Архиве категорија: Некатегоризовано

Српски генетски склоп – Колико смо Словени?

Сваког припадника српског народа вероватно занима какав је наш генетски склоп, који древни народи су оставили генетски траг код нас, колико смо заиста Словени? Колико смо слични Русима и Украјинцима, а колико околним народима?

Данас постоји могућност да преко комерцијалних предузећа попут FTDNA, прилично повољно добијемо неке основне податке везане за склоп нашег генома. Зависно од личне заинтересованости са тим подацима можемо даље радити и проверавати наш генетски склоп преко различитих интернет алата и рачунача, који ће нам помоћи да из више углова сагледамо наше порекло и полако склапамо мозаик иначе сложене етногенезе ових простора и покушамо одговорити на питање «ко смо ми», барем у контексту генетичког родословља.

У том смислу, резултати аутосомалних тестирања могу нам сугерисати неке одговоре. Прво што треба схватити јесте да резултате аутосомалних тестирања не треба прихватати у апсолутном смислу, због чињенице да су резултати уско повезани са начином устројства рачунача. Сирови резултати са 22 пара наших аутосома (бесполних хромозома) бивају прилагођени параметрима рачунача, тј. рачунач даје значење хрпи бројки и слова, доводећи их у везу са својим одредницама, које обично представљају одређени географски простор или одређену савремену/древну популацију. Стога, резултат има основни смисао у оквиру и у односу (релативно) на рачунач/алгоритам, бивајући условљен устројством самог рачунача. Тако, рецимо на два различита рачунача можемо добити различите резултате по истој популацији, уколико је та популација различито дефинисана с обзиром на рачунач.

Управо је ова разноликост исхода оно што фрустрира људе, посебно када почну да се баве аутосомалном генетиком, тако да може доћи до неразумевања, разочарења и неповерења у овакве начине истраживања. Међутим, када се једном схвати да тако функционишу ствари и да у тој разноликости можемо издвојити нешто што је стабилно, почињемо да се играмо и експериментишемо са различитим интернет алатима, који су иначе врло једноставни за употребу и кроз ту игру можемо доћи и до неких озбиљних закључака везаних за порекло појединаца и популација.

Зато је изузетно важно да се пре употребе одређеног рачунача упознамо са „упутством за употребу“, тј. са дефиницијама основних одредница/популација чију нам процентуалну заступљеност рачунач процењује.

Будући да су вредности резултата релативне и вредност овог текста ће у складу с тим бити релативна и имаће функцију да сугерише одређене закључке до којих ће, надамо се, будућа истраживања довести. До таквих сугестија ћемо доћи увидом у резултате на основу великог броја доступних рачунача, тражећи у разноликости њихових параметара, категорија и исхода обрисе правилности који ће нам указати на неке будуће одговоре, који се тичу склопа нашег генома.

***

Уколико желимо доћи до одговора на питање колико словенске генетике имамо, прво морамо одговорити на питање шта тачно подразумевамо под појмом «словенска генетика». Пре свега бити Словен није ствар (искључиво) генетике. Када се питамо колико смо Словени или колико словенске генетике имамо у контексту овог текста постављамо питање колико се данашња српска популација просечно уклапа или колико личи на оне Словене/Србе који су током шестог и седмог века населили ове просторе.

Да бисмо имали словенски параметар у неком рачуначу, потребно је да као стандард имамо резултате или резултат Словена из тог периода. Такав рачунач би нам онда као крајњи исход могао дати постотак нашег уклапања у геном тих Словена. Међутим, још увек немамо резултат узорка за који са извешношћу можемо рећи да је припадао неком Словену из раног средњег века, тако да се још увек није појавио рачунач који би проценио удео словенске генетике у различитим модерним популацијама и појединцима.

Међутим, оно што можемо урадити јесте успоредба са савременим словенским народима који живе северно, источно и западно од нас, преко којих ћемо можда бити у прилици да дођемо до одређених сугестија које ће нам указивати колико смо слични, а колико различити од наших предака са севера, али и југа Европе.

Наиме, када добијемо аутосомални исход, добићемо постотке нашег уклапања у различите категорије рачунача. Међутим, постоји доста згодан алат који те наше резултате даље уклапа у контекст једне, две, три или четири популације, тзв. Оракл (Oracle) програм, грчког аутора Диенекеса Понтикоса. Уколико је то резултат Србина, прва популација у коју се уклапа требало би да буду наравно Срби или нека блиска јужнословенска популација. Дакле, у контексту једне популације, уколико је рачунач добар препознаће нашу генетику као српску или генетику неког блиског јужнословенског народа. Међутим, уколико бисмо одабрали две популације исход би изгледао овако:

63.2% Pole (East Poland) + 36.8% Greek (Greece)

61%    Sorb (Lusatia) + 39% Greek (Greece)

56.8% Greek_Thessaly + 43.2% Southwest_Russian

54.5% Tuscan + 45.5% Belarussian

60.3% South_Polish + 39.7% Central_Greek

50.6% Belarussian + 49.4% Italian_Abruzzo

53%    Polish_V + 47% Italian-Center

52.9% Sorb  + 47.1% Greek_Center

51.6% Greek_North + 48.4% Sorb

50.5% Polish_V + 49.5% Greek_Center

Овај алат је добра прилика да видимо у које се популације различите од српске  најбоље уклапамо. Наиме, горњи резултати, наравно, не значе да је тестирани међу прецима имао Пољаке и Грке, већ програм у контексту две популације његов геном препознаје и процењује као мање-више равномерну мешавину Пољака и Грка и/или Белоруса и Италијана.

Из горњих резултата видимо да се геном просечног Србина уклапа близу 50% у геном Источних или Западних Словена и око 50% у геном медитеранских народа, било Грка или Италијана, тј. програм српски геном види као комбинацију једне изразито словенске популације са севера и медитеранске популације са југа.

Из овогa се могу наслутити неки закључци који се тичу порекла Срба. Уколико бисмо претпоставили да су стари Словени генетски личили на савремену популацију Пољака, Лужичких Срба или Белоруса, а да су романизовани балкански домороци генетски личили на суседне Грке, добићемо да су данашњи Срби прилично равномерна мешавина придошлих Словена и балканских староседелаца.

Што се тиче односа Срба са Русима, околности су мало сложеније. Док су Срби прилично генетски хомогени јер су живели на релативно малом простору и у мањим заједницама, то се не може рећи за Русе које су заузимали велики простор. Од народа блиских Русима, Србима су најближи Украјинци и то западни, а најдаљи Руси са Севера који носе значајан удео сибирске генетике, који је готово одсутан код нас, а веома мали део медитеранске генетике која чине значајан фактор наше етногенезе. Тако да је врло незахвално поредити Србе и Русе у генетском смислу. Ипак ево неких примера односа Срба и Руса/Источних Словена:

50%    Russians + 50% Sicilian

56.3% Russian_Smolensk + 43.7% South_Italian

50.5% Russian_Smolensk + 49.5% Italian_Abruzzo

52.5% Tuscan + 47.5% Russian_Smolensk

56.7% Greek + 43.3% Russian_Smolensk

50%    Cossacks + 50% Greek

52.8% Italian_Abruzzo + 47.2% Belorussian

52%    Belarusian_V + 48% Greek_Center

53.6% Tuscan + 46.4% Ukrainian_Belgorod

50.9% Ukrainian_Belgorod + 49.1% West_Sicilian

57.4% Ukrainian-Center + 42.6% Italian-Center

55.7% Ukrainian + 44.3% Tuscan

50%    Greek + 50% Ukraininan_Lviv

50%    Ukrainina_Kharkiv + 50% West_Sicilian

50%    Greek + 50% Ukrainian_Poltava

Уколико желимо одговорити на питање где су Срби у односу на Русе, горњи резултати сугеришу да се Срби налазе на пола пута између Руса и становника Сицилије или југа континенталног дела Италије. Руси су, дакле, у односу на остале словенске народе мало даље у односу на нас, што одговара и нашим географским положајима. Међутим, уколико желимо одговорити на питање какав је однос словенске и дословенске генетике код нас, ипак Руси и Сицилијанци нису баш најбољи избор популација које би играле улоге Словена и дословенског становништва Балкана. Прво, Сицилијанци због њихове велике измешаности коју дугују свом географском положају и којом одударају чак и од просечног Италијана, а такође и због њихове географске удаљености од Балкана. Друго, питање је колико су Руси добар избор за стандард словенске популације, због значајног учешћа угро-финских линија на њихову генетику. Свакако, Руси из западних или југозападних делова Русије били би солидна замена, али мислим да је избор Пољака или припадника белоруске или украјинске модерне популације као замене за Словене сигурнији избор, због слабог или готово никаквог учешћа угро-финских и сибирских гена у тим популацијама. Уосталом и Оракл програм у контексту две популације чешће даје комбинацију са пољском или украјинском модерном популацијом, него са руском. За древно становништво Балкана  због географске блискости и блиских веза са осталим балканским популацијама, најсигурнији избор би били модерни Грци. У таквој констелацији Срби се налазе негде на пола пута између Пољака и Грка.

Што се тиче односа Срба и околних народа, грубо речено балканске народе словенског порекла можемо поделити у две категорије, оне који значајно више теже словенском северу, попут Словенаца који предњаче, Хрвата и босанских Муслимана с једне стране и Македонаца и Бугара који значајно теже медитеранском југу с друге стране.

Ми, Срби смештени смо у просеку поново у златној средини. Ипак, треба имати у виду да постоје индивидуалне и регионалне разлике између самих Срба. Тако на пример свеукупно, Срби пореклом из западнијих области ће показати мало већу склоност северу Европе, док ће, рецимо, Срби из Црне Горе показати већу усмереност ка југу. Међутим, ове разлике су веома мале и своде се на свега неколико процената! За разлику од многих народа, Срби су аутосомално гледајући веома хомогена популација и нема великих разлика између различитих области, као ни међу појединцима.

59% Macedonian + 41% Slovenian

58.5% Croatian + 41.5% Bulgarian

69.9% Bosnian + 30.1% Bulgarian

61.8% Bosnian + 38.2% Romania

Наиме, у односу на Бугаре Срби показује тенденцију ка североистоку Европе, јер се геном српског узорка уклапа у близу 70-80 бугарског генома и 20-30% неке изразито источноевропске популације:

79.2% Bulgarian + 20.8% Belarusian_V

83.8% Bulgarian + 16.2% Latvian

74%    Bulgarian + 26% Ukrainian-Center

77.3% Bulgarian + 22.7% Russian_V

67.4% Bulgarian + 32.6% South_Polish

Слично је и са Румунима и Македонцима:

75%    Romanian + 25% Belorussian

81.5% Macedonian + 18.5% Lithuanian

У односу на Словенце, Хрвате и босанске Муслимане Срби показују тенденцију ка југу Европе, посебно у односу на Словенце, где се српски узорак у овом примеру  уклапа у 83% словеначког генома и 17% генома једног малог изолованог народа са Блиског Истока именом Друзи. Наиме, овај резултат не значи да је овај Србин имао директног претка са Блиског Истока и да носи 17% његових гена, већ да у односу на словеначку популацију тежи 17% ка Блиском Истоку или Медитерану, тј. у етногенези Срба су у значајнијој мери учествовали народи са југаистока Европе, тј. источног Медитерана него у етногенези Словенаца. Уколико бисмо одређивали нашу позицију у односу на Словенце и Грке, наш геном би се око 60% уклапао у геном Словенаца и 40% у геном северозападних Грка:

82.5% Slovenian + 17.5% Druze

59.8% Slovenian + 40.2% Greek_Northwest

У односу на Хрвате та дистанца је свакако мања, рецимо у нашем примеру геном Србина се математички може разложити на око 70% генома Хрвата и око 30% генома северног Грка. Треба имати у виду да северни Грци имају значајно виши удео словенске генетике од грчког просека, тако да, ако бисмо одабрали просечни грчки узорак постотак уклапања у такав узорак би се смањивао док би хрватски постотак растао:

72.2% Croatian + 27.8% Greek_North

66.1% Croatian + 33.9% Tuscan

62.3% Croatian + 37.7% Italian_North

Опет, треба имати у виду индивидуалне разлике и разлике међу регијама. Хрвати из кајкавског говорног подручја ће бити блиски Словенцима и показаће високу тенденцију ка северу Европе, док ће Далматинци свакако бити ближи Србима. Овде говоримо у грубим цртама о положају Срба у односу на суседне народе.

Што се тиче узорка босанских муслимана, у односу на њих наша генетика је поново благо усмерена ка југу Европе, али мање него ли у односу на Хрвате. Дакле, босански Муслимани су генетски негде између Срба и Хрвата, опет говорећи о некој просечној слици, док слика сваког појединца може варирати и искакати из просека:

81%    Bosnian + 19% Greek_Center

78%    Bosnian + 22% Greek_North

81.9% Bosnian + 18.1% Greek_East

82.8% Bosnian + 17.2% Italian-Center

***

Увид у српску генетику можемо имати и непосредно кроз исходе по различитим рачуначима. Иако рачуначи имају различите категорије и раде по различитим параметрима, увидом кроз различите рачуначе може се сугерисати удео словенске генетике у српском геному. Даћемо неке примере:

euro7:

7.27% Caucasus

19.15% Northwestern

33.91% Northeastern

21.18% Southeastern

0.16% African

1.03% Far_Asian

17.29% Southwestern

 

Eurogenes K13:

North_Atlantic   27.10

Baltic   27.32

West_Med   15.84

West_Asian   9.37

East_Med   15.63

Red_Sea   2.50

South_Asian   0.33

East_Asian   0.57

Siberian   0.75

Amerindian   0.03

Oceanian   0.38

Norteast_African   0.11

Sub-Saharan   0.06

 

MDLP K11:

0.00% African

0.18% Amerindian

0.71% ASI

8.35% Basal

2.98% Iran-Mesolithic

32.52% Neolithic

0.00% Oceanic

24.92% EHG

0.83% SEA

0.51% Siberian

28.99% WHG

 

Eurogenes Steppe K10:

38.51% Near_Eastern

0.01% East_Asian

0.65% Siberian

0.60% Oceanian

28.99% WHG-UHG

0.00% Sub-Saharan

5.87% Hindu_Kush

24.86% Steppe

0.09% Amerindian

0.42% Southeast_Asian

 

Било да се рачуначи заснивају на уклапању нашег генома у неки географски простор или савремену популацију, било да се заснивају на уклапању у древне популације, оно што се показује као правилност јесте да исходи по одредницама рачунача које осликавају генетику коју можемо превасходно повезати са Словенима, али и другим северноевропским народима укупно прелазе 50% и крећу се негде до 55%. Зависно од устројства рачунача такве компоненте имају различита имена:

WHG, EHG, North_European, Steppe, Baltic, North_Sea, Atlantic_Baltic

Рецимо, у контексту израчунавања удела древних популација у односу на наш геном, рачуначи нам углавном показују удео европског ловца-сакупљача преко 50%. Ова чињеница је занимљива јер се европски ловац сакупљач може поделити на две древне разнородне популације:

WHG – западни ловац сакупљач и EHG – источни ловац сакупљач. Наиме, обе ове компоненте су доминантне у резултатима Европљана и максимум достижу на Северу Европе. Оно што је занимљиво јесте чињеница да код Срба збир ове две компоненте по правилу прелази 50% и иде отприлике до 55%. Ако додамо да се претпостављена WHG популација везује углавном за Y хаплогрупу I и стандард ове компоненте (односно примерак код које је вредност ове компоненете 100%) јесте обично узорак човека из лошбурске пећине у Луксембургу који је припадао хаплогрупи I-M423, предачкој за I-CTS10228 којој припада преко 30% Срба, а EHG углавном за Y хаплогрупу R којој припада до 20% Срба, аутосомални резултати се добро уклапају у односе Y хаплогрупа код Срба. Ове две компоненте вероватно су у највећој мери донели Словени, али део вероватно и други народи са севера, пре свих Германи.

Компоненте које можемо повезати са староседеоцима Балкана су углавном дошле са југоистока и везане су за древне популације блискоисточних земљорадника и кавкаских ловаца сакупљача. Ове компоненте такође чине значајан постотак нашег генетског склопа и судећи по рачуначима крећу се у опсегу од 40% до 50%. Иако су Словени и остали народи Севера Европе засигурно имали удео ових древних популацију у свом геному, можемо претпоставити да су ове компоненте највећим делом дошле код нас посредством староседелаца Балкана.

Дакле, исходи по различитим рачуначима сугеришу да је удео генетике која је вероватно највећим делом дошла са Словенима, прелази преко 50%, тј. креће се негде до 55% зависно од рачунача, особе и региона из ког тестирана особа потиче. Треба имати у виду да гени који се везују превасходно за северноевропске популације нису дошле искључиво са Словенима, већ вероватно и са германским продорима у ове крајеве, а могуће да је део ушао у српску генетику посредством староседелаца Балкана (Илира, Трачана, али и Келта). Као што кавкаска или рецимо западномедитеранска компонента, нису само део староседелачке генетике, већ су је вероватно у солидној мери имали и Словени/Срби пре доласка на Балкан. Такође, српска генетика се не може поматрати просто као збир само словенске и староседелачке компоненте, занемарујући остале утицаје (посебно имајући у виду солидно учешће германских/норманских очинских линија међу Србима), али вероватно највећи део српског генома можемо повезати са овим двема компонентама. Зато се не може прецизно и једнозначно, у овом тренутку, дати одговор на питање колико смо Словени, али се свакако да наслутити да смо у просеку мало више од 50% генома наследили од наших словенских предака.

Аутор: Данило Сремчевић

Капетановићи, Котор, Вељи Залаз, Његуши, слава св. Врачи

Хаплогрупа и подграна: I2-CTS10228>PH908

Род: PH908 Општи род

Из литературе: 

Опште предање Залажана, које је 1910. године забележио Јован Ердељановић, у делу „Стара Црна Гора“, држи да су сви становници Вељег Залаза старинци и да су им најдаљи преци за које знају, била три брата Рс (Хрс), Друг и Гач.

Од Хрса су „Хрсовићи“ од којих су до данас у Његушима остали родови Вукчевићи и Братићевићи (чује се и Братичевић). Изумрли и исељени Хрсовићи за које се зна су: Миљевићи, Милетићи, Дабовићи, Ивановићи.

Од Друга су „Друговићи“ од којих су у Вељем Залазу Николићи и Ђуровићи.

Од Гача је настало братство Гачовића, које се кроз векове изделило на Данчуловиће, Капетановиће, Лукреције, Падалице и Пророковиће. У ком периоду су се Капетановићи издвојили као засебан род из братства Гачовића је неизвесно.

Први Гачовић који се јавља у которском споменицима је Милоје Га(у)чевић из Његуша, који је 15. априла 1420. године, заложио Тому Бакојеву из Котора своју земљу у Језеру, покрај Валишта за 4 перпера которска, тако да се на новац не плаћа интерес, ни за земљу закупнина све док Милије не врати дуг.

О исељеним Капетановићима Ердељановић не говори. Међутим, наводи да постоји неколико братстава у Кавачу и суседном Мрчевцу, са крсним именом Св. Врачима, који су старином из Црне Горе и закључује да ће свакако неко од њих бити од залажанских Капетановића. Последњи Капетановићи су се из Вељег Залаза иселили у Котор у првој половини 20. века, где сада живи неколико огранака овог братства.“

Сродни родови: Данчуловићи, Лукреције, Падалице и Пророковићи; Николићи, Ђуровићи, Вукчевићи и Братићевићи

 

 

 

 

Y-ДНК хаплогрупа G

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ:

Хаплогрупа G проистекла је из макро-хаплогрупе F. Карактеристична је за популације западне Азије, пре свега Кавказа и Анадолије. У Европи се спорадично јавља у ниским процентима од 2-5%, а највеће присуство бележи у региону Алпа (10-15%) и на Сардинији (15-30%). У прошлости се може повезати са сеобама неолитских земљорадника са подручја Плодног полумесеца у Анадолију, Европу и на Кавказ. Код Срба је ова хаплогрупа, према различитим истраживањима, присутна у проценту од 3-5%.

ПОРЕКЛО И МИГРАЦИЈЕ:

Хаплогрупа G је настала пре око 48000 година (YFull), одвојивши се од макрохаплогрупе F, највероватније негде на простору између источне Турске, северног Ирака и Сирије, и западног Ирана. У прилог овој тези иде и велика разноликост грана хаплогрупе G на том поднебљу.   Постојање „уског грла“ од више од 20000 година указује да су носиоци хаплогрупе G једва преживљавали веома дуг период, другим речима сви данашњи носиоци хаплогрупе G потичу од једног претка који је живео пре око 26000 година, иако је сама хаплогрупа формирана око 22000 година раније. Прва већа подела на гране се десила пре неких 26000 година у време Великог захлађења када се хаплогрупа G поделила на две основне гране, G1 и G2.

Хаплогрупа G1-М342 и данас је изузетно ретка осим код народа Мадјара у Казахстану (87%), у Ирану и међу туркијским народима централне Азије где уједно бележи и највеће проценте.

Хаплогрупа G2a-Р15 је настала пре око 20000 година одвојивши се од G2. Док су се припадници хаплогрупе G2a са подручја Плодног полумесеца ширили пре свега на север и запад носећи са собом вештине земљорадње, њихови “рођаци“, припадници хаплогрупе G2b ширили су се првенствено на исток и југ, где и данас ова релативно ретка хаплогрупа међу Јеврејима и Либанцима бележи највећу заступљеност.

СНП МУТАЦИЈЕ: М201

МАПА РАСПРОСТРАЊЕНОСТИ:

800px-Haplogroup_G_(Y-DNA)

СТАБЛО:

LAARjaG

ПОДГРУПЕ И ЗАСТУПЉЕНОСТ:

Укупно гледано, хаплогрупа G данас бележи највеће присуство код западнокавкаских народаШапсуг Черкеза 81%, северних Осета 75%, Абхаза 55%, Грузина 31%, Балкаро-Кабардина 30%.

G1-M342

Хаплогрупа G1 је генерално много ређа од сестринске хаплогрупе G2. Најзаступљенија је у Ирану, али ни тамо не прелази 10%.

G1a-CTS11562

Најзаступљенија код народа Мадјар у Казахстану, преко 80%. Поред овог постоји и јеврејски- ашкенаски G1а кластер.

G1b-L830

Присутна у Европи кроз јеврејски-ашкенаски G1b кластер.

G2b-M3115

Најприсутнија међу Либанцима и Ашкеназима у Европи.

G2a1-Z6552

Варијанта хаплогрупе G типична за кавкаске народе. Најзаступљенија је код Северних (63,6%) и Јужних Осетина (43,5%), Грузина (34,8%), Карачаја (23,2%), Балкара (20,6%) и Абхаза (19,1%). Ван подручја Кавказа није значајније заступљена.

G2a2а-PF3147>L91

Ова грана је најприсутнија у Европи, али се јавља и у северној Африци и у западној Азији (Јермени 0,9%). L91 је била (уз G2a2b-L30) једна од најзасупљенијих грана међу неолитским земљорадницима, а данас је највећи проценат ове гране забележен на Корзици (11,2%)Сардинији (6%) и у Египту (4,1%).

G2a2b1-M406

Најзаступљенија на простору источног Медитерана. Највећи проценат бележи међу Чамамалима (етничка група у Дагестану), око 18,5%, и међу израелским Друзима (8,1%). Присуство веће од просека бележи међу Грцима западне Турске (3,4%), на Сицилији (2,6%), Италији и Турској (2,4%), и на Криту (1,9%).

У Европу и на ове просторе је могла доћи у различитим историјским периодима кроз разне сеобе. Битно је рећи да није пронађена у више од 100 до сада тестираних скелета из периода неолита који су припадали хаплогрупи G, и самим тим је мало вероватно да је била присутна међу европским земљорадницима који су у Европу мигрирали са подручја Анадолије.

G2a2a2b>PF3359

Релативно ретка грана, најприсутнија код Јермена, Иранаца, Турака, Арапа и кримских Татара.

  G2a2b2a1-L140

Грана из које настају данас три најприсутније варијанте хаплогрупе G2a у Европи: CTS342U1 и L497.

 G2a2b2a1a1a-U1

Одвојила се од матичне L140>PF3355 пре 12000 година на подручју југозападне Анадолије. Данас је најприсутнија на Кавказу (миграције из неолитске Анадолије на Кавказ). У Европи је присутна кроз две основне гране, L1264 (проналази се од Балтика до централне Азије, извесно је да се ширила са Индоевропљанима,) као и Z6744>Z38875 – раштркана широм Европе, понајвише у Холандији.

Најчешћа је код Адигејаца (40%), Черкеза (36,5%), Кабардина (29%), Абасина (23,3%), Абхаза (22,8%), а висок проценат бележи и у Палестини (16,7%). За сада није пронађена на неолитским налазиштима, а највероватнији сценарио за долазак највећег броја њених припадника у Европу су сеобе Индоевропљана са подручја Јамне културе на запад.

       G2a2b2a1b-L497

Скоро па ексклузивно европска грана хаплогрупе G2a, присутна скоро па искључиво у Европи, изузев пар анадолских Турака који живе на подручју некадашњег келтског племена Галата које је живело на подручју данашње Турске. Ово  је уједно и најчешћа варијанта хаплогрупе G2a присутна код Срба, прецизније њен снп присутан међу Србима L497>L42-YSC33. У Европи највеће проценте бележи у Алпима, где чини више од 5% Y-ДНК хаплогрупа становништва Швајцарске и западне Аустрије.

L497 се дели на основну подграну Z1815  (њена сестринска Y19647 је присутна углавном у Италији), која је доживела своју мутацију у неолиту централне Европе, која се даље грана на њену најдоминантнију грану Z1816 и још даље на Z726 и L43.

Географска распрострањеност њених грана:

Z726 – западна Европа.

L43>L42 – швајцарски Алпи (уједно и најдоминантија подграна L497 на Српском ДНК пројекту).

Z759>Z6031 – Немачка и Сардинија.

Z1815>Y19938 – Централна Европа.

Анализирани узорак са подручја Трипољске културе у југозападној Украјини из недавно објављеног рада је припадао грани G2a2b2a1a1b1a1a1-L42 (3619-2936 п.н.е.), грани која је данас најчешћа код Срба. Припадници ове гране хаплогрупе G2a су највероватније асимиловани од стране Индоевропљана из суседне Јамне културе, након чега су заједно мигрирали на запад. Врло је вероватно да су носиоци ове гране код данашњих Срба потомци неког од келтских племена које је обитавало нашим просторима, но будући тестови и студије ће дати бољи одговор.

G2a2b2a1a1c-CTS342

Иако веома ретка, ова грана је данас најприсутнија у Европи. Настала је пре око 12000 година на подручју Плодног полумесеца, и њени припадници су били део првог таласа земљорадника који су ушли у Европу. Пронађена у древној ДНК код неколико неолитских узорака из Анадолије и Европе.

СТАРА ДНК:

Хаплогрупа G је пронађена у великом броју узорака старе ДНК на простору Југозападне Азије и Европе, углавном из периода неолита и енеолита. До сада тестирани узорци старе ДНК показују  да су припадници хаплогрупе G2a2 чинили главни талас земљорадника који су мигрирали из Анадолије у Европу почетком осмог миленијума п.н.е. и образовали прве неолитске културе у Европи. Ова грана је до сада пронађена међу припадницима неолитских култура: Старчевачке, Винчанске, Трипољске, Ленђелске и Културе линеарнотракасте керамике (LBK); као и међу припадницима каснијих енеолитских култура: Тисаполгарске, Баденске, Вучедолске и Културе звонастих пехара (Bell Beaker). Чувени Ледени човек Оци, чија мумија стара око 5300 година је пронађена у италијанским Алпима, припадао је грани G2a2a>L91>L166>FGC5672. Гране G2b2а и G2a1а пронађене су у Ирану, у узорцима из периода неолита, а грана G1а1b у узорку из периода енеолита.

            ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ:

Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин (1878-1953), први Генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, и после Лењинове смрти неприкосновени лидер Совјетског Савеза. Тестирањем његовог унука Александра Бурдонског утврђено је да је припадао грани G2a1a-Z6679, карактеристичној за подручје Кавказа, што и не треба превише да чуди јер је био осетинског порекла.

Лери Бирд (1956)легендарни кошаркаш и центар Бостон Селтикса, члан Кошаркашке Куће славних, припада хаплогрупи G2a2b-L497>Z6748, што је потврђено тестирањем Леријевог рођака преко Haplogroup G-L497 Y-DNA Project.

Аутор: Јован Бојанић