сајт је на енглеском језику.

Компанија YFull која се бави тумачењем и поређењем података из  NextGenY-chrsequence резултата тестираних особа. Неки од оваквих тестова су нпр. Big Y и Y-elite. На основу резултата ових тестова YFull прави стабла хаплогрупа,  њихових подграна уз одређивање приближног времена настанка сваке гране и мутације, као и рачунање времена до заједничког претка.

YFull Y-стабло

Кликом на одређена слова може се видети стабло сваке хаплогрупе. Пример стабло I-CTS10228. Поред сваке гране стоји процењено временастанка гране и TMRCA (време до заједничког претка) тестираних у оквиру подгране. TMRCA се рачуна као аритметичка средина старости сваке од линија. Формула за израчунавање TMRCA се може видети кликом на „info“ за сваку грану. Код тестираних који су оставили место порекла поред ИД могуће је наћи податке о земљи и округу из кога долазе.
Са повећањем броја тестираних могуће су промене на стаблу, убацивање нових грана и промена времена до заједничког претка. На стаблу се налазе само резултати оних који су послати комапанији на анализу, из тог разлога много пута неке гране недостају а њих је могуће видети на стаблима код Yseq-a или оним која су направљена од стране администратора одређених пројеката. Још један од недостатака овог стабла су СНП-ови који неки од тестова као што је Биг Ипсилон не покривају, а који су откривени. Ови СНП-ови се такође не налазе на њиховом стаблу, или се налазе само код оних који су тестирани једном врстом теста, а нема их код оних тестираних преко друге компаније пошто њихов тест не покрива тај део хромозома, такав случај је са PH908. Без обзира на ове недостатке Yfull је најбоље место на коме се могу пронаћи подаци о времену настанка хаплогрупа и њихових подграна.

Фејсбук страница Yfull-а

Руски форум за генетичку генеалогију Молген. На форуму је могуће читати дискусије о хаплогрупама и генетици Руса и осталих народа са територије Русије и шире. Форум је на руском језику. Генофонд је још један руски сајт који се бави генетичком генеалогијом кроз синтезу више научних дисциплина.

Бугарски форум за генетичку генеалогију Форум за Българска ДНК Генеалогия где се могу пронаћи  текстови о хаплогрупама и генетици Бугарске, као и подаци о тестиранима из те земље. Форум је на бугарском језику.

Форум Anthrogenica – још једно место за читање дискусија на ову тему, а такође се бави и антропологијом. Форум је на енглеском језику, међутим постоје подфоруми за друге језике међу њима и један за словенске. За читање већег броја страница потребно је регистовати профил, регистрација је бесплатна.

Eurogenes Blog – блог је фокусиран на европску популациону генетику и модерну физичку антопологију.

Genetiker – блог са фокусом на археогенетику и историју где се може прочитати велики број текстова о анализима древне днк.

I-P37.2 haplogroup research – блог који се бави I2a хаплогрупом. На сајту је могуће пронаћи текстове о новим резултатима везаним за ову хаплогрупу са увек актуелним стаблима подграна.

И за крај сајт Српског ДНК пројекта и форум где се могу читати текстови о разним хаплогрупама, народима и пореклу тестираних са нашег подручја. Ко жели може постати и активан учесник разговаралишта или пак члан удружења „Порекло“ што доноси низ погодности, једно од њих је тестирање по повлашћеној цени код ДНК центра.

ПРИРЕДИО: Владица Цонић

Генетска слика Лепенског Вира и Винче

У последњих неколико година, са напретком технологије и последично све бржим развојем популационе генетике и археогенетике, истраживање и разумевање археолошких култура добило је сасвим нову димензију. Наиме, данас је могуће изоловати и анализирати генетски материјал из скелета старих и до неколико десетина хиљада година, и поређењем са генетиком савременог становништва доносити много сигурније закључке о настанку, развоју и кретању праисторијског становништва него што је то било могуће само уз помоћ археологије и антропологије.

Иако је већ објављен велики број узорака из различитих периода прошлости, из разних делова Европе, па и из неких нама суседних држава, до сада нису биле рађене анализе узорака са територије Србије. Пре неколико дана, у великој студији Mathieson et al. – The Genomic History Of Southeastern Europe, коначно смо добили и резултате првих анализираних скелета са територије Србије, и то из три вероватно најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе, Лепенског Вира, Старчева и Винче. Додуше, од 39 анализираних узорака, само 1 припада Старчевачкој култури, 3 су из периода Винчанске културе, са налазишта Гомолава код Руме, а чак 35 узорака је са четири локалитета културе Лепенски Вир: Власца, Падине, Хајдучке Воденице и епонимног налазишта Лепенски Вир. Анализом су обухваћени ипсилон хромозом, који се наслеђује искључиво по мушкој линији, митохондријална ДНК, која се наслеђује само по женској линији, као и укупна (аутозомална) генетика, која обухвата анализу свих хромозома осим полних.

Пре преласка на резултате анализираних узорака ваљало би се подсетити каква је генетска слика данашњег становништва Србије. Гледано по мушкој линији (ипсилон хромозому), Срби су доминантно потомци Словена. Ипсилон хаплогрупе које представљају генетски сигнал Словена, I2a-CTS10228 (позната још и као I2a-Динарик), R1a-Z280 и R1a-M458 носи преко половине Срба (I2a-CTS10228 ~ 34%, R1a (Z280+M458) ~ 17%). Хаплогрупе које се могу везати за предсловенско становништво Балкана (Илире, Трачане, Келте итд.) носи приближно 35% мушких становника  (E-V13, J2-M172, R1b-Z2103, R1b-P312, G2a-L497). Око 10% порекло по мушкој линији вуче од разних германских племена, пре свега Гота, Нормана и Саса (хаплогрупе I1-М253, R1b-U106, I2a2a-M223), док остатак чине неке мање заступљене хаплогрупе (N2-Y6503, J1-M267, Q-M242), чије порекло у нашем народу још увек није до краја разјашњено.

Када су у питању митохондријалне хаплогрупе, слика је много шаренија, као и у већини европских земаља, па се тим бројкама нећемо претерано замарати. Гледајући укупну (аутозомалну) генетику, Срби у приближно једнаким процентима (50-50) носе генетику предсловенског становништва Балкана са једне, и Словена, Германа и неких других касније придошлих народа  са друге стране.

Култура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих праисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре, а радиокарбонским мерењима установљено је да је овај простор био насељен скоро 4000 година без прекида, од отприлике 9500. до 5500. године п.н.е. Локалитет Лепенски Вир је откривен 1960. године, а прва истраживања су вођена у периоду 1965-1970. под вођством професора др Драгослава Срејовића, археолога, академика и професора Универзитета у Београду. Скоријим истраживањима у периоду 2006-2009. руководио је професор Душан Борић. Најзначајније насеобине ове културе су, са српске стране Дунава, Лепенски Вир, Падина, Стубица, Власац и Хајдучка Воденица, а са румунске стране Алибег, Икоана, Разврата, Скела Кладовеи и Островул Корбулуи. Душан Борић је на основу истраживања локалитета Лепенски Вир предложио поделу културе на четири фазе:

1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит – Прото-Лепенски Вир I-II

2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице)

3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит – Лепенски Вир I-II

4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит – Лепенски Вир III

Археолошки локалитети из којих потичу анализирани узорци

Археолошки локалитети са којих потичу анализирани узорци из ове студије

Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира показује нам да су њени становници носили ипсилон (I+R1b=100%) и митохондријалне хаплогрупе (U5+U4+U8=80%) које су и раније налажене код палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача широм Европе. Оно по чему су се разликовали од њих управо је присуство неких митохондријалних хаплогрупа (K1+H+J2=20%) чије се даље порекло везује за Блиски Исток, и за које се сматра или да су дошле директно са најранијим неолитским земљорадницима из Анадолије, или да су биле присутне међу ловцима-сакупљачима југоисточног Балкана и Анадолије, који су међу првима апсорбовани у најраније неолитско становништво по његовом доласку на Балкан. Другој теорији у прилог иде и чињеница да је хаплогрупа K1 такође пронађена и код два грчка мезолитска узорка из Тесалије. И по аутозомалној генетици носиоци културе Лепенског Вира били су, поготово у старијој мезолитској фази, јако слични ловцима-сакупљачима из западне и централне Европе. Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита – Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника. Индикативно је да су сва три узорка са значајним уделом генетике неолитских земљорадника такође били носиоци неолитских митохондријалних хаплогрупа које нису присутне код ловаца-сакупљача из ранијих периода. Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника. Ови налази подупиру раније археолошке доказе, који су указивали да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва. Анализе изотопа стронцијума су такође показале да су многе индивидуе сахрањене после 6100. п.н.е. у Лепенском Виру (укључујући и узорак I4665) биле нелокалног порекла, односно да нису биле оригинално из региона Ђердапске клисуре. Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације по свој прилици били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола, јер ни у једном узорку нису пронађене ипсилон хаплогрупе карактеристичне за најраније неолитске земљораднике (G2a2, H2, C1a2, I2c, J2, T1a).

Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира

Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира

Сада ћемо се мало детаљније позабавити ипсилон хаплогрупама, пошто су оне најкорисније за интерпретацију кретања становништва у далекој прошлости. Од 17 мушких узорака из ове студије, 10 је припадало хаплогрупи I, чији носиоци су били једни од најранијих модерних људи који су населили Европу, а 7 хаплогрупи R1b-L754 (сви осим једног xP297), што значи да нису представљали предачку популацију за више од 99% данашњих носилаца ове хаплогрупе у Европи, који припадају грани P297>M269. Поменућемо да један узорак са локалитета Падина припада грани I2a1-P37, дакле линији која је, између осталих, предачка и за грану I2a-CTS10228 која је доминантна међу Србима. Нажалост, код овог узорка није утврђена ниједна дубља подграна, a гране P37 и CTS10228 дели више од 13000 година, па на основу њега не можемо доносити никакве битне закључке, а нагађањем се нећемо бавити. Сви остали узорци са утврђеним дубљим подгранама припадају грани I2a2a-M223, која нам такође, сама по себи не би претерано значила, међутим чињеница да је за неколико припадајућих јој узорака утврђена још дубља подграна Z161 значајно мења ствар.

Ова грана је данас, у облику своје најбројније подгране L801, најзаступљенија код германских народа, а највеће проценте бележи у Данској, северној Немачкој, Холандији и Белгији, Енглеској и северозападној Сицилији (последица насељавања Нормана), а у мањем проценту је заступљена у скоро свим деловима Европе (изузетак су западни Балкан, северна Украјина и јужна Белорусија, Финска и централна Шпанија. Гледајући мапу њеног распростирања чини се да је била заступљена код већине германских племена која су у различитим периодима насељавала наведене територије (Гота, Франака, Свева, Ломбарда, данских Викинга и шведских Варјага).

Поставља се питање на који начин је ова грана доспела међу Германе. Пошто је ова грана пронађена код још неких узорака из каснијих периода и археолошких култура, покушаћемо дати одговор када и којим путем су се њени носиоци могли кретати у далекој прошлости. Дакле, најстарији носиоци ове гране откривени су управо у култури Лепенског Вира. Ова култура престаје да постоји око 5500. године п.н.е, а свега неколико стотина година касније наилазимо у источној Мађарској на каснонеолитски узорак који је тестиран као I2a2a1b-CTS10057 (xL701), што у преводу значи да је скоро сигурно припадао грани Z161, јер осим L701 и Z161 нема других грана испод CTS10057. Можемо замислити ситуацију где је део становништва последњих фаза културе Лепенског Вира из неког разлога напустио своја станишта, и кретао се узводно уз Дунав и Тису до равница источне Мађарске. Још један CTS10057 (xL701) узорак је пронађен на истој територији, у наредној енеолитској Тисаполгарској култури (4500-4000 п.н.е.). Следеће појављивање гране Z161 је међу узорцима Културе кугластих амфора (Globular Amphora Culture, 3200-2600 п.н.е.), која се простирала на територији данашње западне Украјине, Пољске и североисточне Немачке. Опет можемо замислити ситуацију где се део носилаца ове гране кретао из источне Мађарске на север уз Тису, и учествовао у формирању Културе кугластих амфора. Овде треба напоменути да су лингвистички стручњаци одавно утврдили да у германским језицима постоји неиндоевропски супстрат, за који се сматра да је последица мешања дела индоевропских племена из црноморских степа (носилаца данас најкарактеристичније германске хаплогрупе R1b-U106) са каснонеолитским становништвом централне Европе, на које су наишли у својим сеобама на запад. Каснонеолитско становништво Културе кугластих амфора (које је по свој прилици имало значајан, ако не и доминантан удео хаплогрупе Z161) би се савршено уклопило у ту причу, тим пре што и U106 и Z161 имају пангермански карактер, и показују недвосмислену корелацију са данашњим германским народима. Ова пре-прото-германско становништво се касније кретало на запад и север, и највероватније у јужној Скандинавији помешало са становништвом Културе бојних секира (2900-2200 п.н.е.), које је и само било мешавина друге две данас пангерманске хаплогрупе (I1-M253 и R1a-Z284), што је представљало први ступањ у формирању прото-германских племена.

Када су у питању узорци који су тестирани као R1b1a-L754 (xP297), постоје две основне могућности. Прва је да су припадали некој реткој грани (L754* или L389*), која се временом угасила, а друга, вероватнија варијанта је да су припадали грани R1b1a2-V88, која се данас може наћи широм Европе у изузетно малом проценту, с тим да је нешто значајније заступљена у јужној Европи, пре свега на Апенинском и Иберијском полуострву. Нешто значајнији проценат (до 4%) ова грана бележи у региону Леванта, међу Либанцима, Друзима и Јеврејима, а највеће фреквенције достиже међу појединим народима северне Африке, суданским Коптима (15%), Берберима из граничне регије Египта и Либије (23%), Хауса народом из Судана (40%), Фулани народима Нигера и Камеруна (54%), док код неких чадских племена северног Камеруна и Нигерије достиже и невероватних 95%. Готово сви припадници гране V88 у Африци и Блиском Истоку припадају подграни Y7771, и високи проценти међу наведеним афрчким народима последица су наглог демографског ширења ове подгране у последњих 6000-7000 година. Грана V88 је међу древним узорцима до сада пронађена код једног мезолитског ловца-сакупљача из Украјине, и код једног неолитског земљорадника из Шпаније, па се као најлогичније извориште ове гране намеће управо подручје Балкана и култура Лепенског Вира, одакле су се касније носиоци ове гране расељавали у разним правцима.

Винчанска култура (око 5400-4500 п.н.е.) је била најзначајнија и технолошки најнапреднија култура средњег и касног неолита на Балкану. Обухватала је скоро целокупну територију данашње Србије, као и делове према Србији граничних подручја свих околних земаља. На том подручју је наследила старију Старчевачку културу (6000-5400 п.н.е.), али по свој прилици није представљала њеног „природног“ наследника, јер је новијим истраживањима установљено да је винчанска популација највероватније представљала нови талас земљорадничког становништва, који је дошао из правца југа и југоистока, долинама Вардара, Јужне и Велике Мораве. На Винчанском налазишту Беловоде код Петровца на Млави пронађени су најранији докази металургије бакра из око 5400 п.н.е, а симболи урезани на грнчарији и фигуринама винчанске културе раније су по појединим археолозима сматрани за трагове најстаријег писма на свету, међутим та теорија је данас напуштена. Најзначајнији локалитети ове културе су Винча-Бело Брдо, Гомолава, Плочник, Градац, Беловоде и Рудна Глава.

Табела са узорцима из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)

Табела са основним подацима за узорке из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)

Становници Винчанске културе били су у генетском смислу класични неолитски земљорадници, носили су и ипсилон (G2a2a-PF3147), и митохондријалне хаплогрупе (K1a, HV, H) карактеристичне за неолитско становништво Анадолије и Европе. И по аутозомалној генетици били су готово идентични најранијим анадолским, и нешто каснијим европским земљорадницима Старчевачке и Културе линеарнотракасте керамике. Конкретно, грана G2a2a-PF3147, којој припадају сва три узорка са Гомолаве, је уз своју сестринску грану G2a2b-L30 била најбројнија међу неолитским земљорадницима, пронађена је у скоро свим неолитским културама, између осталих и међу раније објављеним резултатима Винчанске културе из јужне Мађарске. Овој грани припадао је и чувени „ледени човек“ Оци. Данас је заступљена скоро искључиво у Европи, а највеће проценте бележи међу становништвом Корзике (11%) и Сардиније (6%), док у остатку Европе ретко где прелази 1%.

Да закључимо, ова студија је дефинитивно доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Ово је пре свега уочљиво код мушких линија, јер хаплогрупе пронађене у праисторијским становницима Лепенског Вира и Винче не прелазе ни 1% код савременог српског становништва, а и тај мали проценат без сумње потиче од становништва досељеног у каснијим периодима. Наравно, овакав закључак не треба да чуди, јер је то било јасно и пре ове студије, али дужан сам нагласити, јер и данас често чујемо приче да су Срби непосредни наследници и потомци становништва Лепенског Вира и Винче, и да су на овим просторима хиљадама година, што једноставно није тачно. Знамо сви колико је „прометан“ био овај део Балкана током забележене историје, и какве турбулентне промене су се дешавале само у последњих 2000 година, па би било крајње сулудо очекивати да је становништво остало непромењено током целог тог периода. Одређени континуитет неолитског становништва можда би се могао очекивати у планинским областима западног Балкана (Динаридима), где је неприступачнији рељеф често представљао препреку многим освајачима кроз историју, и пружао колику-толику заштиту старом становништву, али за потврду тога мораћемо да сачекамо неку нову студију.

Неки ће се можда запитати, како то нисмо директни потомци становништва Лепенског Вира и Винче, када Срби и данас имају приближно једнак удео предсловенске и словенске аутозомалне генетике, а митохондријалне хаплогрупе присутне код праисторијског становништва Лепенског Вира и Винче заступљене су и данас међу Србима? То јесу чињенице, али оне и даље нису доказ хиљада година континуитета становништва на истом простору. Да појасним на једном практичном примеру. Код Срба је и данас у малом проценту заступљена хаплогрупа I2a2a-M223>Z161, пронађена код становника културе Лепенског Вира, али сви њени носиоци припадају још дубљој подграни L801, и сви они потичу од једног јединог претка, који је живео пре око 4000 година. Као што смо раније поменули, ова грана се сасвим јасно може повезати са германским народима, што значи да је њено присуство код Срба последица досељавања германских народа током касне антике (Гота) и/или током средњег века (Нормани, Саси), а не њеног континуираног развоја на овим просторима од Лепенског Вира до данас.

Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац