Архиве аутора: Milan Rajevac

njegos

Властела у Црној Гори према народним предањима

ПИШЕ: Иван Вукићевић

Појам властеле

Српске средњовековне државе су имале феудално друштвено уређење, као и већина других европских земаља у том периоду. Владари су својим војсковођама и другим људима од поверења додељивали на управу одређене области, а често и у трајно власништво. У нашем народу су феудалци називани властелом или племством, било да се радило о крупним земљопоседницима попут Мрњавчевића који су у једном моменту контролисали готово половину српског царства, или породицама које су управљале мањим жупама. Свако ко је по указу владара поседовао одређено подручје називан је властелином јер је имао апсолутну власт над тим подручјем и његовим становницима све докле год је био у милости врадарске куће. Основна обавеза властеле према владару била је учешће у ратовима и територијалном ширењу државе, тако да су властелини уједно били и војсковође чиме су стицали углед у народу.

Дукљанска и зетска властела

Већина српских владарских породица из средњег века, као што су Војислављевићи, Вукановићи, Немањићи, Хребељановићи, Балшићи и Црнојевићи, потичу са простора данашње Црне Горе.

Кнез Војислав, родоначелник Војислављевића, био је синовац дукљанског краља Јована Владимира. Након што је Константин Бодин, најпознатији владар из ове династије, освојио Рашку, тамо на власт поставља жупане браћу Вукана и Марка који су по неким мишљењима били његови рођаци. Од старијег Вукана ће настати рашка династија Вукановића из које ће проистећи неколико великих жупана Рашке. У једном од међудинастичких сукоба у Рашкој, жупан Завида бежи у Дукљу где се рађа његов син Стефан Немања, потоњи велики жупан Рашке и родоначелник династије Немањић. За Завиду многи сматрају да је био припадник династије Вукановић, а уколико би то било тачно, постоји и могућност да су Војислављевићи и Немањићи исти род. Оно што је сигурно јесте да све три споменуте династије потичу из средњовековне Дукље.

Након смрти цара Душана долази до слабљења централне власти и јачања властеле што је касније довело и до потпуног распада српског царства након смрти његовог сина цара Уроша. Најмоћније властеоске породице као што су Балшићи, Бранковићи, Војиновићи, Мрњавчевићи и Хребељановићи формирају своје самосталне државе које ће често долазити у међусобне сукобе око територија. Преци кнеза Лазара Хребљановића, родоначелника Лазаревића, потичу из Грбља. Његов отац Прибац је од цара Душана добио на управу Прилепац, док је Лазар након вишегодишње службе добио на управу  област око Крушевца коју ће касније знатно проширити. Балшићи, који су у истом периоду управљали Зетом, типичан су пример некада ситне властеле која је од мале области око Бара и Будве временом успела да преузме контролу над читавом Зетом, а после и да се осамостали. Црнојевићи су последња владарска кућа из средњовековне Зете. Најпре су били жупани и дугогодишњи савезници Балшића, да би након смрти последњег Балшића и привремене власти Бранковића, преузели власт над Зетом. Њихов родоначелник је Ђураш Вранчић, витез цара Душана од кога потичу Ђурашевићи чија су грана Црнојевићи. За време њихове власти долази до постепеног губитка територија, а област око Цетиња на коју се Зета свела добија назив Црна Гора. Последњи отпор српског народа је сломљен крајем XV века када Турци коначно освајају и Црну Гору.

Предања о пореклу од властеле

У периоду након Косовске битке долази до постепеног нестанка српске државе, тако да православна црква, као једина преостала институција српског народа, преузима улогу чувара националног и културног идентитета. Најпре је настао култ кнеза Лазара који је проглашен за светитеља и великомученика, па чак и цара иако никада није имао ту титулу, а затим и остале српске властеле која је учествовала у бици. За стварање бројних предања о властели и косовским јунацима најзаслужнија је православна црква на челу са цетињским владикама који су имали велики утицај на народ у Црној Гори. То је довело и до појаве су бројна братства досељена из других српских области тврдила да потичу од појединих властеоских породица, не би ли тако стекла углед у новом окружењу. Иако су поједина братства заиста проистекла од властеоских породица, у највећем броју случајева се радило о потпуно измишљеним предањима, међутим како је време пролазило све је теже било направити разлику између тачних и измишљених предања. Тако Богићевци у Доњој Морачи и Мрњавчићи у Кучима сматрају да су потомци Мрњавчевића, Братоножићи да су од Бранковића, а Васојевићи да су од Немањића. Такође, читав низ братстава која потичу из Старе Црне Горе према предањима води порекло од Војиновића и Орловића. До оваквих предања је долазило тако што би се родоначелник у допуњеној верзији предања прогласио за претка неког племића, при чему се ишло толико далеко да су измишљани  и читави пасови од познатог родоначелника до изабраног племића не би ли се покрио временски период између њих. Тако се у предањима помињу бројни припадници властеоских породица о којима не постоје никакви трагови у историји, а међу њима се свакако истиче Гојко Мрњавчевић који је према предањима и народним песмама син краља Вукашина.

Занимљиво је да ниједно братство у Црној Гори нема предање да је од Војислављевића или Балшића, док свега два братства, Ђурашевићи на Луштици и Бањкани у Затријебачу, имају предање да су потомци Ђураша Вранчића, односно његовог потомка Ивана Црнојевића. С друге стране, постоји чак преко десет разгранатих брастава која имају предање да су од Орловића, а постоје и братства која имају предање да су од Обилића и Косанчића. Податак да има далеко више братстава која себе везују за косовске јунаке него за властелу и владаре који су владали Дукљом, Зетом и Црном Гором најбоље показује колико је косовски завет дубоко био укорењен у традицији српског народа у Црној Гори.

Постоје и поједина братства која себе сматрају за огранак већих братстава која имају предање о пореклу од властеле. Тако Пјешивци рецимо имају предање да њихови родоначелници Богдан и Витко потичу од Стевана Васојевића који се налази у родословном стаблу Васојевића, док Драгошевићи из Грахова и Лаковићи и Томановићи у Малим Цуцама сматрају да су огранак Дрекаловића, па самим тим и Кастриота.

У следећој табели су приказана братства на простору данашње Црне Горе почетком XX века на основу њихових устаљених предања о пореклу од средњовековне властеле.

 

Назив Основне гране у Црној Гори Родоначелници Миграције Крсна слава по Јулијанском календару
Богостиновићи
Бољевићи Вулековићи, Пламенци кнез Јован / Иван Богостиновић Благај -> Зета -> Крушевице (Орахово) -> Бољевићи -> Кртоли Ивањдан (24.6.)
Боројевићи
Боројевићи Боројевићи, Владисављевићи, Вушуровићи, Драгосављевићи-Шабани војвода Иван Боројев Стари Влах -> Цетиње -> Веље Село (Мркојевићи), Љуботињ, [Томићи (Бјелице) -> Шпиљари (Котор)] Ђурђевдан (23.4.), Петковдан (14.10.) у Томићима, Врачевдан (1.11.) у Шпиљарима, не славе у Вељем Селу
Властелиновићи-Плањани
Шаранци Анђелићи,

Вуковићи, Кнежевићи, Распоповићи, Раичевићи, Ћосовићи, Џаковићи

кнез Мијајло „Шарац“ Властелиновић Плана (Билећа) -> Бјелопавлићи -> Плана (Горњи Колашин) -> Шаранци -> Потарје, Пљевља Ђурђевдан (23.4.)
Властелиновићи-Угњани
Бојковићи, Зубери и Шоровићи Бојковићи, Зубери, Шоровићи непознато, Јовета Зубер, Николица Шоровић Угњи Митровдан (26.10.)
Војиновићи
Војинићи

-Жарићи

Жарићи Војин Војиновић Гацко -> Чево (Озринићи) -> Бобуља (Бјелопавлићи) Петковдан (14.10.)
Војинићи

-Љешњани

велики број братстава Богдан Војинић Гацко -> Чево (Озринићи) -> Лијешње (Дражевина) -> Ровца -> Доња Морача Аранђеловдан (8.11.)
Војновићи / Вујо Војиновић Гацко -> Попово Поље -> Херцег-Нови Јовањдан (7.1.)
Вујовићи Вујовићи и од њих Лекићи Вујо Војиновић Гацко -> Вучитрн -> Љуботињ -> Дупило Аранђеловдан (8.11.)
Пуношевићи Богдановићи, Водаловићи, [Милошевићи, Пајовићи], Оташевићи Пунош (унук Богдана Војиновића) Гацко -> Бањани -> Његуши -> Кривошије Мали Никољдан (9.5.) у Дугом Долу, Никољдан (6.12.) у Копиту и Кривошијама
Радуловићи Радуловићи и од њих Бојанићи и Озринићи Радул Војиновић Гацко -> Вучитрн -> Чарађе -> Доњи Крај -> Дубовик (Бајице), Кривошије, Милојевићи (Пјешивци), Опутне Рудине Јовањдан (7.1.) у Дубовику и Кривошијама, Мала Госпојина (8.9.) у Милојевићима и Опутним Рудинама
Вранчићи-Ђурашевићи-Црнојевићи
Бањкани (К) Ивановићи, Никпрељевићи Иван Црнојевић-Ђуро-Ненада-Милош Зета -> Млетачка Република -> Ријека Црнојевића -> Бањкани (Затријебач) Никољдан (6.12.)
Ђурашевићи / Ђураш (унук Ђураша Вранчића) Зета -> Клинци (Луштица) Велика Госпојина (15.8.)
Горевуци
Горевуци Јаблани, Сјеклоће Ратко / Валац Горевук са два брата Клобук -> Мали Залаз (Његуши) -> Добрско Село Св. Агатоник (22.8.)
Дукађинци-Бјелопавлићи и Гашани (А)
Бјелопавлићи Бубићи, Митровићи Лека Дукађинац-Бијели Павле Дукађин -> Бјелопавлићи -> Васојевићи, Доњи Колашин, Кривошије, Кућишта (Ћеклићи), Трпези (Горњи Бихор) Петковдан (14.10.), не славе Калићи, Цикотићи и Чоковићи
    Ђоројевићи Бабићи. Стојковићи од Бубића …Бјелопавлићи Петковдан (14.10.)
    Раичевићи и

    Шумановићи

Раичевићи, Шумановићи Раич, бан Млатишума …Бјелопавлићи Петковдан (14.10.)
Гашани Паучинци (М) Лека Дукађинац-Гаврило „Гашо“ Дукађин -> Паучина (Рожаје) не славе
Дукађинци-Сотонићи (А)
Сотонићи Миросаљићи, Митровићи, Николићи, Расалићи Михаило Дукађинац (син дукађинског бана) Дукађин -> Сотонићи Аранђеловдан (8.11.)
Кастриоти
Дрекаловићи Вујошевићи, Иликовићи, Мијовићи, Чејовићи Ђурађ Кастриот Скендербег-Јован-Дрекале Епир -> Кастрати -> Кучи -> Васојевићи, Бихор, Рожаје, Ускоци Никољдан (6.12.), не славе Калачи, Растодери и Ћемани
    Драгошевићи,

    Лаковићи и

    Томановићи

[Булајићи, Вујачићи, Вучевићи, Даковићи],

[Лаковићи, Томановићи]

Драгош / Драгаш / Драгоје, браћа Лако и Средан Медуњани …Кучи -> Чево -> Риђани -> [Грахово -> Никшићке Рудине], Мале Цуце Никољдан (6.12.)
    Дуровићи (М)

 

/ непознато …Кучи -> Годуша (Доњи Бихор) не славе
    Ђаловићи,  

    Рожајци и

    Чампари

Ђаловићи, [Бећирагићи, Ганићи, Камберовићи, Фетаховићи] (М), Чампари непознато, [Алија, Рамо, Усо], непознато …Медун (Кучи) -> Ђаловићи (Корита) -> Рожаје Никољдан (6.12.); Чампари: Св. Агатоник (22.8.); Рожајци: не славе
Мугоше / рођак Ђурађа Кастриота Скендербега Епир -> Кастрати -> Кучи -> Љешкопоље Ђурђиц (3.11.)
Косанчићи
Прибојевићи Богојевићи, Вратнице, Лађићи, Поповићи четири унука Ивана Косанчића Топлица -> Јаблан (Вучитрн) -> Станиселићи (Љешанска нахија) Врачевдан (1.11.)
Миковићи
Миковићи Миковићи и од њих Андровићи, Греговићи, Давидовићи, Ђалци и Медиговићи протовестијар Радич Миковић Брегалничка област -> Миковићи (Орахово) -> Паштровићи Илиндан (20.7.)
Младеновићи-Бранковићи
Биједићи / непознато Корјенићи -> Подгора Аранђеловдан (8.11.)
Братоножићи Баљевићи, Чађеновићи, Сеоштичани, Прогоновићи Младен-Бранко Младеновић-Вук Бранковић-Ђурађ-Гргур-Стеван/Лазар-Брато Корјенићи -> Дреница -> Братоножићи -> Буковица (Рожаје), Васојевићи, Долови (Грахово), Доња Морача, Загарач, Крњице Никољдан (6.12.), Јесењи Јовањдан (23.9.) у Клопоту
Цвијовићи / Јанко Цвијовић (потомак Вука Бранковића) Корјенићи -> Дреница -> Пљевља Мратиндан (11.11.)
Мрњавчевићи
Богићевци Вујисићи, Лакићевићи, [Поповићи, Радовићи], Меденице, Ракочевићи Мрњан-Гојко Мрњавчевић -Јован-Богић Ливно -> Благај -> Скадар -> Хотски Хум -> Доња Морача -> Горња Морача, Горњи Колашин, Пљевља Аранђеловдан (8.11.)
Гојковићи / Гојко Мрњавчевић Скадар -> Мокрине (Бока Которска) Ђурђевдан (23.4.)
Мрњавчићи [Беровјани, Перићи], Дучићи, Ђурђевићи, Живковићи, Костровићи, Криводољани, Кућани, Никезићи Мрњан-Гојко Мрњавчевић-Ненада Скадар -> Брштан (Цијевна) -> Кучи -> Гусиње, Доња Морача, Доњи Бихор, Зета, Мркојевићи, Плав, Рожаје Митровдан (26.10.); Костровићи и Никезићи: Никољдан (6.12.); Беровјани и Перићи: Јесењи Јовањдан (23.9.); Кликовци: Ђурђиц (3.11.); не славе у Доњем Бихору, Зети, Мркојевићима, Гусињу и Плаву
    Вујачићи Вујачићи и од њих Бојанићи, Јањевићи и Шћепћевићи Вујо …Кучи -> Хоти -> Црнци (Пипери) -> Зета, [Опточићи (Подгор) -> Љешанска нахија] Никољдан (6.12.)
    Чабаркапе / браћа Бјеле, Радивоје и Радоје Чабаркапа … Кучи -> Мојковац -> Потарје -> Шаранци Митровдан (26.10.)
Немањићи
Васојевићи Мијомановићи, Новаковићи, Рајевићи Завида-Стефан Немања-Вукан Немањић-Костадин-Васоје-Стефан / Стеван Васојевић-Костадин-Васо Дукља -> Рашка -> Херцеговина -> Васојевићи -> [Дупило -> Глухи До], [Бањани -> Дробњак], Мораково (Никшићка Жупа), Пелиново (Грбаљ), Бјелојевиће (Поља) Аранђеловдан (8.11.)
    Зечевићи

    -Кленчани

/ непознато …Васојевићи -> Кленак (Бањани) Јовањдан (7.1.)
    Петијевићи / Миленко Караџић … Васојевићи -> Бањани -> Дробњак -> Петијевићи (Крушевице) Јесењи Јовањдан (24.6.)
    Пјешивци Витковићи, Потолићи Стеван Васојевић Бањска -> Груде -> Пјешивци -> Његуши, Језера Јесењи Јовањдан (24.6.), Ђурђевдан (23.4.) у Мајсторима, Јовањдан (7.1.) у Језерима
        Перовићи и

        Стриковићи

Перовићи, Стриковићи Вучић … Пјешивци Јесењи Јовањдан (24.6.)
Обилићи
Копривице / Милош Обилић Кључ (Гацко) -> Копривице (Бањани) -> Врановина (Потарје) Никољдан (6.12.)
Орловићи
Бајковићи Кривокапићи, Преобрежани Бајко Чарађе (Голија) -> Бањани -> Веље Цуце Јовањдан (7.1.)
Бандићи Баровићи, Вукадиновићи, Вукотићи, Секулићи Радоња Чарађе (Голија) -> Бањани -> Цуце -> Бајице -> Бандићи Мала Госпојина (8.9.)
    Ђуричићи / Вуко Бандић … Бандићи -> Башино Село -> Цуце Никољдан (6.12.)
Бјелице Милићи, Предишани Бело / Бјело / Бјелан Чарађе (Голија) -> Бањани -> Цуце -> Бјелице -> Голија, Дуга (Горње Поље), Опутне Рудине, Цеклин Јовањдан (7.1.)
    Бектешевићи

    и 

    Лончаревићи

Бектешевићи (М), Лончаревићи два брата Милића Бјелице -> Бањкани (Затријебач) -> Гусиње -> Андријевица Мратиндан (11.11.); Бектешевићи не славе
    Дубљевићи Дубљевићи и од њих Поповићи од Милића Бјелице -> Дубљевићи (Невесиње)  -> Дубљевићи (Пива) -> Тепца (Језера) Ђурђиц (3.11.)
Грабљани и Градињани Грабљани, Градињани Миждраг Чарађе (Голија) -> Бањани -> Цуце Јовањдан (7.1.)
Ђуричковићи Ђуричковићи и од њих Недовићи Ђуричко Ђурашинов Чарађе (Голија) -> Бањани -> Цуце -> Ђуричковићи (Загарач) -> Доњи Бихор Мала Госпојина (8.9.), Аранђеловдан (8.11.) у Доњем Бихору
Липљани и Проседољци Липљани, Проседољци Поповићи, [Марковићи, Томашевићи] Чарађе (Голија) -> Бањани -> Доњи Крај -> Цуце Јовањдан (7.1.)
Липовци Ивановићи, Илићи Змијица Чарађе (Голија) -> Бањани -> Веље Цуце Јовањдан (7.1.)
Ненојевићи Вуксановићи, Мартиновићи Неноје Чарађе (Голија) -> Бањани -> Цуце -> Бајице -> Љешкопоље Јовањдан (7.1.)
    Бориловићи / Борило Мартиновић …Бајице -> Лапчићи (Маини) Јовањдан (7.1.)
    Зоговићи и

    Крџићи

Зоговићи,

Крџићи

два брата Мартиновића …Бајице -> Шекулар -> Машница (Васојевићи) Јовањдан (7.1.)
     Љухари Ђоловићи (К), Муховићи (М), Перковићи (К), Шабовићи (М) браћа Ђуро и Крсто Мартиновић …Бајице -> Фундина (Кучи) -> Плав -> Брестовик (Доњи Бихор) Никољдан (6.12.); Муховићи и Шабовићи не славе
Самарџићи / Саво Чарађе (Голија) -> Бањани -> Цуце -> Бајице -> Кривошије Јовањдан (7.1.)
Тепавчевићи / Тепо Голија Јовањдан (7.1.)
Ћетковићи / Ћетко Чарађе (Голија) -> Бањани -> Цуце -> Ораховац > Братешићи (Грбаљ) Јовањдан (7.1.), Јесењи Јовањдан (24.6.) у Братешићима
Предојевићи
Радмиловићи / браћа Војко и Сава Радмиловић Пријевор (Билећа) -> Баљци -> Жлијеби (Херцег-Нови) Никољдан (6.12.)
Страхињићи
Старчевићи Старчевићи и од њих Бошковићи, Јеловци, Кнежевићи, Лучићи, Милићевићи, Попадићи, Ћирковићи и Џувери Страхињић Бан Бањска (Косово) -> Пљевља -> Потарје Лазарева Субота (8 дана пре Васкрса)
Хребељановићи-Лазаревићи
Шобајићи Вуковићи, Кадовићи, Перовићи Прибац Хребељановић-кнез Лазар-Стефан Лазаревић-Сибињанин Јанко-Лале Грбаљ -> Прилепац -> Крушевац -> Београд -> Хунедоара -> Шобајићи (Бјелопавлићи) Петковдан (14.10.)
Напомене:

(А) – родови који су по предањима албанског порекла

(К) – већински католички родови и братства

(М) – већински муслимански родови и братства

За родове чија братства празнују више крсних слава подвучена је најстарија крсна слава.

Поред наведених братстава која имају устаљена предања о пореклу од властеле, постоји и мањи број братстава која су према једном од више предања племићког порекла. Тако Томашевићи, који су грана Мулина у Бањанима, имају и предање да су од босанског краља Стефана Томашевића иако код Мулина преовлађује предање о пореклу из Бањске.

Вредно је помена да владарска кућа Петровић-Његош, као ни цео род Раичевића и Хераковића коме ово братство припада, нема предање о пореклу од средњовековне властеле иако би се од њих то највише могло очекивати јер су владарске куће одувек желеле да своју владавину представе као легитимну кроз континуитет са некадашњим владарским породицама. За њихове родоначелнике, браћу Херака и Раича, у предању се једино каже да су дошли из села Мужевице под планином Његош из Бањана.

Властела у Црној Гори 1914. године према устаљеним народним предањима

Властела у Црној Гори 1914. године према устаљеним народним предањима

Доступни историјски извори потврђују предања Боројевића, Горевука и Миковића, а у одређеној мери и предање Војновића. Међутим, битно је споменути да прва три рода потичу од ситне властеле, док се једино за Војновиће из Херцег-Новог може рећи да највероватније потичу од властеле која је имала битнију улогу у српској историји, конкретно од Војиновића. С друге стране, предања свих осталих наведених братстава не могу се поткрепити историјским документима, а одређени број тих предања већ је побијен досадашњим резултатима ДНК тестирања. Више речи о томе биће у тексту о генетски профилисаним родовима у Црној Гори.

 

Коришћена литература:

Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Београд 1926.

Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Београд 1921.

Андрија Јовићевић, Ријечка Нахија, Београд 1910.

Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Kрајина, Београд 1922.

Андрија Лубурић, Дробњаци, Београд 1930.

Блажо Кнежевић, Властелиновићи, Подгорица 2006.

Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Београд 1905.

Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Београд 1903.

Војин С. Муришић, Крушевице (Сврчуге – Петијевићи – Бијелићи), Београд 2000.

Вукашин Вучков Шошкић, Шошкићи из Полимља, Београд 1995.

Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београд 2007.

Вуле Kнежевић, Племе Шаранци, Београд 1961.

Звонимир М. Мијушковић, Племе Пјешивци – крајина Старе Црне Горе, Београд 1984.

Јован Вукомановић, Паштровићи, Цетиње 1960.

Јован Вукомановић, Црмница, Београд 1988.

Јован Ердељановић, Братоножићи – племе у црногорским Брдима, Београд 1909.

Јован Ердељановић, Пипери, Београд 1917.

Јован Ердељановић, Kучи, Београд 1907.

Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Београд 1926.

Јован Ф. Иванишевић, Подловћенско Цетиње, Цетиње, 1892.

Јован Ф. Иванишевић, Путопис кроз Мале Цуце, Цетиње, Јавор 1891.

Марко Миљанов, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Београд 1904.

Миладин Kонтић, Племе Пјешивци са историјом братства Kонтић, Београд 1977.

Милан – Мишо Брајовић, Племе Бјелопавлићи, Подгорица 2000.

Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд 1974.

Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља 1997.

Милисав Лутовац, Бихор и Kорита, Београд 1967.

Милисав Лутовац, Рожаје и Штавица, Београд 1960.

Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, Пљевља 2006.

Мирко Барјактаровић, Ровца, Титоград, 1984.

Мирко Вукићевић, Вукићевићи из Трешњева и њихови коријени, Андријевица 2015.

Небојша Драшковић, Чевско Заљуће и Доњи Крај – села у племену Озринићи, Београд 1999.

Павле Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе, Београд 1985.

Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд 2004.

Петар Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, Београд 1923.

Петар Шобајић, Корјенићи, Цетиње 1964.

Радослав Ј. В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево 1935.

Радојко Копривица, Братство Копривице – поријекло, свештеници, Никшић 2016.

Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Београд 1989.

Сава Накићеновић, Бока, Београд 1913.

Светозар Томић, Бањани, Београд 1949.

Светозар Томић, Дробњак, Београд 1902.

Светозар Томић, Пива и Пивљани, Београд 1949.

Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у иторији и традицији, Никшић 1997.

Стојан Kараџић, Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло, II измијењено и допуњено издање, Београд 1997.

Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913.

Чедомир С. Булајић, Родослов братства Булајић, Београд 1987.

Fadil M. Kardović, Porijeklo bratstva Kardovića, Novi Pazar 2010.

11DA3DCA-EE3B-43C0-B737FDF6082ED581

ПРЕПОРУЧУЈЕМО: Сајтови за генетичку генеалогију

isogg.orgМЕЂУНАРОДНО ДРУШТВО ЗА ГЕНЕТИЧКУ ГЕНЕАЛОГИЈУ, најзваничније место за поделу хаплогрупа
Друштво је основано од стране администратора ДНК пројеката. Главна визија друштва је промоција и едукација у области генетичке генеалогије.

На почетној страници се могу пронаћи линкови ка стаблима хаплогупа које носе називе по словима алфабета, као и информације о давању имена подгранама хаплогрупа, тј. СНП-овима.

У оквиру овог друштва направљен је портал ISOGG Wiki где је могуће пронаћи пуно корисних чланака о ресурсима за генетичку генеалогију, врстама тестова (Аутосомална ДНК, Митохондријална ДНК, и мушка Y-ДНК), компанијама које врше тестирање, информације о тестовима и поређење истих. Страница добродошлице са линковима Wiki Welcome Page
У оквиру друштва постоји и форум који се налази на линку.

Сајт је на енглеском језику.

ВИКИПЕДИЈА – слободна енциклопедија.  Овде се могу пронаћи текстови на разним језицима о хаплогрупама, народима и њиховој генетици. Иако се ради о слободној енциклопедији где сами корисници пишу текстове- што много пута може бити злоупотребљено, википедија из године у годину постаје све важнији извор података и информацијa из неколико разлога:

  1. доступна је свима и лако претражива.
  2. редовно се ажурира, нарочито текстови на енглеском језику.
  3. референце. Ово је можда и најбитнија ставка, на дну свих текстова може се пронаћи списак научних радова из којих су преузети подаци. За неке радове су доступни дирекни линкови где се могу прочитати, други се могу пронаћи једноставно претрагом, док су неки доступни само на одређеним сајтовима где се мора платити чланарина.

ДНК хаплогрупе људског Y-хромозома

Чланака на енглеском језику има далеко више, опширнији су и садрже пуно података:
Мушке Y хапорупе Human Y-chromosome DNA haplogroup

Заступљеност мушких хаплогрупа у популацијама широм света Y-chromosome haplogroups in populations of the world

Митохондријалне ДНК хаплогрупе Human mitochondrial DNA haplogroup

Информације о тестовима Genealogical DNA test

Праћењем линкова на наведеним страницама могу се пронаћи додатни текстови.

ЕУПЕДИЈА  – Портал основан од стране Maciamo Hay са циљем да постане детаљан и информативан водич о европским земљама, са освртом на путавања, културу, историју и живот у Европи.

Портал има посебну секцију посвећену генетичкој генеалогији.  У овој секцији је могуће пронаћи текстове о хаплогрупама са сликама најсвежијих стабала сваке од њих и мапама распрострањености.
Поред наведених ставки могуће је прочитати теорије о пореклу сваке хаплогрупе и њених подграна, ширењима кроз одређене археолошке културе, етничке групе, или пак након неког значајнијег историјског догађаја. Ове теорије су засноване на досадашњим резултатима које су донеле популациона генетика и археогенетика, нова истраживања могу донети нова сазнања и самим тим неке хипотезе потврдити, а друге оборити. То се више пута дешавало, тако да треба бити обазрив са теоријама, тј. не узимати их као коначне.

У оквиру Еупедије постоји форум где се могу читати дискусије и учествовати у њима. За читање већег броја страница у току једног дана потребно је постати регистровани корисник на сајту. Регистрација профила је бесплатна.

Већина текстова на сајту су написане на енглеском језику, поред овог језика неке текстове је могуће читати на француском, италијанском и грчком. Од скора, захваљујући члановима удружења „Порекло“ текстове о G2a и  E1b1b хаплогрупама могуће је читати на српском језику.

Фејсбук страница Еупедије

НЕВГЕН Y-ДНК ПРѢДВИЂАЧ за особе које су управо добиле резултате тестирања Y хромозома најважнија ствар је пронаћи поуздан предвиђач хаплогрупе. Невеген је ту прави избор. Поред стандардне опције предвиђања основних хаплогрупа нуди и могућност доста поузданог предвиђања подгране. Предвиђач је плод рада два стручњака са Српског ДНК пројекта и тренутно важи за најбољи не само код нас већ и у свету. Више о овом предвиђачу се може прочитати на следећем линку.

Неки од осталих предвиђача хаплогрупа:

Haplogroup Predictor

Haplo-I Subclade Predictor

ysearch.org – НАЈВЕЋА ИНТЕРНАЦИОНАЛНА БАЗА ХАПЛОТИПОВА

База садржи хаплотипове тестираних широм планете и омогућава више врста претрага:

  1. На основу хаплотипа. Претраживач може имати профил на сајту, али није неопходно пошто је могуће претраживати директним уносом вредности у табели. Регистрација профила је бесплатна. Приликом регистрације након потврде се дешавало да сајт избаци грешку, тј. да регистрација није успела, а уствари јесте. Ово је један од разлога постојања већег броја истих профила који су направљени више пута. Зато у случају избацивања грешке пре прављења новог профила пожељно је проверити да ли је претходна регистрација успела. Ову проверу је најлакше одратити претрагом по презимену које је уписано. ИД профила обавезно запамтити.
  2. Претрага по презимену или у листи презимена.
  3. Претрага по основу хаплогрупе и региона.

Помоћу сајта Ysearch је могуће рачунање генетичке удаљенисти хаплотипова и њихово поређење.

Сајт McGee Surname DNA Project  нуди један занимљив алат за поређење хаплотипова, рачунање генетичке дистанце и времена до заједничког претка: Y-Utility: Y-DNA Comparison Utility, FTDNA 111

Могуће је вршити разне прорачуне мењањем вероватноћа и стопа мутација. Хаплотипове које желимо поредити уносимо једноставним копирањем у поље по фтдна распореду, што се тиче припреме хаплотипова у екселу пре копирања и прављења матрица пожељно је погледати видео How to use Dean McGee’s Utility to generate a Genetic Distance Matrix

За информације о стопама мутације одређених маркера посетити Mutation rates (From ISOGG Wiki) и Mutation Rates used byRogersDNA

Family Tree DNA – највећа и најпознатија компанија за комерцијално тестирање појединаца и група.

На сајту је могуће пронаћи информације о тестовима које компанија нуди, цене истих, упутства за почетнике и још много тога.

ФТдна поседује највећу светску базу комерцијално тестираних особа из читавог света, сваки тестирани преко њихове компаније има могућност поређења својих резултата са великим бројем људи из региона и читавог света. Ово је главна предност ове компаније у односу на конкурентске.
Тестирани се могу учланити у неки од постојећих пројеката или отворити свој пројекат.
Неки од примера регионалних пројеката са наших простора су  Dinaric Alps DNA и Balkans. Члан пројекта може бити само неко ко је тестиран преко ФТдна, остали могу видети само (јавни) део резултата из табела и упоредити са својим резултатом.

Поред одељка за учење и форума компанија за постојеће и будуће кориснике има отворен youtubeканал где је могуће погледати вебинаре о генетичкој генеалогији од почетног до напредног нивоа.

Фејсбук страница ФТдна.

Сајт је на енглеском језику.

YSEQ DNA – још једна компанија за комерцијално тестирање. Нуди скоро све основне производе као ФТдна, а у појединим сегментима чак и више. Цене су нешто ниже, а резултати стижу доста брзо. Преко ове компаније је могуће тестирати велики број СНП-а за све хаплогупе, многи од њих су једино доступни за тестирање код ове компаније. Убрзо након откривања сваког новог СНП-а компанија га додаје на своју листу производа. Чак и у ситуацији да неки СНП није доступан може се наручити његово убацивање у листу по цени од $1. Слично је и са СТР маркерима и панелима.
Компанија  поред појединачних СНП-ова нуди велики број панела за све хаплогрупе.

Када корисник сајта посети страницу неког од панела нпр. I2a-M423 Panel или E1b-V13 Panel може пронаћи најпрецизније стабло жељене хаплогрупе са свим до тог тренутка откривеним подгранама односно СНП-овима.

За оне који се тек намеравају тестирати по први пут могу бити занимљиви STR Панели.

Фејсбук страница YSEQ-а

Сајт је на енглеском језику.

Компанија YFull која се бави тумачењем и поређењем података из  NextGenY-chrsequence резултата тестираних особа. Неки од оваквих тестова су нпр. Big Y и Y-elite. На основу резултата ових тестова YFull прави стабла хаплогрупа,  њихових подграна уз одређивање приближног времена настанка сваке гране и мутације, као и рачунање времена до заједничког претка.

YFull Y-стабло

Кликом на одређена слова може се видети стабло сваке хаплогрупе. Пример стабло I-CTS10228. Поред сваке гране стоји процењено временастанка гране и TMRCA (време до заједничког претка) тестираних у оквиру подгране. TMRCA се рачуна као аритметичка средина старости сваке од линија. Формула за израчунавање TMRCA се може видети кликом на „info“ за сваку грану. Код тестираних који су оставили место порекла поред ИД могуће је наћи податке о земљи и округу из кога долазе.
Са повећањем броја тестираних могуће су промене на стаблу, убацивање нових грана и промена времена до заједничког претка. На стаблу се налазе само резултати оних који су послати комапанији на анализу, из тог разлога много пута неке гране недостају а њих је могуће видети на стаблима код Yseq-a или оним која су направљена од стране администратора одређених пројеката. Још један од недостатака овог стабла су СНП-ови који неки од тестова као што је Биг Ипсилон не покривају, а који су откривени. Ови СНП-ови се такође не налазе на њиховом стаблу, или се налазе само код оних који су тестирани једном врстом теста, а нема их код оних тестираних преко друге компаније пошто њихов тест не покрива тај део хромозома, такав случај је са PH908. Без обзира на ове недостатке Yfull је најбоље место на коме се могу пронаћи подаци о времену настанка хаплогрупа и њихових подграна.

Фејсбук страница Yfull-а

Руски форум за генетичку генеалогију Молген. На форуму је могуће читати дискусије о хаплогрупама и генетици Руса и осталих народа са територије Русије и шире. Форум је на руском језику. Генофонд је још један руски сајт који се бави генетичком генеалогијом кроз синтезу више научних дисциплина.

Бугарски форум за генетичку генеалогију Форум за Българска ДНК Генеалогия где се могу пронаћи  текстови о хаплогрупама и генетици Бугарске, као и подаци о тестиранима из те земље. Форум је на бугарском језику.

Форум Anthrogenica – још једно место за читање дискусија на ову тему, а такође се бави и антропологијом. Форум је на енглеском језику, међутим постоје подфоруми за друге језике међу њима и један за словенске. За читање већег броја страница потребно је регистовати профил, регистрација је бесплатна.

Eurogenes Blog – блог је фокусиран на европску популациону генетику и модерну физичку антопологију.

Genetiker – блог са фокусом на археогенетику и историју где се може прочитати велики број текстова о анализима древне днк.

I-P37.2 haplogroup research – блог који се бави I2a хаплогрупом. На сајту је могуће пронаћи текстове о новим резултатима везаним за ову хаплогрупу са увек актуелним стаблима подграна.

И за крај сајт Српског ДНК пројекта и форум где се могу читати текстови о разним хаплогрупама, народима и пореклу тестираних са нашег подручја. Ко жели може постати и активан учесник разговаралишта или пак члан удружења „Порекло“ што доноси низ погодности, једно од њих је тестирање по повлашћеној цени код ДНК центра.

ПРИРЕДИО: Владица Цонић

011_001

Родови у Црној Гори према народним предањима

ПИШЕ: Иван Вукићевић

Родовско друштвено уређење

Зачеци родовског друштвеног уређења на простору данашње Црне Горе огледају се у постојању влашких катуна у XIV веку. Поједина братства која су се претежно бавила сточарством у планинским областима су од српске властеле, а касније и од Турака, добијала повластице у замену за осигуравање безбедности на путевима који су пролазили кроз  крајеве које су та братства насељавала. Тиме је створена економска основа за даље ширење тих братстава на просторима које су контролисали, а многа од њих ће временом прерасти у разгранате родове. Иако је међу овим родовима било доста братстава старобалканског порекла, битно је нагласити да се термин влашки не односи на етничку припадност, већ на друштвени статус. Влашки статус су имали и поједини родови попут Бањана и Дробњака који ће касније прерасти у племена. Са јачањем централне турске власти долази и до постепеног укидања влашког статуса, због чега долази до удруживања дотадашњих катуна у племена.

За разлику од градова и равничарских области где је становништво одувек било мештовитог састава, у највећем делу данашње Црне Горе братства су све до средине XX века најчешће живела самостално по засеоцима у планинским крајевима. Упућени једни на друге, припадници неког братства делили су и добро и зло заједно. Бројност неког братства је за време турске окупације и свеопште несигурности била од посебног значаја за опстанак, због чега су се родбинске везе са сродним братствима пажљиво неговале, а порекло од заједничког родоначелника бележило у родословима и усмено преносило у предањима са колена на колено. Припадност неком већем роду давала је братству одређену врсту сигурности јер је увек могло рачунати да ће им сродна братства притећи у помоћ у случају озбиљнијег сукоба, било да се ради о Турцима или о братствима у окружењу. Услед великог значаја које је породично порекло имало, мушка деца су од малих ногу знала да наброје све претке од свог оца па до најстаријег познатог претка. Поједина братства су почетком XX века знала да наброје и по 15 пасова по мушкој линији до својих родоначелника што најбоље говори о томе колико се водило рачуна о пореклу.

Поред  добрих страна, као што је јачање породице, овакве друштвене околности су довеле и до штетне појаве да је родовско-племенски идентитет постао вишеструко јачи од етничке и верске припадности, што је довело до честих сукоба између брастстава и племена. Најчешће би сукоби започињали око планина за испашу стоке, а убрзо би долазило и до крвне освете која је посебно оптрећивала односе између појединих племена и братстава због чега су црногорске владике много напора улагале да успоставе мир. Тако је рецимо владика Петар I Петровић-Његош (Свети Петар Цетињски) најпре молио завађене стране да се помире, а затим их и клео не би ли спречио даље унутрашње сукобе који су били препрека за успешну борбу за ослобођење од Турака. Тек је са јачањем централне државне власти дошло до постепеног нестанка крвне освете.

 Порекло родова

Подручје данашње Црне Горе су у позном средњем веку претежно насељавали Срби и Албанци, док је у приморју живео и мањи број Грка и Млечана. Међу Србима се могу разликовати два слоја становништва – старији старо-балкански слој и новији словенски слој становништва који је досељен у VI и VII веку. Планинска подручја су у средњем веку била доста слабо насељена, па самим тим и Црна Гора, међутим ситуација се нагло мења са почетком турске окупације када Срби масовно напуштају плодне области под притиском Турака. Крајем XIV и током XV и XVI века долази до великог прилива српских избеглица на подручје данашње Црне Горе где је турска власт била знатно слабија него у другим областима. Такође, велики број породица, међу којима су многе биле добростојеће,  преселио се у приморје које је највећим делом припадало Млетачкој Републици. Срби су се претежно досељавали из Херцеговине, Косова, Метохије и Албаније, али и из нешто даљих области као што су Босна и Македонија.

Најчешће су долазиле појединачне породице, али дешавало се да се организовано населе и читава братства. С обзиром на слабу насељеност, досељеници су били у могућности да запоседну читава села у којима су најчешће затицали малобројне староседеоце, а понекада и само напуштена кућишта. Високим природним прираштајем долазило је до брзог умножавања и ширења на суседна подручја што је довело и до појаве да поједини родови прерасту у читава племена. Највећи родови у Црној Гори, као што су Бјелопавлићи и Васојевићи, углавном су досељени управо у овом периоду као већ формирана братства. Тако се Бјелопавлићи који су дошли из Метохије (Дукађина) први пут помињу 1411. године у дубровачким документима, док се Васојевићи који су досељени из Херцеговине први пут помињу 1444. године, такође у дубровачким документима. Међу неколико највећих родова једино се за Никшиће сматра да су даљим пореклом са подручја данашње Црне Горе, конкретно из Кртола у Боки Которској.

 Повезивање родова путем предања

Као што су поједини већи родови често проглашавали себе за потомке властеле, о чему ће бити више речи у тексту о властели у Црној Гори, тако се често дешавало и да се мања братства представљају као огранци јаких родова. Ова појава се назива прибраћивање, и типична је за староседелачка братства у племенима којима су била ниподаштавана од стране великих братстава. Већа новодосељена братства у Бјелопавлићима, Пиперима и Пјешивцима називала су староседеоце Лужанима, у Бањанима су их називали Матаругама, а у Морачи Мацурама. Староседелачка братства (старинци у народном говору) су овакве тврдње сматрала за увреду због чега су многа од њих, да би себи подигла углед, мењала славе и породична предања, при чему би се најстарији познати предак повезивао са родоначелником неког знатнијег рода или братства. У појединим случајевима је долазило чак и до промене презимена, али за то је био непходан пристанак братства чије су презиме узимали. У неким случајевима су мања братства у сваком погледу постајала део рода коме су се прибратила, али се често дешавало и да сродство никада не буде признато од жељених „рођака“.

Тако су рецимо Караџићи, који су према једном предању даљим пореклом из Македоније, у потпуности прихваћени од Васојевића као грана Лопаћана, док са друге стране Бјелопавлићи називају Раичевиће у Вражегрмцима старинцима, иако Раичевићи себе сматрају за потомке Бијелог Павла. Постоје и прелазни случајеви као у Вељим Цуцама где су Кривокапићи начелно прихватили Ивановиће као свој огранак, али је ипак опште познато у племену да се ради о братству другачијег порекла. Поједини случајеви прибраћивања су заиста парадоксални, а најбољи пример је племе Пипери где су Лутовци, као новији слој становништва, најпре измислили Пипа у свом родослову да би тиме себе представили као осниваче племена, да би затим бројна староседелачка братства, која су заправо проистекла од правих Пипера, себе прогласила за потомке тог истог измишљеног Пипа. Оно што је интересантно је да прибраћивања готово да није ни било код мањих братстава која су се усељавала у већ формирана племена. Њихов положај је био знатно бољи у односу на старинце, због чега нису имали потребу да измишљају непостојеће везе са великим братствима.

Поред прибраћавиња, честа је била и појава да се поједини родови који су били у традиционално пријатељским односима међусобно рођакају и проглашавају своје родоначелнике за браћу, иако су различитог порекла. Свакако најпознатији случај је чувено предање о неколико браће од којих су настала српска племена Васојевићи, Озринићи и Пипери и албанска племена Затријебач, Краснићи и Хоти. Код српских племена је најчешћа верзија предања о петорици браће Васу, Красу, Озру, Оту и Пипу, док предање албанских родова Бонкећа и Хота помиње браћу Бана, Васа, Лазара, Меркота и Пиперија. Међутим, оно што је карактеристично је да сви ови родови изузев Бонкећа и Хота имају различита предања о даљем пореклу браће. Тако Васојевићи сматрају да се Васо доселио из Херцеговине и да је пореклом од Немањића, Пипери (грана Лутоваца) да се њихов предак доселио из Пирота, а Бонкећи и Хоти да су им се преци доселили из горњег тока реке Цијевне. Такође, број пасова до родоначелника се разликује од рода до рода, тако да је и пре генетских истраживања која су побила ово предање било очигледно да се највероватније ради о измишљеној причи чији је циљ било.

 Етнографска истраживања

Почетком XX века више српских етнографа започиње истраживање племена и области у Црној Гори према упутствима Јована Цвијића. Радови Јована Ердељановића, Андрије Јовићевића и других аутора постаће основа за све будуће анализе порекла становништва у Црној Гори. Поред основних података као што је бројност братстава по селима, етнографи су приликом разговора са мештанима записивали и предања о даљем пореклу и гранању родова, историјске догађаје, као и бројне друге податке о областима које су истраживали. Захваљујући истраживањима из тог периода, од заборава је сачувана породична историја великог броја братстава.

Поједини етнографи, као што су Милисав Лутовац и Јован Вукомановић, су и у периоду социјалистичке Југославије наставили посао на истраживању до тада необрађених племена и области. Истраживањима су често бавили и људи из народа који су услед недостатка литературе о свом крају желели да документују прошлост својих предака, тако да је објављено доста радова који по свом квалитету не заостају пуно за радовима наших познатих етнографа. Нажалост, међу тим радовима има и оних у којима се потпуно неосновано износе тврђења и фабрикују народна предања.

 Највећи родови према народним предањима

У прегледу који следи приказани су родови на простору данашње Црне Горе који су 1914. године, односно у периоду након потпуног ослобођења од Турака, имали најмање 20 домова. С обзиром да поједине области нису обрађене детаљним етнографским истраживањима, могуће је да недостају поједини родови који испуњавају наведени критеријум бројности. Подаци о родовима су приказани на основу устаљених народних предања из тог периода. Овом приликом неће бити наведени велики родови који по предању воде порекло од властеле јер ће о њима више речи бити у тексту о властели у Црној Гори. У случајевима где су делови предања о даљем пореклу контрадикторни у односу на делове предања о сродству са другим братсвима, предност је дата даљем пореклу у односу на рођакање са другим родовима. Тако су рецимо од наведених српских и албанских родова који се рођакају једино Бонкећи и Хоти приказани као један род јер имају исто предање о даљем пореклу.

 

Назив Основне гране у Црној Гори Родоначелници Миграције Крсна слава по Јулијанском календару
Азанци Вукајловићи, Луковићи, Петровићи, Радошевићи непознато Шекулар / Озринићи -> Азане (Горњи Бихор) Јовањдан (7.1.)
Алексићи, Бошковићи, Кнежевићи и Поповићи [Алексићи, Бошковићи, Кнежевићи],

Поповићи

браћа Ђуро и поп Никола Скадар -> Брчели Томиндан (6.10.)
Аџићи / непознато Метохија -> Зета -> Косијери -> Пива Мала Госпојина (8.9.), Јовањдан (7.1.) у Пиви
Бабаји (М) Бабајићи непознато Фундина (Кучи)  -> Бабајићи (Доњи Колашин) не славе
Бањовићи Бањовићи непознато Кучи Никољдан (6.12.)
Барјамовићи Барјамовићи и од њих Војводићи војвода Јањо Косовска Митровица / Кучи -> Грађани -> Орахово Ивањдан (24.6.)
Беговићи  и Јаћимовићи Беговићи (М), Јаћимовићи браћа Јован-бег и Иван-бег Доњи Бихор Стевањдан (27.12.); Беговићи не славе
Бездановићи Јовановићи, Пејовићи, Радоњићи поп Михаило Невесиње -> Озринићи -> Комани Аранђеловдан (8.11.)
Берише (А) (К) / Прифти Берише -> Прифти (Груде) Мала Госпојина (8.9.)
Бијелићи Гачевићи, Картали, Обренићи, Шарци Гачо, непознато, непознато, непознато Гацко -> Матаруге (Пљевља) Лазарева субота (8 дана пре Васкрса)
Билофери / непознато Бањани -> Стрп (Бока Которска) Спасовдан (40 дана након Вакрса)
Бисмиљаци Вуковићи, Добрашиновићи, Јанићи, Нововићи Ново ”Бисмиљак” Братоножићи / Кучи -> Заостро (Васојевићи) Никољдан (6.12.)
Бјелоши Грљевићи, Јовановићи Јован Бјелош Грље (Зета) -> Бјелоши Јесењи Јовањдан (23.9.)
Благојевићи Благојевићи и од њих Алексићи Благоје Пива -> Гацко -> Пива, Ускоци Ђурђевдан (23.4.)
Близикуће Љубише, Никлановићи браћа Љубо и Никлан ”Нико” Долина реке Љубишнице -> Паштровићи Митровдан (26.10.)
Богдановићи Перуничићи Богдан Бањани -> Потарје Ђурђевдан (23.4.)
Бонкећи и Хоти (А) (К) Бонкећи, Хоти Кећо Понтин Долина Цијевне-> Затријебач -> Хоти Бонкећи: Никољдан (6.12.); Хоти: Мала Госпојина (8.9.)
Боришићи / Бориша Бјелоши -> Очинићи -> Боришићи (Буковица) Јовањдан (7.1.)
Браниловићи и Руђићи Браниловићи, Руђићи браћа Бранило и Руђо Косово и Метохија -> Бањани -> Пива Браниловићи: Јовањдан (7.1.); Руђићи: Никољдан (6.12.)
Брешковци [Бошковићи, Мијушковићи, Перовићи], Ераковићи, Килибарде Тодор, Вукота Ераковић, Милош Килибарда Озринићи -> Бањани -> Богмиловићи (Пјешивци) Аранђеловдан (8.11.),

Мала Госпојина (8.9.) у Богмиловићима

Бубање и Шаботићи Бубање, Шаботићи (М) браћа Радован и Марко Доњи Бихор Алимпијевдан (26.11.), Шаботићи не славе
Букумири Бојовићи (М), Кнежевићи, Кораћи, Лаловићи непознато Братоножићи, Кучи -> Васојевићи -> Башча (Рожаје), Доњи Бихор, Горњи Бихор, Станчани (Потарје) Никољдан (6.12.), не славе у Бихору
Буроњићи Петровићи Петар Буроњић Бјелопавлићи -> Кућишта (Ћеклићи) Илиндан (20.7.)
Веловићи, Лековићи и Палевићи (А) Веловићи, Лековићи, Палевићи Лека Гелин (родоначелник Лековића) Груде -> Бољевићи Никољдан (6.12.)
Вељокрајани Батрићевићи, Вуловићи, Гавриловићи, Јовечки, Љесари, Николићи непознато Његуши Ђурђевдан (23.4.), Јеремијиндан (1.5.) у Жањевом Долу
Вишњићи / Јован Вишњин Рисан -> Голија -> Котор Ђурђевдан (23.4.)
Врбице Врбице и од њих Вучковићи Вучко Врба (Гацко) -> Врба (Његуши) Петковдан (14.10)
Вујадиновићи Којовићи и од њих Јокановићи Јокан Којовић Бањани -> Пива Ђурђевдан (23.4.)
Вујовићи / Вујо Микулићи (Бјелице) Петковдан (14.10.)
Вукићевићи, Вуковићи и Ивовићи Вукићевићи, Вуковићи, Ивовићи браћа Вукић, Вуко и Иво Невесиње -> Убли Ђурђевдан (23.4.)
Вуковићи и Павловићи Вуковићи, Павловићи браћа Вук и Павле Стара Србија -> Паштровићи Мала Госпојина (8.9.), Стевањдан (27.12.) у Чамом Долу
Вуксагељићи и Вучине (А) Вуксагељићи (К), Вучине (М) Ђон / Груд Сума Сума -> Груде Мала Госпојина (8.9.)
Вулаши и Домазетовићи Вулаши, Домазетовићи Вулаш, Мркота Домазетовић Озринићи -> Ровца -> Дробњак Аранђеловдан (8.11.)
Гамбелићи Миловићи непознато Кучи / Гамбело у Црном Куку -> Велимље (Бањани) Никољдан (6.12.)
Годијељи Лазаревићи, Мијовићи, Пејановићи, Поповићи Пејан Годиње (Бољевићи) -> Годијељи (Дробњак) Ђурђевдан (23.4.)
Грачани Брновићи, [Ђуришићи, Раичковићи], Кажићи, Ковачи, Маровићи Брно, Бошко, непознато, непознато, непознато Никшићка Жупа -> Градац Петковдан (14.10.), Илиндан (20.7.)
Дабовићи / Дабо Трубјела (Никшићке Рудине) -> Крушевице (Бајкове) -> Крушевице (Орахово) Ђурђевдан (23.4.)
Даниловићи / непознато Буковица -> Бобово (Потарје) Ђурђевдан (23.4.), Никољдан (6.12.) у Бобову
Дапчићи Бујеновићи, Ђуришићи, Кикановићи, Јокићи, Милошевићи, Никовићи, Радовићи, Раутовићи, Русовићи, Шотковићи Дапко Албанија -> Кртоли -> Бабунци (Луштица) Срђевдан (7.10.), Ивањдан (24.6.) у Гошићима и Богишићима
Деановићи Зградићи непознато Бољевићи -> Зградићи (Спич) Митровдан (26.10.)
Дедејићи Дедејићи и велики број братстава од њих Добрија Дедејић Озринићи -> Језера, Шаранци -> Ускоци, Потарје Ђурђевдан (23.4.)
Дељани (К) Вуковићи, Јусуфђокићи, Љуцковићи Деља Херцеговина -> Бајице -> Затријебач Никољдан (6.12.)
Димитријевићи Рафаиловићи Димитрије Македонија -> Паштровићи Митровдан (26.10.)
Добриловићи Јаблани, Сјеклоће Шћепан Добриловић Пећ -> Добрско Село Никољдан (6.12.)
Драгаши / Драгаш Колашин -> Пљевља Никољдан (6.12.)
Драгојловићи, Јанчићи и Лаконићи Драгојловићи, Јанчићи, Лаконићи браћа Драгојло, Јанча и Лако Бјелице -> Убли Петковдан (14.10.)
Дрецуни / непознато Велика Дренова -> Љуботињ Никољдан (6.12.)
Дупончевићи Гачевићи, Друговићи, Хрсовићи браћа Гач, Друг и Хрс Његуши Врачевдан (1.11.)
Ђедовићи, Радовићи и Склендери Ђедовићи, Радовићи, Склендери браћа Ђедо, Радо и Склендер Пипери -> Дробнићи (Паштровићи) Мала Госпојина (8.9.)
Ђоновићи, Пајовићи и Хумци Ђоновићи, Пајовићи, Хумци Никола Ђоновић, Пајо, Бјеладин Хумац Ђоновица (Тетово) -> Кроја -> Хум Хотски / Врањ (Зета) -> Томићи (Брчели) -> Сеоца, Цетиње Ђоновићи: Томиндан (6.10.); Пајовићи: Митровдан (26.10.); Хумци: Ђурђевдан (23.4.)
Ђујовићи [Думовићи, Ђуровићи], [Којовићи, Марковићи] кнез Ђујо Релеза (Љешанска нахија) Никољдан (6.12.)
Ђурашевићи, Новаковићи и Станишићи Ђурашевићи, Новаковићи, Станишићи браћа Ђуро, Новак и Станиша Ниш -> Мишићи (Спич) Мратиндан (11.11.)
Ђуришићи, Петрановићи и Семедери Ђуришићи, [Петрановићи, Поповићи] Ђуриша Вукељин, Ђуро Косово -> Забес (Бољевићи) Никољдан (6.12.)
Заграђани Јеврићи, Поповићи-Михајловићи, Секулићи, Трифуновићи, Цикићи, Циковићи, Шљакићи непознато Кучи -> Заграђе (Васојевићи) Св. Пантелија (27.7.)
Иванишевићи Васиљевићи, Кецојевићи војвода Трипко Косово -> Петровићи (Бањани) -> Пива Јовањдан (7.1.)
Ивчевићи Печурице (М) непознато околина Скадра -> Печурице (Мркојевићи) -> Трново (Дупило) Аранђеловдан (8.11.), не славе у Мркојевићима
Иличковићи, Никаљевићи и Роловићи Иличковићи, [Никаљевићи, Роловићи] браћа Голуб и поп Станко, Маро Епир -> Црнобрег (Метохија) ->Плав -> Брскут -> Горњи Брчели Илиндан (20.7.)
Јасеновци Илићи, Радојевићи, Симоновићи Шћепан Херцеговина –> Јасенова (Доња Морача) Срђевдан (7.10.)
Кањоши Пејаковићи Кањош Паштровићи -> Љуботињ Никољдан (6.12.)
Клименти (А) Вукли, Никчи, Селчани Амати / Клмен / Климент [Хоти -> Фундина (Кучи)] / Пипери -> Клименти -> Горњи Бихор, Гусиње, Доњи Колашин, Зета, Плав, Рожаје, [Пипери -> Цеклин -> Бјелопавлићи, Васојевићи, Плав -> Горњи Бихор] Никољдан (6.12.), Петковдан (14.10.) у Зети,  Стевањдан (27.12.) у Режевићима, Алимпијевдан (26.11) у Велици, Ђуричкој Ријеци и Калудри, Ђурђиц (3.11.) у Лушцу, не славе у Горњем Бихору, Гусињу, Доњем Колашину, Плаву и Рожају
Клише Јовановићи непознато Косово / Албанија -> Доњи Брчели Аранђеловдан (8.11.)
Ковачевићи / Раде / Саво Грахово -> Бјелопавлићи Ђурђевдан (23.4.), Јовањдан (7.1.) у Бјелопавлићима
Козјевићи Очинићи Никац Козјевић Очинићи Јовањдан (7.1.)
Конатари / непознато Кучи -> Бијело Поље, Пријепоље Никољдан (6.12.)
Кочани (М) / три брата Годочеље (Горњи Бихор) не славе
Крусе Бојановићи, Перовићи, Рајићевићи, Рацковићи, Ћетковићи непознато Кроја -> Љешанска нахија Петковдан (14.10.)
Лазаревићи Лазаревићи и од њих Вујићи и Пејурићи, Кусовци и Михаљевићи Лазар Шобајићи (Бјелопавлићи) -> Грбаљ -> Зачир (Љуботињ), Цеклин Петковдан (14.10.), Никољдан (6.12.) з Грбљу, Аранђеловдан (8.11.) у Љуботињу, Св. Текла у Цеклину (24.9.)
Ламбуљићи Драговићи, Ђуровићи, Лазовићи, Николићи, Поповићи Лабо Косово -> Груде -> Зета Никољдан (6.12.)
Лужани Богетићи, Дужани, [Мадналинићи, Шкулетићи], Пејовићи, Петричевићи, Рсојевићи, Сеочани, Симоновићи Ђукан Богетић, Стојан Станишин, непознато, Обрад Пејовић, непознато, непознато, Станиша Перов, непознато Бјелопавлићи, Пипери, [Пјешивци -> Горовићи (Грбаљ), Мацаваре (Бањани)] Богетићи и Дужани: Никољдан (6.12.); Мадналинићи, Шкулетићи и  Пејовићи: Јесењи Јовањдан (23.9.); Петричевићи:  Петковдан (14.10.); Сеочани:  Аранђеловдан (8.11.); Симоновићи: Симеондан (1.9.)
Лукшићи / непознато Црна Гора -> Спич Митровдан (26.10.)
Лутовци Мрке, Пипери капетан Гојак / Гојко Пирот-> Лутово -> Пипери -> Васојевићи, [Доњи Бихор -> Горња Села], Гусиње, [Маини -> Бријеге (Брчели)], [Мркојевићи -> Љуботињ -> Лајковићи (Зета)], Паштровићи Аранђеловдан (8.11.), Шћекићи славе Петковдан (14.10.)
Љешевићи-Грађани Липовци, Шишовићи Љеш Призрен -> Грађани Ивањдан (24.6.)
Љешевићи-Грбљани Љешевићи и од њих Љешковићи Љеш Метохија -> Љешкопоље -> [Љешевићи (Грбаљ) -> Бргули (Луштица)], [Пива -> Церово (Пјешивци)] Св. Вартоломеј (11.6.) у Бргулима, Јовањдан (7.1.) у Пиви, Јесењи Јовањдан (23.9.) у Церову
Љешњани Аматбашићи, Болевићи,

Вукчевићи, Зеци, [Маретићи, Мудреше], Милијићи

Андрија, Болија, Драшко, Милија Љеш -> Љешкопоље -> Дражевина -> Цеклин -> Лимљани, Побори Ђурђиц (3.11.)
Љуљановићи (М) Љуљановићи и од њих Ледињани непознато Диноша (Груде) -> Фундина (Кучи) не славе
Малешевци велики број братстава војвода Малеш Малина (Билећа) -> Опутне Рудине -> Пива Игњатијевдан (20.12.)
Маликовићи / непознато Лепеница -> Бјелопавлићи Петковдан (14.10.)
Мараши / Марко Хоти -> Зета Митровдан (26.10.)
Марковљани Паповићи, Шипачњани Добрило, Неноје Марковина (Озринићи) -> Казанци, Шипачно Аранђеловдан (8.11.)
Маројевићи Адројевићи, Милијевићи, Мухадиновићи, Радојевићи, Рамадановићи Марко (Мароје након преласка на ислам) Ћеклићи Илиндан (20.7.)
Мартиновићи-Брајићи / Бело Мартиновић Скадар -> Брајићи -> Ивановићи (Маини) Митровдан (26.10.)
Махмутовићи (М) / Махмут Радојева Глава (Бистрица) не славе
Медини / непознато Западна Европа -> Паштровићи Томиндан (6.10.)
Меховићи, Пепељци и Фетићи Меховићи, Пепељци, Фетићи Мехо, непознато за Пепељаке и Фетиће Кучи -> Доњи Бихор, Горњи Бихор не славе
Мијановићи и Рачете Мијановићи, Рачете Мијан, Рачета Зета -> Мале Цуце -> Кавач (Грбаљ), Попов До (Кривошије) Никољдан (6.12.)
Милатовићи и Милојевићи Милатовићи, Росандићи Милат, Милоје Чево (Озринићи) -> Милати (Комани) -> Бјелопавлићи ->  Милојевићи (Пјешивци) Петковдан (14.10.) у Бјелопавлићима, Јовањдан (7.1.) у Милојевићиима
Милиновићи / непознато Бањани -> Морињ (Бока Которска) Ђурђевдан (23.4.)
Милићевићи Милићевићи и од њих Ненадићи и Терзићи Милић Пљевља -> Потарје Никољдан (6.12.)
Миловановићи Петровићи Милован Кучи -> Дробњак -> Добриловина (Поља) -> Потарје -> Пљевља Ђурђевдан (23.4.)
Милуновићи и Шујаци Милуновићи, Шујаци Велимир Пипери Аранђеловдан (8.11.); Милуновићи: Никољдан (6.12.)
Мирдите, Шаљани и Шоши (А) Мирдите, Шаљани, Шоши Мур Дити, Марк Дити, Зог Дити Дукађин -> Велика, Крајина, Љуботињ, Улцињ Никољдан (6.12.) у Велици, Аранђеловдан (8.11.) у Љуботињу, не славе у Крајини и Улцињу
Миросављевићи Пилице (М) непознато Миројевиће (Доњи Бихор) не славе
Митровићи Митровићи и од њих Анђуси, Грломани, Ђурашевићи, Јовановићи, Рађеновићи и Санковићи непознато Косовска Митровица -> Паштровићи Митровдан (26.10.)
Мишевићи Вицковићи, Гвозденовићи, Пророчићи Периша Мишевић Чарађе (Голија) -> Вучи До (Ћеклићи) Илиндан (20.7.)
Мојановићи Ајковићи, Дракићи, Кнежевићи, Лукачевићи, Пејановићи непознато Стара Србија -> Зета Алимпијевдан (26.11.), Ђурђиц (3.11.) у Бериславцима
Мрдаци / непознато Кучи-> Потарје Никољдан (6.12.)
Мујевићи (М) Личине непознато Кучи -> Горњи Бихор -> Корита не славе
Мулине и Славујевићи [Антонићи, Баћовићи, Глиговићи, Ђурковићи, Лучићи, Орбовићи, Томашевићи], [Крушчићи, Матовићи] Мулина, војвода Митар Цвјетковић, Грбо Славујевић Бањска (Косово) -> Бањани Јовањдан (7.1.)
Муратовићи / Мурат (војник Хајдар-паше) Горњи Бихор не славе
Мустајбашићи, Мушовићи и Хоџићи (М) Мустајбашићи, Мушовићи, Хоџићи непознато Доњи Бихор не славе
Мустеровићи Васиљевићи, Ђуришићи, Кековићи, Раичевићи, Стојановићи, Тодоровићи Мустро Чарађе (Голија)-> Загарач -> Шушуња (Зета) Ивањдан (24.6.)
Никшићи Жупљани, Гојаковићи, Требјешани, Ћуде Никша Кртоли -> Никшићка Жупа -> [Никшићко поље -> [Љевишта (Горња Морача) -> Ускоци], Ораси (Љешанска нахија), Пива ]], [Ровца -> Васојевићи, Доњи Бихор, Горњи Бихор, Колашин, Корита, Кучи, Рожаје], Никшићке Рудине, Опутне Рудине, Потарје, [Паштровићи -> Љуботињ] Лучиндан (18.10.)
Новаковићи Поповићи-Љешкопољци непознато Жабљак Црнојевића -> Љешкопоље Ђурђиц (3.11.)
Новљани Дробњаци непознато Бањани, Никшићке Рудине -> Бјелице, [Дробњак -> Бањани, Васојевићи, Грахово, Грбаљ, Доњи Бихор, Пива, [Пипери -> Цеклин -> Подгор], Пљевља, Потарје] Ђурђевдан (23.4.)
Озрихнићи Гардашевићи, Драгојевићи, Цаушевићи Озрихна „Озро“ Озринићи -> [Бањани -> Пљевља], Бјелопавлићи, Грахово, Дробњак, [Љуботињ -> Дулетићи (Маини)], [Зета -> Глухи До-> Бечићи (Паштровићи)], Комани, Љешанска нахија, Горње Поље, Костањица (Крајина), Никшићко Поље, Пива, Пљевља Аранђеловдан (8.11.)
Павићевићи / Иванко Трешњево (Цуце) -> До Пјешивачки Мала Госпојина (8.9.)
Пешикани / Пешикан Кучи -> Веље Цуце Ђурђиц (3.11.)
Пилатовци велики број братстава Пилат Опутне Рудине Ђурђевдан (23.4.)
Поповићи-Ђурмани / два брата Стара Србија -> Ђурмани (Спич) Усековање (29.8.)
Поповићи-Загорани / непознато Загарач -> Загора (Грбаљ) Илиндан (20.7.)
Поповићи-Зећани Поповићи и од њих Вукељићи, Марићи, Маровићи и Ћепићи поп из Коплика Коплик -> Зета Врачевдан (1.11.), Никољдан (6.12.) у Вуковцима, Ђурђиц (3.11.) у Доњој Горици
Поповићи-Слатињани / Саво Дукађин -> Бјелопавлићи Симеондан (1.9.)
Потпаре / непознато Добриловина (Поља) -> Потарје -> Пљевља Никољдан (6.12.)
Прентовићи / Прента Црна Гора -> Брајићи Митровдан (26.10.)
Рабаревићи Попиводе Вук Љешевоступац Љешев Ступ (Бјелице) Јовањдан (7.1.)
Радечи Радечи и од њих Баше, Ђукановићи, Ђурашевићи и Укашевићи Радеч Озринићи -> Комани -> Ново Село (Бјелопавлићи), Гађи (Грађани) Ђурђевдан (23.4.)
Радивојевићи Борозани, Ломпари Радивоје Буковик (Глухи До) -> Боково (Цеклин) Спасовдан (40 дана након Вакрса)
Радомани / Нико Радоман Овчје Поље (Македонија) -> Бања (Косово) -> Љуботињ -> Браћени (Орахово) Аранђеловдан (8.11.)
Радуновићи / Радун Љешанска нахија Никољдан (6.12.)
Раичевићи и Хераковићи [Пенде, Подубличани, Радоњићи], [Петровићи, Поповићи] Раич, Херак Мужевице (Бањани) -> Његуши -> Доња Морача -> Горња Села -> Радева Мала (Рожаје), Сипање (Корита), Туцање (Горњи Бихор) Ђурђевдан (23.4.), Васиљевдан у Доњој Морачи, Горњим Селима и Радевој Мали, не славе у Сипању и Туцању
Рајковићи и Стаматовићи Рајковићи, Стаматовићи Рајко, Стамат Рогами (Пипери) -> Косијери Аранђеловдан (8.11.), Мала Госпојина (8.9.) у Косијерима
Ранци Гојнићи казнац Димитрије Брчели Ђурђевдан (23.4.)
Реџовићи (М) / непознато Домна (Скадарска Малесија) ->Анамали не славе
Сарапи Бановићи, Вукићевићи, Вучковићи, Калуђеровићи, Лаличићи Божина Сарап Сараповина (Сарајево) -> Љуботињ Никољдан (6.12.)
Селаковићи [Дуловићи, Пајовићи], Пековићи браћа Обрад и Радул Селаковић Попово Поље -> Горња Морача -> Рожаје Стевањдан (27.12.), не славе у Сређанима
Сијарићи (М) / непознато Доњи Бихор не славе
Софтићи (М) / непознато Врбе (Доњи Бихор) не славе
Страхиње Страхиње и од њих Јоветићи и Хајдуковићи Никац Марков Страхиња Хоти -> Утрг (Подгор) Митровдан (26.10.)
Терзићи / непознато Гацко -> Српска (Зета) Никољдан (6.12.)
Тмушићи / непознато Васојевићи Стевањдан (27.12.)
Томићи Томићи и од њих Стијеповићи поп Соа Томић Горанско (Пива) -> Доња Морача -> Старче (Горња Морача) -> Дробњак Петровдан (29.6.)
Тујковићи Мирановићи, Радовићи четири брата Косово ->Љеш -> Доњи Кокоти (Љешкопоље) Никољдан (6.12.)
Ћаласани / непознато Мратиње (Пива) Ђурђевдан (23.4.)
Ћировићи Ћировићи и од њих Голубовићи Ћиро Морача -> Потарје Аранђеловдан (8.11.)
Ускоковићи / непознато Љеш -> Љешанска нахија -> Ћурчићи (Пјешивци) Ђурђиц (3.11.), Мала Госпојина (8.9.) у Пјешивцима
Хајдарпашићи (М) / Хајдар-паша Бихор не славе
Цвјетковићи [Јоковићи, Пејовићи], Мијовићи, Поповићи војвода Митар Цвјетковић Петропоље / Бањска (Косово) -> Петровићи (Бањани) -> Пива Јовањдан (7.1.)
Цицмили / два брата Грбаљ -> Пива Ђурђевдан (23.4.)
Чиндраци (М) / непознато Вучитрн -> Долац (Доњи Бихор) не славе
Џанбеговићи (М) Зоронићи непознато Жиљак (Доњи Бихор) не славе
Шекуларци Војводићи, Вукљеваковићи, Радмужевићи Петар Шекуларац Шекулар Јовањдан (7.1.)
Шеховићи (М) Ковачевићи непознато Босна / Црна Гора -> Губавач (Доњи Бихор) не славе
Шкријељи (А) Бихорци (М), Шестани (К) Керли Пећ -> Шкријељи -> [Шестани -> Микулићи (Мркојевићи), Поможура, Сеоца, Мачуге (Црмница)], Горњи Бихор Врачевдан (1.11.), Петровдан (29.6.) у Горњим Шестанима, Тројичиндан (50 дана накин Васкрса) католици у Доњим Шестанима, Илиндан (20.7.) у Мачугама, не славе у Горњем Бихору
   
Штекојевићи Ђикановићи, Милошевићи, Савићевићи, Спасојевићи Ђуро Штекојевић Кучи -> Витасојевићи (Пјешивци) Јесењи Јовањдан (23.9.)
Напомене:

(А) – родови који су по предањима албанског порекла

(К) – већински католички родови и братства

(М) – већински муслимански родови и братства

За родове чија братства празнују више крсних слава подвучена је најстарија крсна слава.

 

Као што се може приметити, највећи број великих родова потиче од српских средњевековних породица. Међутим, поједини родови као што су Хоти и Шкријељи имају предања о албанском пореклу, док Медини у Паштровићима сматрају да су пореклом из Италије или Шпаније. Родови који потичу од старијег слоја становништва, као што су рецимо Букумири, немају устаљена предања о даљем пореклу. Иако су српски родови претежно православне вере, постоји и велики број братстава, па и читавих родова, који су исламизирани, претежно на северу данашње Црне Горе, док су у Боки Которској многа мања братства за време Млетачке Републике прешла на католичанство. Албански родови су делом католичке, а делом исламске вероисповести, док су поједина братства прешла на православље и преузела српски национални идентитет. Постоје и супротни случајеви, па су тако Бањкани и Дељани из Затријебча, који су према предањима српског порекла, временом албанизовани јер су живели у албанском окружењу. Иако је крсна слава пре свега српски православни обичај, и албански католици су у огромној већини све до Првог светског рата славили крсну славу што је последица њихових вишевековних контаката са Србима и утицаја српске културе.

На карти која следи је приказан територијални размештај највећих родова у Црној Гори по селима и засеоцима у којима су ти родови чинили апсолутну већину становништва. Братства која према предањима воде порекло од властеле су груписана на овој карти, па су тако рецимо као Војиновићи приказана сва братства која према предању воде порекло од овог властеоског рода. Мањи број родова који су наведени у предходној табели није приказан на карти јер нису чинили апсолутну већину становништва ни у једном селу.

Crna_Gora_-_Najveci_rodovi_1914_1


Највећи родови у Црној Гори 1914. године према устаљеним народним предањима

У тексту о генетски профилисаним родовима у Црној Гори ће бити више речи о разликама између предања са једне, и историјских извора и резултата генетских истраживања са друге стране.

 Коришћена литература

Aндрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Београд 1926.

Андрија Јовићевић, Малесија, Београд 1923.

Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Београд 1921.

Андрија Јовићевић, Ријечка Нахија, Београд 1910.

Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Kрајина, Београд 1922.

Андрија Лубурић, Дробњаци, Београд 1930.

Блажо Кнежевић, Властелиновићи, Подгорица 2006.

Блажо A. Стругар, Стругари – братство у Цеклину 1450-1980, Цетиње 1983.

Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Београд 1905.

Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Београд 1903.

Бранко В. Kостић, Kостићи – братство у Цеклину, Подгорица 2014.

Братство Вукчевић, Црногорско племе Љешњани (Вукчевићи) – Љешанска нахија, Дражевина 1910.

Владо Ђ. Дулетић, Трагом прошлости Дулетића, Будва 2015.

Војин С. Муришић, Крушевице (Сврчуге – Петијевићи – Бијелићи), Београд 2000.

Вујанић, Јерковић, Kртинић, Маринковић, Kњига о Мацурама, Београд 2014.

Вукашин Вучков Шошкић, Шошкићи из Полимља, Београд 1995.

Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београд 2007.

Вуле Kнежевић, Племе Шаранци, Београд 1961.

Драган Крушић, Братство Славујевићи (Матовићи и Крушићи) у  прошлости Бањана, Никшић 2016.

Ђорђе Ојданић, (Не)познате Лубнице, Подгорица 2005.

Ђурђица Петровић, Матаруге у касном средњем веку, Цетиње 1977.

Ејуп Мушовић, Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара, Београд 1979.

Звонимир М. Мијушковић, Племе Пјешивци – крајина Старе Црне Горе, Београд 1984.

Зоран Мијбеговић, Кртољске приче, Тиват 2016.

Јован Б. Kековић, Поријекло и родослов Kековића из Загарача, Подгорица 2013.

Јован Вукомановић, Паштровићи, Цетиње 1960.

Јован Вукомановић, Црмница, Београд 1988.

Јован Ердељановић, Братоножићи – племе у црногорским Брдима, Београд 1909.

Јован Ердељановић, Пипери, Београд 1917.

Јован Ердељановић, Kучи, Београд 1907.

Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Београд 1926.

Јован Ф. Иванишевић, Подловћенско Цетиње, Цетиње, 1892.

Јован Ф. Иванишевић, Путопис кроз Мале Цуце, Цетиње, Јавор 1891.

Марко Д. Обрадовић, Поријекло и родослов Обрадовића из Лубница, Андријевица/Бијело Поље 1995.

Марко Миљанов, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Београд 1904.

Миладин Kонтић, Племе Пјешивци са историјом братства Kонтић, Београд 1977.

Милан – Мишо Брајовић, Племе Бјелопавлићи, Подгорица 2000.

Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд 1974.

Милан Р. Милановић, Бајкове Крушевице, Београд 1997.

Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља 1997.

Милисав Лутовац, Бихор и Kорита, Београд 1967.

Милисав Лутовац, Рожаје и Штавица, Београд 1960.

Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, Пљевља 2006.

Милун М. Штурановић, Озринићи крај Никшића – прилози за монографију, Подгорица 2000.

Мирко Барјактаровић, Ровца, Титоград, 1984.

Мирко Вукићевић, Вукићевићи из Трешњева и њихови коријени, Андријевица 2015.

Момчило Мићовић, Бањани, Никшић 2016.

Небојша Драшковић, Чевско Заљуће и Доњи Крај – села у племену Озринићи, Београд 1999.

Обрен Благојевић, Пива, Београд 1971.

Павле Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе, Београд 1985.

Петар Мркоњић, Средње Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку, Београд 1905.

Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд 2004.

Петар Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, Београд 1923.

Петар Шобајић, Корјенићи, Цетиње 1964.

Радослав Ј. В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево 1935.

Раде Вујисић, Братство Вујисића, Подгорица 1998.

Радојe М. Ускоковић, Исељени Никшићи, Београд 1924.

Радојко Копривица, Братство Копривице – поријекло, свештеници, Никшић 2016.

Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Београд 1989.

Сава Накићеновић, Бока, Београд 1913.

Сава Пејовић Трећи, Протокол – Поријекло Пејовића, Никшић 2016.

Светозар Томић, Бањани, Београд 1949.

Светозар Томић, Дробњак, Београд 1902.

Светозар Томић, Пива и Пивљани, Београд 1949.

Слободан Мишовић, Становништво пљеваљског краја, Пљевља 2013.

Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у иторији и традицији, Никшић 1997.

Стојан Kараџић, Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло, II измијењено и допуњено издање, Београд 1997.

Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913.

Чедомир С. Булајић, Родослов братства Булајић, Београд 1987.

Шпиро Лучић, Љетопис породице Лучића и Парохије суторинске од 1680. до 1930. године, Херцег-Нови, 2000

Božidar A. Vukčević, Lješanska Nahija II, Kanada 2003.

Fadil M. Kardović, Porijeklo bratstva Kardovića, Novi Pazar 2010.

Jovo Medojević, Muslimani u bjelopoljskom kraju 1477-2002, Podgorica 2003.

Robert Elsie, The Tribes of Albania – History, Society and Culture, London/New York, 2015.

povratak-cete-crnogoraca-iz-boja

Племена у Црној Гори

ПИШЕ: Иван Вукићевић

Појам племена

Када се говори о племенима у Црној Гори, сам термин “племе” се може односити на три различита појма:

  • крвна заједница (род)
  • територијално-друштвена заједница једног или више родова
  • административна јединица

Племе се у првобитном значењу односило на род, односно на крвну заједницу једног или више братстава која према народним предањима и родословима потичу од једног заједничког претка кога сва братства у племену сматрају за свог родоначелника. Како су се поједина племена територијално ширила, у њихов састав су улазила и њима несродна мања братства због чега су племена временом постајала вишеродовска. У таква племена спадају рецимо Васојевићи и Озринићи у којима истоимена два рода чине већину становништва, али и Косијери и Пипери у којима су родови по којима су названа та племена временом постали мањина у њима. Међутим, постоји и мањи број племена као што су Грбаљ и Цетиње, која су од самог настанка била мешовитог родовског састава и првенствено су базирана на територијалној припадности. Паштровићи су најбољи пример за вишеструку употребу речи племе. Тако се често може чути да се састоје од 12 племена, док се истовремено и за Паштровиће у целини каже да су племе. Заправо се ради о 12 родова удружених у територијалну племенску заједницу.

Поред народне поделе на племена, у Црној Гори је за време династије Петровић-Његош постојала и званична подела на племена која су представљала административне јединице. Иако су се границе племена према народној и административној подели у највећој мери поклапале, постоје и неке битне разлике јер су племенима формално називане и области које се ни по једном основу не могу тако назвати.

Средњевековна племена

На подручју данашње Црне Горе су у средњем веку живела бројна племена влашко-илирског порекла  заједно са словенским племенима од којих су временом преузела српски језик и етнички идентитет. Међу највећим староседелачким племенима били су Букумири у данашњим Братоножићима и Кучима, Кричи у Потарју и Језерима, Малоншићи у долини Зете, Матаруге у Старој Херцеговини, Мацуре у Морачи и Шпањи на Чеву и у Цуцама. Досадашњим генетским истраживањима је утврђено да су нека од ових племена проистекла из појединих родова, односно да потичу од заједничког претка. Тако Кричи припадају Ј2b1 хаплогрупи,  док Мацуре припадају I1а3 хаплогрупи. Више речи о генетском пореклу појединих родова биће у засебном тексту о генетској структури становништва у Црној Гори. Становништво словенског порекла је само делимично било организовано у племена међу којима су се свакако истицали Лужани у долини Зете. Око порекла племена Риђана из околине Никшића су подељена мишљења – поједини аутори сматрају да су староседелачког порекла, док постоји и распострањено мишљење да су словенског порекла. Већина староседелачких племена је живела у брдско-планинским подручјима где су се претежно бавила сточарством, док су словенска племена претежно живела у питомијим жупним подручјима где су се бавила земљорадњом. Разлике у начину живота су најбитнији разлог за развијенију племенску свест код староседелачких него код словенских племена у то време.

Слабљењем власти Источног Римског Царства и успостављањем српске државе под династијама Војислављевића и Немањића, долази до јачања свести о припадности српској држави и српском народу. Ова појава је уједно довела и до слабљења племенске организације. Међутим, тај процес се зауставља са нестанком српске државе и почетком турске окупације када ради боље заштите од освајача долази до поновног јачања племенске свести и организовања народа у племенске заједнице. Црна Гора као претежно брдско-планинско подручје постаје идеално скровиште за све оне који су из различитих разлога морали да напусте своје матичне области. Крајем XIV и током целог XV века се на простор данашње Црне Горе досељавају бројна братства која ће убрзо формирати нова племена. Области из којих је пристигло највише становништва су Косово, Метохија, Херцеговина и Албанија. Новонастала племена ће постојати све до почетка XX века, а у одређеној мери постоје и данас у народној традицији. Староседелачка племена су се тада делом раселила под притиском досељеника, а делом утопила у новонастала племена. Тако је најпре племе Матаруга нестало под притиском Риђана, док су на некадашњој територији Шпања настала племена Чево и Цуце. Територија Букумира је подељена између Братоножића и Куча, а Мацуре су ушле у састав новонасталих племена Ровца, Горња Морача и Доња Морача.  Јужна област Крича, Језера, припала је Дробњацима, а њихова матична област Кричак у Потарју потпала под директну турску управу. Најплоднији део области Малоншића у Косовом Лугу заузели су Турци након што су их протерали, док је на планинском делу њихове некадашње области настало племе Загарач. Област Лужана је пак подељена између Пипера, Бјелопавлића и Пјешиваца. Риђани су крајем XVII века сведени на простор Грахова, што је временом постао нови назив племена, док су Кривошије, Леденице и Убли постали засебна племена, а Никшићке Рудине и западни део Никшићког поља потпали под директну турску власт.

Народна подела на племена

Према традиционалној народној подели са краја XIX века и почетка XX века, племена се деле према припадности историјским областима:

  1. Црна Гора (Црногорци)

    1.1. Катунска нахија (Катуњани)

    1.2. Ријечка нахија (Ријечани)

    1.3. Црмничка нахија (Црмничани)

    1.4. Љешанска нахија (Љешњани)

  1. Брда (Брђани)
  2. Херцеговина (Херцеговци)
  3. Приморје (Приморци)
  4. Крајина (Крајињани)
  5. Малесија (Малесори)

У свим наведеним областима живе српска племена православне вероисповести сем у Малесији, која својим мањим делом припада Црној Гори, и делу Крајине у којима живе албанска племена католичке и исламске вероисповести. Иако највећи део Приморја од Суторине до реке Жељезнице код Бара није био у саставу тадашње Црне Горе, ово подручје историјски, културно и етнички чини једну целину са осталим споменутим областима.

Crna_Gora_-_Narodna_podela_na_plemena_1

Народна подела на племена

Поједина већа племена се могу назвати сложеним јер поред матичне племенске области обухватају и мања племена која су ушла у ширу племенску заједницу са њима. Тако су рецимо у саставу српског племена Кучи и два мања албанска племена Затријебач и Коћи. Кучи су уједно и једино етнички мешовито племе у Црној Гори. Поред сложених племена, постојали су и, условно говорећи, савези племена попут Мораче коју су чинили Горња и Доња Морача, или Цуца које су чинили Веље и Мале Цуце.

Народна подела на племена и племенско порекло становништва 1914. године

Народна подела на племена и племенско порекло становништва 1914. године

У следећој табели је приказан преглед свих племена према народној подели.

Назив Статус племена Порекло назива Први помен племена,

истоименог села или братства

Црногорци: Катуњани
Бјелице самостално родовско Константин Јиречек (1430.)
Загарач самостално обласно Повеља Ђурђа Црнојевића (1492.)
Комани сложено родовско Которски документ (1326.)
    Бандићи аутономно родовско Племе је настало у XVII веку
Његуши самостално родовско Которски документ (1420.)
Озринићи самостално родовско Дубровачки документ (1335.)
Пјешивци самостално родовско Которски документ (1431.)
Ћеклићи самостално родовско Которски документ (1420.)
Цетиње сложено обласно Повеља Ивана Црнојевића (1485.)
    Бајице аутономно родовско Повеља Ивана Црнојевића (1485.)
    Бјелоши аутономно родовско Повеља Ивана Црнојевића (1485.)
    Очинићи аутономно родовско Которски документ (1445.)
    Угњи аутономно обласно Повеља Ивана Црнојевића (1485.)
Цуце савез родовско Которски документ (1431.)
    Веље Цуце у савезу родовско Племе је настало у XVII веку
    Мале Цуце у савезу родовско Племе је настало у XVII веку
Црногорци: Ријечани
Грађани самостално обласно Турски дефтер (1523.)
Добрско Село самостално обласно Которски документ (1459.)
Косијери самостално родовско Которски документ (1435.)
Љуботињ самостално обласно Которски документ (1398.)
Цеклин самостално обласно Повеља Ивана Црнојевића (1485.)
Црногорци: Црмничани
Бољевићи самостално родовско Турски дефтер (1521.)
Брчели самостално обласно Повеља краља Стефана Дечанског (1326.)
Глухи До самостално обласно Латински документ (1371.)
Дупило самостално обласно Повеља краља Стефана Владислава (1234.)
Лимљани самостално обласно Повеља краља Стефана Милутина (1296.)
Подгор сложено обласно Племе је основано у XVI веку
    Орахово аутономно обласно Повеља краља Стефана Владислава (1242.)
Сотонићи самостално родовско Повеља Ивана Црнојевића (1482.)
Црногорци: Љешњани
Градац самостално обласно Которски документ (1335.)
Дражевина самостално обласно Племе је настало у XVI веку
Брђани
Бјелопавлићи самостално родовско Дубровачки документ (1411.)
Братоножићи сложено родовско Марјана Грбичић Болица (1614.)
Лутово аутономно обласно Турски дефтер (1485.)
Васојевићи сложено родовско Дубровачки документ (1444.)
    Велика аутономно обласно Хрисовуља манастира Високи Дечани (1330.)
    Горња Села аутономно обласно Племе је настало у XVIII веку
    Шекулар аутономно обласно Повеља краља Стефана Милутина (1314.)
Кучи сложено родовско Млетачки уговор (1455.)
    Затријебач аутономно обласно Турски дефтер (1485.)
    Коћи аутономно родовско Турски дефтер (1497.)
Морача савез обласно Летопис попа Дукљанина (XII век)
    Горња Морача у савезу обласно Турски дефтер (1477.)
    Доња Морача у савезу обласно Турски дефтер (1477.)
Пипери самостално родовско Скадарски земљишник (1416.)
Ровца самостално обласно Турски дефтер (1477.)
Херцеговци
Бањани самостално обласно Дубровачки документ (1319.)
Грахово самостално обласно Которски документ (1399.)
Дробњаци сложено родовско Дубровачки документ (1285.)
    Језера аутономно обласно Дубровачкидокумент (1390.)
    Ускоци аутономно обласно Племе је настало 1797. године
    Шаранци аутономно родовско Племе је настало у XVII веку
Кривошије сложено родовско Млетачки документ (1686.)
    Леденице аутономно обласно Повеља цара Стефана Душана (1351.)
Крушевице самостално обласно Летопис попа Дукљанина (XII век)
Никшићка жупа самостално родовско Которски документ (1399.)
Пива самостално обласно Летопис попа Дукљанина (XII век)
Убли самостално обласно Племе је настало у XVII веку
Приморци
Брајићи самостално родовско Которски документ (1448.)
Грбаљ самостално обласно Летопис попа Дукљанина (XII век)
Кртоли самостално обласно Повеља цара Стефана Душана (1351.)
Маини самостално родовско Которски документ (1334.)
Мркојевићи самостално родовско Млетачки документ (1409.)
Ораховац самостално обласно Которски документ (1437.)
Паштровићи самостално родовско Грамата цара Стефана Душана (1355.)
Побори самостално родовско Которски документ (1333.)
Спич самостално обласно Млетачки документ (1542.)
Крајињани
Сеоца самостално обласно Турски дефтер (1485.)
Шестани самостално родовско Которски документ (1444.)
Малесори
Груде самостално родовско Турски дефтер (1485.)
Хоти самостално родовско Млетачки документ (1474.)

Званична подела на племена

Борбу за ослобођење српског народа од Турака започела су управо српска племена стварањем прве слободне српске државе на простору подловћенске Црне Горе почетком XVIII века. Црногорска власт се најпре проширила на Брда, а затим и на Херцеговину и друге области. Како је са државном влашћу династије Петровић-Његош јачала и лична и имовинска сигурност, тако је слабила и племенска свест становништва. Као што се може приметити, дошло је понављања процеса из периода настанка средњевековне српске државе.

Црна Гора је средином XIX века званично била подељена на 5 нахија које су се даље делиле на 39 племена, међу којима  једино Луково, Рудине (Никшићке) и Штитари нису били племена у правом значењу те речи.

Званична подела на племена 1861-1878

Званична подела на племена 1861-1878

Након територијалног проширења на Берлинском конгресу 1878. године, Црна Гора је званично обухватала 50 племена и 4 округа у оквиру 10 нахија. Међу 11 нових племена, нашле су се и области Зета, Голија, Крајина, Рудине (Опутне) и Трепча које се у народу ни по чему нису сматрала за племена. Међутим, ова административна подела је била довољна да дође до појаве да се у литератури ове области често погрешно називају племенима.

Званична подела на племена 1878-1910

Званична подела на племена 1878-1910

Са проглашењем Краљевине Црне Горе 1910. године и доношењем новог закона о административној подели земље исте године, укидају се племена као административне јединице. Услед исељавања у градове и новог начина живота, племена ће након Првог светског рата у највећој мери и суштински престати да постоје.

Коришћена литература

Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Београд 1926.

Андрија Јовићевић, Малесија, Београд 1923.

Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Београд 1921.

Андрија Јовићевић, Ријечка Нахија, Београд 1910.

Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Kрајина, Београд 1922.

Андрија Лубурић, Дробњаци, Београд 1930.

Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Београд 1905.

Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Београд 1903.

Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Титоград 1984.

Војин С. Муришић, Крушевице (Сврчуге – Петијевићи – Бијелићи), Београд 2000.

Вујанић, Јерковић, Kртинић, Маринковић, Kњига о Мацурама, Београд 2014.

Вуле Kнежевић, Племе Шаранци, Београд 1961.

Ђурђица Петровић, Матаруге у касном средњем веку, Цетиње 1977.

Ђуро Поповић, Јован Рогановић, Земљопис Књажевине Црне Горе за ученике III разреда основне школе – Треће издање, Цетиње 1899.

Звонимир М. Мијушковић, Племе Пјешивци – крајина Старе Црне Горе, Београд 1984.

Зоран Мијбеговић, Кртољске приче, Тиват 2016.

Јован Вукомановић, Паштровићи, Цетиње 1960.

Јован Вукомановић, Црмница, Београд 1988.

Јован Ердељановић, Братоножићи – племе у црногорским Брдима, Београд 1909.

Јован Ердељановић, Пипери, Београд 1917.

Јован Ердељановић, Kучи, Београд 1907.

Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Београд 1926.

Јован Ф. Иванишевић, Подловћенско Цетиње, Цетиње, 1892.

Јован Ф. Иванишевић, Путопис кроз Мале Цуце, Цетиње, Јавор 1891.

Марко Миљанов, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Београд 1904.

Миладин Kонтић, Племе Пјешивци са историјом братства Kонтић, Београд 1977.

Милан – Мишо Брајовић, Племе Бјелопавлићи, Подгорица 2000.

Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд 1974.

Милан Р. Милановић, Бајкове Крушевице, Београд 1997.

Мирко Барјактаровић, Ровца, Титоград, 1984.

Момчило Мићовић, Бањани, Никшић 2016.

Нићифор Дучић, Црна Гора, Биљешке, Београд 1874.

Обрен Благојевић, Пива, Београд 1971.

Павле Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе, Београд 1985.

Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд 2004.

Петар Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, Београд 1923.

Петар Шобајић, Корјенићи, Цетиње 1964.

Радослав Ј. В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево 1935.

Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Београд 1989.

Сава Накићеновић, Бока, Београд 1913.

Светозар Томић, Бањани, Београд 1949.

Светозар Томић, Дробњак, Београд 1902.

Светозар Томић, Пива и Пивљани, Београд 1949.

Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у иторији и традицији, Никшић 1997.

Стојан Kараџић, Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло, II измијењено и допуњено издање, Београд 1997.

Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913.

Božidar A. Vukčević, Lješanska Nahija II, Kanada 2003.

Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga I, Cetinje 1963.

Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga II, Cetinje 1974.

Robert Elsie, The Tribes of Albania – History, Society and Culture, London/New York, 2015.

GLAVNAlepenski-29

Генетска слика Лепенског Вира и Винче

У последњих неколико година, са напретком технологије и последично све бржим развојем популационе генетике и археогенетике, истраживање и разумевање археолошких култура добило је сасвим нову димензију. Наиме, данас је могуће изоловати и анализирати генетски материјал из скелета старих и до неколико десетина хиљада година, и поређењем са генетиком савременог становништва доносити много сигурније закључке о настанку, развоју и кретању праисторијског становништва него што је то било могуће само уз помоћ археологије и антропологије.

Иако је већ објављен велики број узорака из различитих периода прошлости, из разних делова Европе, па и из неких нама суседних држава, до сада нису биле рађене анализе узорака са територије Србије. Пре неколико дана, у великој студији Mathieson et al. – The Genomic History Of Southeastern Europe, коначно смо добили и резултате првих анализираних скелета са територије Србије, и то из три вероватно најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе, Лепенског Вира, Старчева и Винче. Додуше, од 39 анализираних узорака, само 1 припада Старчевачкој култури, 3 су из периода Винчанске културе, са налазишта Гомолава код Руме, а чак 35 узорака је са четири локалитета културе Лепенски Вир: Власца, Падине, Хајдучке Воденице и епонимног налазишта Лепенски Вир. Анализом су обухваћени ипсилон хромозом, који се наслеђује искључиво по мушкој линији, митохондријална ДНК, која се наслеђује само по женској линији, као и укупна (аутозомална) генетика, која обухвата анализу свих хромозома осим полних.

Пре преласка на резултате анализираних узорака ваљало би се подсетити каква је генетска слика данашњег становништва Србије. Гледано по мушкој линији (ипсилон хромозому), Срби су доминантно потомци Словена. Ипсилон хаплогрупе које представљају генетски сигнал Словена, I2a-CTS10228 (позната још и као I2a-Динарик), R1a-Z280 и R1a-M458 носи преко половине Срба (I2a-CTS10228 ~ 34%, R1a (Z280+M458) ~ 17%). Хаплогрупе које се могу везати за предсловенско становништво Балкана (Илире, Трачане, Келте итд.) носи приближно 35% мушких становника  (E-V13, J2-M172, R1b-Z2103, R1b-P312, G2a-L497). Око 10% порекло по мушкој линији вуче од разних германских племена, пре свега Гота, Нормана и Саса (хаплогрупе I1-М253, R1b-U106, I2a2a-M223), док остатак чине неке мање заступљене хаплогрупе (N2-Y6503, J1-M267, Q-M242), чије порекло у нашем народу још увек није до краја разјашњено.

Када су у питању митохондријалне хаплогрупе, слика је много шаренија, као и у већини европских земаља, па се тим бројкама нећемо претерано замарати. Гледајући укупну (аутозомалну) генетику, Срби у приближно једнаким процентима (50-50) носе генетику предсловенског становништва Балкана са једне, и Словена, Германа и неких других касније придошлих народа  са друге стране.

Култура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих праисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре, а радиокарбонским мерењима установљено је да је овај простор био насељен скоро 4000 година без прекида, од отприлике 9500. до 5500. године п.н.е. Локалитет Лепенски Вир је откривен 1960. године, а прва истраживања су вођена у периоду 1965-1970. под вођством професора др Драгослава Срејовића, археолога, академика и професора Универзитета у Београду. Скоријим истраживањима у периоду 2006-2009. руководио је професор Душан Борић. Најзначајније насеобине ове културе су, са српске стране Дунава, Лепенски Вир, Падина, Стубица, Власац и Хајдучка Воденица, а са румунске стране Алибег, Икоана, Разврата, Скела Кладовеи и Островул Корбулуи. Душан Борић је на основу истраживања локалитета Лепенски Вир предложио поделу културе на четири фазе:

1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит – Прото-Лепенски Вир I-II

2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице)

3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит – Лепенски Вир I-II

4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит – Лепенски Вир III

Археолошки локалитети из којих потичу анализирани узорци

Археолошки локалитети са којих потичу анализирани узорци из ове студије

Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира показује нам да су њени становници носили ипсилон (I+R1b=100%) и митохондријалне хаплогрупе (U5+U4+U8=80%) које су и раније налажене код палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача широм Европе. Оно по чему су се разликовали од њих управо је присуство неких митохондријалних хаплогрупа (K1+H+J2=20%) чије се даље порекло везује за Блиски Исток, и за које се сматра или да су дошле директно са најранијим неолитским земљорадницима из Анадолије, или да су биле присутне међу ловцима-сакупљачима југоисточног Балкана и Анадолије, који су међу првима апсорбовани у најраније неолитско становништво по његовом доласку на Балкан. Другој теорији у прилог иде и чињеница да је хаплогрупа K1 такође пронађена и код два грчка мезолитска узорка из Тесалије. И по аутозомалној генетици носиоци културе Лепенског Вира били су, поготово у старијој мезолитској фази, јако слични ловцима-сакупљачима из западне и централне Европе. Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита – Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника. Индикативно је да су сва три узорка са значајним уделом генетике неолитских земљорадника такође били носиоци неолитских митохондријалних хаплогрупа које нису присутне код ловаца-сакупљача из ранијих периода. Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника. Ови налази подупиру раније археолошке доказе, који су указивали да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва. Анализе изотопа стронцијума су такође показале да су многе индивидуе сахрањене после 6100. п.н.е. у Лепенском Виру (укључујући и узорак I4665) биле нелокалног порекла, односно да нису биле оригинално из региона Ђердапске клисуре. Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације по свој прилици били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола, јер ни у једном узорку нису пронађене ипсилон хаплогрупе карактеристичне за најраније неолитске земљораднике (G2a2, H2, C1a2, I2c, J2, T1a).

Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира

Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира

Сада ћемо се мало детаљније позабавити ипсилон хаплогрупама, пошто су оне најкорисније за интерпретацију кретања становништва у далекој прошлости. Од 17 мушких узорака из ове студије, 10 је припадало хаплогрупи I, чији носиоци су били једни од најранијих модерних људи који су населили Европу, а 7 хаплогрупи R1b-L754 (сви осим једног xP297), што значи да нису представљали предачку популацију за више од 99% данашњих носилаца ове хаплогрупе у Европи, који припадају грани P297>M269. Поменућемо да један узорак са локалитета Падина припада грани I2a1-P37, дакле линији која је, између осталих, предачка и за грану I2a-CTS10228 која је доминантна међу Србима. Нажалост, код овог узорка није утврђена ниједна дубља подграна, a гране P37 и CTS10228 дели више од 13000 година, па на основу њега не можемо доносити никакве битне закључке, а нагађањем се нећемо бавити. Сви остали узорци са утврђеним дубљим подгранама припадају грани I2a2a-M223, која нам такође, сама по себи не би претерано значила, међутим чињеница да је за неколико припадајућих јој узорака утврђена још дубља подграна Z161 значајно мења ствар.

Ова грана је данас, у облику своје најбројније подгране L801, најзаступљенија код германских народа, а највеће проценте бележи у Данској, северној Немачкој, Холандији и Белгији, Енглеској и северозападној Сицилији (последица насељавања Нормана), а у мањем проценту је заступљена у скоро свим деловима Европе (изузетак су западни Балкан, северна Украјина и јужна Белорусија, Финска и централна Шпанија. Гледајући мапу њеног распростирања чини се да је била заступљена код већине германских племена која су у различитим периодима насељавала наведене територије (Гота, Франака, Свева, Ломбарда, данских Викинга и шведских Варјага).

Поставља се питање на који начин је ова грана доспела међу Германе. Пошто је ова грана пронађена код још неких узорака из каснијих периода и археолошких култура, покушаћемо дати одговор када и којим путем су се њени носиоци могли кретати у далекој прошлости. Дакле, најстарији носиоци ове гране откривени су управо у култури Лепенског Вира. Ова култура престаје да постоји око 5500. године п.н.е, а свега неколико стотина година касније наилазимо у источној Мађарској на каснонеолитски узорак који је тестиран као I2a2a1b-CTS10057 (xL701), што у преводу значи да је скоро сигурно припадао грани Z161, јер осим L701 и Z161 нема других грана испод CTS10057. Можемо замислити ситуацију где је део становништва последњих фаза културе Лепенског Вира из неког разлога напустио своја станишта, и кретао се узводно уз Дунав и Тису до равница источне Мађарске. Још један CTS10057 (xL701) узорак је пронађен на истој територији, у наредној енеолитској Тисаполгарској култури (4500-4000 п.н.е.). Следеће појављивање гране Z161 је међу узорцима Културе кугластих амфора (Globular Amphora Culture, 3200-2600 п.н.е.), која се простирала на територији данашње западне Украјине, Пољске и североисточне Немачке. Опет можемо замислити ситуацију где се део носилаца ове гране кретао из источне Мађарске на север уз Тису, и учествовао у формирању Културе кугластих амфора. Овде треба напоменути да су лингвистички стручњаци одавно утврдили да у германским језицима постоји неиндоевропски супстрат, за који се сматра да је последица мешања дела индоевропских племена из црноморских степа (носилаца данас најкарактеристичније германске хаплогрупе R1b-U106) са каснонеолитским становништвом централне Европе, на које су наишли у својим сеобама на запад. Каснонеолитско становништво Културе кугластих амфора (које је по свој прилици имало значајан, ако не и доминантан удео хаплогрупе Z161) би се савршено уклопило у ту причу, тим пре што и U106 и Z161 имају пангермански карактер, и показују недвосмислену корелацију са данашњим германским народима. Ова пре-прото-германско становништво се касније кретало на запад и север, и највероватније у јужној Скандинавији помешало са становништвом Културе бојних секира (2900-2200 п.н.е.), које је и само било мешавина друге две данас пангерманске хаплогрупе (I1-M253 и R1a-Z284), што је представљало први ступањ у формирању прото-германских племена.

Када су у питању узорци који су тестирани као R1b1a-L754 (xP297), постоје две основне могућности. Прва је да су припадали некој реткој грани (L754* или L389*), која се временом угасила, а друга, вероватнија варијанта је да су припадали грани R1b1a2-V88, која се данас може наћи широм Европе у изузетно малом проценту, с тим да је нешто значајније заступљена у јужној Европи, пре свега на Апенинском и Иберијском полуострву. Нешто значајнији проценат (до 4%) ова грана бележи у региону Леванта, међу Либанцима, Друзима и Јеврејима, а највеће фреквенције достиже међу појединим народима северне Африке, суданским Коптима (15%), Берберима из граничне регије Египта и Либије (23%), Хауса народом из Судана (40%), Фулани народима Нигера и Камеруна (54%), док код неких чадских племена северног Камеруна и Нигерије достиже и невероватних 95%. Готово сви припадници гране V88 у Африци и Блиском Истоку припадају подграни Y7771, и високи проценти међу наведеним афрчким народима последица су наглог демографског ширења ове подгране у последњих 6000-7000 година. Грана V88 је међу древним узорцима до сада пронађена код једног мезолитског ловца-сакупљача из Украјине, и код једног неолитског земљорадника из Шпаније, па се као најлогичније извориште ове гране намеће управо подручје Балкана и култура Лепенског Вира, одакле су се касније носиоци ове гране расељавали у разним правцима.

Винчанска култура (око 5400-4500 п.н.е.) је била најзначајнија и технолошки најнапреднија култура средњег и касног неолита на Балкану. Обухватала је скоро целокупну територију данашње Србије, као и делове према Србији граничних подручја свих околних земаља. На том подручју је наследила старију Старчевачку културу (6000-5400 п.н.е.), али по свој прилици није представљала њеног „природног“ наследника, јер је новијим истраживањима установљено да је винчанска популација највероватније представљала нови талас земљорадничког становништва, који је дошао из правца југа и југоистока, долинама Вардара, Јужне и Велике Мораве. На Винчанском налазишту Беловоде код Петровца на Млави пронађени су најранији докази металургије бакра из око 5400 п.н.е, а симболи урезани на грнчарији и фигуринама винчанске културе раније су по појединим археолозима сматрани за трагове најстаријег писма на свету, међутим та теорија је данас напуштена. Најзначајнији локалитети ове културе су Винча-Бело Брдо, Гомолава, Плочник, Градац, Беловоде и Рудна Глава.

Табела са узорцима из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)

Табела са основним подацима за узорке из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)

Становници Винчанске културе били су у генетском смислу класични неолитски земљорадници, носили су и ипсилон (G2a2a-PF3147), и митохондријалне хаплогрупе (K1a, HV, H) карактеристичне за неолитско становништво Анадолије и Европе. И по аутозомалној генетици били су готово идентични најранијим анадолским, и нешто каснијим европским земљорадницима Старчевачке и Културе линеарнотракасте керамике. Конкретно, грана G2a2a-PF3147, којој припадају сва три узорка са Гомолаве, је уз своју сестринску грану G2a2b-L30 била најбројнија међу неолитским земљорадницима, пронађена је у скоро свим неолитским културама, између осталих и међу раније објављеним резултатима Винчанске културе из јужне Мађарске. Овој грани припадао је и чувени „ледени човек“ Оци. Данас је заступљена скоро искључиво у Европи, а највеће проценте бележи међу становништвом Корзике (11%) и Сардиније (6%), док у остатку Европе ретко где прелази 1%.

Да закључимо, ова студија је дефинитивно доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Ово је пре свега уочљиво код мушких линија, јер хаплогрупе пронађене у праисторијским становницима Лепенског Вира и Винче не прелазе ни 1% код савременог српског становништва, а и тај мали проценат без сумње потиче од становништва досељеног у каснијим периодима. Наравно, овакав закључак не треба да чуди, јер је то било јасно и пре ове студије, али дужан сам нагласити, јер и данас често чујемо приче да су Срби непосредни наследници и потомци становништва Лепенског Вира и Винче, и да су на овим просторима хиљадама година, што једноставно није тачно. Знамо сви колико је „прометан“ био овај део Балкана током забележене историје, и какве турбулентне промене су се дешавале само у последњих 2000 година, па би било крајње сулудо очекивати да је становништво остало непромењено током целог тог периода. Одређени континуитет неолитског становништва можда би се могао очекивати у планинским областима западног Балкана (Динаридима), где је неприступачнији рељеф често представљао препреку многим освајачима кроз историју, и пружао колику-толику заштиту старом становништву, али за потврду тога мораћемо да сачекамо неку нову студију.

Неки ће се можда запитати, како то нисмо директни потомци становништва Лепенског Вира и Винче, када Срби и данас имају приближно једнак удео предсловенске и словенске аутозомалне генетике, а митохондријалне хаплогрупе присутне код праисторијског становништва Лепенског Вира и Винче заступљене су и данас међу Србима? То јесу чињенице, али оне и даље нису доказ хиљада година континуитета становништва на истом простору. Да појасним на једном практичном примеру. Код Срба је и данас у малом проценту заступљена хаплогрупа I2a2a-M223>Z161, пронађена код становника културе Лепенског Вира, али сви њени носиоци припадају још дубљој подграни L801, и сви они потичу од једног јединог претка, који је живео пре око 4000 година. Као што смо раније поменули, ова грана се сасвим јасно може повезати са германским народима, што значи да је њено присуство код Срба последица досељавања германских народа током касне антике (Гота) и/или током средњег века (Нормани, Саси), а не њеног континуираног развоја на овим просторима од Лепенског Вира до данас.

Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац