Архиве категорија: Препоручени текстови

12341601_589444467876539_7893177848911468496_n

Y-ДНК хаплогрупа R1a

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ:

Хаплогрупа R1а проистекла је из хаплогрупе R, као и њена сестринска хаплогрупа R1b. Карактеристична је за евроазијски простор, од Европе преко Блиског Истока и Средње Азије, до Индијског потконтинента и Сибира. Данас се, као и у прошлости, може повезати са Индоевропским народима, пре свега са говорницима сатем индоевропских језика (Балто-Словенима и Индо-Иранцима). Код Срба је ова хаплогрупа, према различитим истраживањима, заступљена у проценту од 15-20%.

ПОРЕКЛО И МИГРАЦИЈЕ:

Хаплогрупа R1а је настала пре неких 25000 година (Underhill 2014), највероватније негде на простору Средње Азије или јужног Сибира. Овоме у прилог иде и проналазак скелетних остатака палеолитског дечака (Mal’ta boy, МА-1) на налазишту Мал’та близу Бајкалског језера, за којег је тестирањем утврђено да је припадао хаплогрупи R*. Он је припадао популацији која је била сродна популацији која је предачка за данашње носиоце R1а, па на основу тога можемо претпоставити и да је та предачка популација била насељена на неком релативно блиском подручју. Са ових простора, носиоци хаплогрупе R1а (али и R1б и R2) су се као ловци на мамуте кретали пространствима Евроазије, најчешће према западу и југу. Сматра се да се првобитно ширење и раздвајање R1а популације догодило негде на простору Ирана и источне Анадолије, где је уочена највећа варијанса и велики број рано издвојених и ретких подграна.

За грану R1а1а1-М417, којој припада огромна већина свих носилаца R1а, се сматра да је формирана пре око 8500 година на простору Ирана, али да је значајније ширење доживела тек касније на подручју црноморских степа. Ова грана је, (уз грану R1b-M269), одиграла кључну улогу у настанку и ширењу (Прото) Индоевропљана. Иако још увек нема анализираних древних узорака са ових простора, врло је вероватно да је хаплогрупа R1а била присутна међу носиоцима археолошких култура Буг-Дњестар (6300-5500 п.н.е.), Дњепар-Донец (5700-4200 п.н.е.) и Средњи Стог II (4400-3300 п.н.е.), и управо негде на овом простору око средњег тока Дњепра је у каснијем периоду могло доћи до раздвајања грана Z283 и Z93, при чему се прва кретала на запад и учествовала у формирању Corded Ware културе (2900-2350 п.н.е.) у Централној Европи, док се друга кретала на исток, и учествовала у формирању прото-Индо-Иранских Абашевске (2500-1900 п.н.е.) и Потаповске (2500-2000 п.н.е.) археолошке културе, из којих су проистекле све касније Индо-Иранске културе (Синташта, Андроново, Срубна).

СНП МУТАЦИЈЕ: М420, М449, М511, L62, L120

МАПА РАСПРОСТРАЊЕНОСТИ:

12341601_589444467876539_7893177848911468496_n

R1a in West, Southwest, Central and South Asia (1)

СТАБЛО:

R1a-tree

ПОДГРУПЕ И ЗАСТУПЉЕНОСТ:

Укупно гледано, хаплогрупа R1а је најзаступљенија код Словенских и Балтичких народа: Пољака (57,5%), Белоруса (51%), Руса (46%), Украјинаца (44%), Словака (41,5%), Летонаца (40%), Словенаца (38%), Литванаца (38%), Чеха (34%) и Естонаца (32%). Нешто је слабије заступљена међу јужнословенским народима: Хрватима (24%), Бугарима (17%), Србима (16%), Македонцима (13,5%) и у Босни и Херцеговини (15%), док је у Црној Гори заступљена са само 7,5%. Такође је значајно заступљена и код неких несловенских и германских народа: Мађара (29,5%), Румуна (17,5%), Грка (11,5%), Норвежана (25,5%), Исланђана (23%), Аустријанаца (19%), Немаца (16%), Швеђана (16%) и Данаца (15%).

У Средњој Азији, највећи проценат хаплогрупе R1а је забележен код Паштуна (51%), Киргиза (50-63,5%), Алтајаца (46%), Таџика (30%), Ујгура (21,6%), Узбека (18%), а присутна је у различитим процентима и код највећег дела сибирских народа. У Јужној Азији најзаступљенија је код разних брахминских популација у проценту од 31-72%, Мохана племена из Пакистана (71%) и Хиндуса из Непала (69%). Такође је присутна код Иранаца из Техерана (20%), Исхафана (18,2%), Хорасана (20,3%), код Белуџа (25%) и иранских Курда (20,3%).

 R1a-L664

Ова грана је у мањем проценту заступљена у северозападној Европи, дуж обале Северног Мора, у Великој Британији и Скандинавији. Пронађена је у три узорка из Corded Ware културе у Немачкој, па је могуће да су њени носиоци били припадници ове културе који су продрли најдаље на запад.

R1a-Z284

Грана Z284 је типична нордијска грана, заступљена је скоро искључиво у скандинавским земљама, највише на западу Норвешке (преко 25%), и као резултат викиншких сеоба у Великој Британији. Скоро целокупна R1a у Скандинавији припада овој грани. Носиоци ове гране су на просторе Скандинавије дошли са Corded Ware културом, и образовали су посебну варијанту ове културе која се у литератури назива Култура бојних секира. За један узорак из Шведске из периода ове културе је утврђено да припада управо овој грани.

R1a-M458

Ово је једна од две гране R1a које су карактеристичне за словенске народе. Заступљена је међу свим словенским народима, а највећу учесталост показује међу Западним Словенима: Пољацима, Чесима и Словацима. Дели се на две велике гране, грану L260 која је заступљена највећим делом међу Западним Словенима, и грану L1029 која је релативно равномерно распоређена међу свим словенским народима. Сматра се да је настала негде у пограничном подручју између Пољске и Белорусије, и да се одатле ширила на исток и запад. Код Срба, и уопште код Јужних Словена, ова грана је заступљена пре свега са подграном L1029, док се западнословенска подграна L260 јавља у доста мањем проценту.

R1a-Z280

Z280 је друга грана која је карактеристична за словенске, али и за балтичке народе. Најзаступљенија је на простору који обухвата источну Пољску, Белорусију, северну Украјину и западне и северне делове Русије у граничним областима према Украјини, Белорусији, и балтичким земљама, где у одређеним областима достиже учесталост и преко 30%. Има више подграна, од којих се као највеће истичу Z92, и поготово CTS1211. Обе су заступљене и међу словенским и међу балтичким народима, са тим што је Z92 ипак нешто заступљенија међу балтичким, а CTS1211 међу словенским народима. Припадници ове гране се на овим просторима налазе вероватно још од периода Средњедњепарске културе (2700-1900 п.н.е.), која је била део ширег Corded Ware културног хоризонта. Вероватно су били доминантна популација и у каснијем Тшињец-Шошница-Комаров културном комплексу (1700-1200 п.н.е.), који неки аутори везују за Прото-Балто-Словене, а тестирањем једног древног узорка из Немачке утврђено је присуство гране Z280 и у Лужичкој култури (1300-500 п.н.е.). Неколико подграна чини највећи део Z280 код Срба:

L1280, једна од најбројнијих и најраширенијих подграна у Европи, код Срба јој припада велики број родова који славе прилично ретку славу, Светог Аврамија Затворника

Y2902 (волго-карпатска), појединачно најбројнија подграна у Европи (око 15% од укупне Z280)

Y2613 (карпатско-далматинска), јавља се у солидном проценту код Срба, али ипак бележи већи проценат на простору западног Балкана

YP4278, код Срба јој припада прилично велики број родова, када се узме у обзир изузетна реткост ове подгране у Европи (око 1% од укупнe R1a-Z280)

R1a-Z93

Грана Z93 највећу учесталост достиже у земљама средње и јужне Азије: Авганистану, Пакистану, Киргистану, Таџикистану, Индији и Ирану; управо у оним подручјима где су се у више таласа насељавала Индо-Иранска племена. Сматра се да је ова грана настала у источноевропским степама између Црног мора и Каспијског језера, и да су се њени носиоци касније одатле кретали ка средњој и јужној Азији. До сада најстарији узорак за који је утврђено да припада овој грани је нађен управо у каспијским степама у контексту Полтавске културе. Ова грана има три главне подгране: L657, која највећу учесталост бележи у Индији, Пакистану и Непалу, и која се јасно може везати за Индо-Аријска племена; Z2124, која је најзаступљенија у Средњој Азији, посебно у Киргистану и Таџикистану, и која се може везати за иранска и скитска племена; и Y40, подграну која је у мањем проценту заступљена широм Блиског Истока и Средње Азије. Грана Z93* је забележена у значајном проценту међу Алтајцима. 

СТАРИ НАРОДИ:

Хаплогрупа R1а се сасвим сигурно може повезати са Прото-Балто-Словенима, као и каснијим средњовековним словенским и балтичким племенима. Такође се може повезати и са Прото-Индо-Иранцима, као и свим каснијим народима потеклим од њих: Скитима, Сарматима, Међанима, Персијанцима, Парћанима, Индо-Аријцима, а на основу индоевропских имена њихових владара и са Митанима. Један део германских племена у Скандинавији је по свој прилици такође имао значајно присуство R1а, и то њене нордијске гране Z284.

Хаплогрупа R1а се може у одређеном степену везати и за турске народе почевши од раног средњег века, и иако је и данас доминантна или значајно заступљена код највећег дела турских народа, највероватније је да већина носилаца хаплогрупе R1а потиче од туркизованих Иранаца, Скита и Сармата. У том смислу одређене подгране R1а се могу везати за поједине групе турских народа:

-подграна Z93>Z2123>Y934 за алтајске Турке – Кипчаке и Кимеке, данас је присутна у народима који су потекли од њих: Башкирима, Татарима, Карачајима и Балкарима

-подграна Z93>S23592>YP1456 за јенисејске Киргизе, од којих потичу данашњи Киргизи

-подграна Z93>Z2122 за Хазаре, Бугаре и њима сродна мања племена, Оногуре, Утигуре и Кутригуре. Посебно се за Хазаре може везати подграна Z2122>Y2619, којој данас скоро искључиво припадају Ашкенази из Источне и Средње Европе. Најстарији заједнички предак припадника ове гране је живео пре отприлике 1450 година, око 550. године, што би се поклопило са претпостављеним ширењем ове гране за време Хазарског каганата (650 – 1048).

Хуни су такође у одређеном проценту могли бити носиоци хаплогрупе R1а, узевши у обзир да је она пронађена у скелетним остацима припадника народа Хсиунг-Ну, за које се сматра да су били преци Хуна.

 СТАРА ДНК:

Хаплогрупа R1а је нађена у древним узорцима из различитих периода пронађеним на широком простору од Немачке и Скандинавије на западу до Кине и Монголије на истоку. До сада најстарији R1а узорак потиче од мезолитског ловца-сакупљача из Карелије (6850-6000 п.н.е.). За два узорка из ранонеолитске Китои културе (6000-4800 п.н.е.) у непосредној близини Бајкалског језера је утврђено да припадају грани R1a1-M17. Следи узорак из Самара културе, I0433/SVP46 (4700-4000 п.н.е.). Хаплогрупа R1а убедљиво доминира међу узорцима из Corded Ware културе (2900-2350 п.н.е.) са простора Немачке, Пољске, Данске и Шведске. До сада је идентификована код 18 узорака из ове културе, међу којима су већина припадници ретких или изумрлих грана L664 , (М417+, Z645-), а за један узорак из Културе бојних секира из Шведске (RISE61  2650-2300 п.н.е.) је утврђено да припада нордијској подграни Z284. Пронађена је и у наредним културама на подручју Пољске, Уњетичкој (2300-1600 п.н.е.) и Стржижовској. За узорак из Халберштата у Немачкој (HAL36  1113-1021 п.н.е.) из периода Лужичке културе (1300-500 п.н.е.), која је припадала ширем културном хоризонту поља погребних урни, је утврђено да је припадао подграни Z280.

Z93, подграна хаплогрупе R1a која је карактеристична за Индо-Иранске народе, пронађена је у узорцима из свих археолошких култура које се везују за Прото-Иранце и Ските: Полтавци (2700-2100 п.н.е.), Потаповци (2500-2000 п.н.е.), Синташти (2100-1800 п.н.е.), Андронову (2000-900 п.н.е.), Срубној (1800-1200 п.н.е.), Карашуку (1500-800 п.н.е.), Тагару (800-200 п.н.е.), Пазирику (600-300 п.н.е.) и Таштику (100-400 н.е.). Z93 је пронађена у Монголији, код узорака алтајских Скита, са налазишта Tsagaan Asga (1371 п.н.е.) и Takhilgat Uzuur (1011 п.н.е.), као и у узорку из гробља Duurlig Nars (300-100 п.н.е.), где су сахрањивани припадници елите Хсиунг-Ну, које многи поистовећују са Хунима. Занимљиво је да сви Z93+ узорци који су дубље тестирани припадају иранској подграни Z2124, док још увек нема ни једног узорка који припада Индо-Аријској подграни L657.

Вероватно најзагонетнији су узорци седам такозваних Таримских мумија (2558-2472 п.н.е.), пронађених у Синкјангу у Кини, који су сви тестирани као R1a, али су негативни на Z93, и вероватно припадају некој данас изумрлој или врло реткој подграни.

ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ:

Сер Френсис Дрејк (1540-1596), енглески морепловац. Два његова потомка су тестирана, и обојица су имала скоро идентичан СТР хаплотип, који је потврдио скорије заједничко порекло. Утврђено је да припадају северозападној европској грани R1a-L664.

1590_or_later_Marcus_Gheeraerts,_Sir_Francis_Drake_Buckland_Abbey,_Devon

Сомерлед (1100-1164), војни и политички вођа шкотских острва нордијског порекла. Протерао је Викинге из Шкотске и завладао острвским краљевством које је обухватало Хебриде, острво Мен и острва у заливу Клајд. Оснивач је клана Somhairle, један од његових синова је оснивач клана MacDougall, а један од унука клана Donald, који обухвата познате кланове MacDonald и MacAlister. Припадници свих ових кланова припадају нордијској подграни Z284>L448>L176.1, која се данас јавља скоро искључиво код Сомерледових потомака.

Том Хенкс (1956), амерички глумац и продуцент, двоструки добитник Оскара. Захваљујући Hanks DNA Surname Project-у, утврђено је да припада нордијској грани Z284 хаплогрупе R1a, као потомак Вилијема Хенкса из Ричмонда, Вирџинија.

OscarWrap-Tom-Hanks

Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837), руски песник и књижевник, од стране многих сматран оцем модерне руске књижевности. Аутор је неколико класика светске књижевности као што су Евгеније Оњегин, Капетанова кћи, Борис Годунов и Руслан и Људмила. Потиче из не превише имућне аристократске породице, која вуче порекло од Ратмира-Радше, хероја Битке на Неви 1240. године, када је војска новгородских Руса под вођством Александра Јарославича (Невског) поразила шведску армију. Његов потомак у шестом колену, Григориј Александрович, звани Пушка, је родоначелник Пушкина. Од петорице његових синова (Александра, Никите, Василија, Федора и Константина) потиче пет основних грана Пушкина. Александар Сергејевич Пушкин припада грани која је потекла од Константина, а Пушкини за које је тестирањем утврђено да припадају хаплогрупи R1a потичу од Василија (грофови Мусини-Пушкини), и припадају источнословенској подграни Z280>Z92>YP617>YP682.

AleksandrPushkin

Макс фон Сидоу, шведски глумац, најпознатији по улогама у филмовима Ингмара Бергмана. Тестирањем његовог блиског рођака утврђено је да припада такозваној померанијској подграни R1а, Z280>YP237>L365.

original

Бенјамин Нетанјаху, израелски политичар и премијер. На основу резултата тестирања његовог рођеног брата утврђено је да припада индо-иранској грани Z93, прецизније њеној ашкенаско-јеврејској подграни Z93>Z2122>Y2630.

rDqJgxFZ

Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац

ПИШЕ: Александар Невски

Већ више година се у свијету раде прилично опсежна генетичка истраживања, у оквиру којих се може изчитати велики број мјеста на људском геному. Тако рецимо неколика генетско-родословна предузећа изчитавају вриједности од 700 тисушта па до милион положаја (званих СНПови) са свих људских хромозома. Исходи оваквих испитивања омогућавају много тога, али ћу се ја у овом чланку усредсриједити на одређивање крајева свијета из којих потичу дијелови хромозомов испитиваних узорака из разних земаља.

Ево првога примјера, с узорком из Ирана. На слици су водоравнима пругама означене 22 двојке људских хромозома, с лијева обиљежене бројевима од 1 до 22. С десне стране видимо таблицу с деветорма областима свијета са којима поредимо парче по парче свакога хромозома узорка. Дио по дио свакога хромозома означавамо машћу становништва (односно области свијета) из таблице којему прорачун вјероватноћа даје највеће изгледе за поријекло одсјечка.

Iranac-N=280

Сви ови цртежи су урађени помоћу улазних података рачунача измјешаности „World 9“ (Свијет 9) чији је сачинитељ Динекес Понтикос, односно Додекад Подухват. Подаци рачунача садрже статистике учестаности вриједностиј СНПова по областих свијета на основу којих се врши прорачун вјероватноћа у циљу одређивања одакле који одсјечак хромозома узорка највјероватније потиче.

Оваквих рачунача има много, неких са мање, неких са више узорних становништава. За чланак одабрах овога јер ми се чини најпогоднијим за праћење кретања људскога рода током давне и новије прошлости, и најјаснијим за сликовит приказ одакле све потичу наши преци и преци других народа. Сивим су означени дијелови хромозомов са којих се не узимају СНПови, односно дијелови који самим тим не улазе у поступак процјене поријекла.

А сада мало више о деветорих областих свијета коришћених за узорна становништва. Плавим („Кавказ и Гедрозија“) је означена генетика особена за област почев од Кавказа па преко Јерменије и Ирана све до приобалнога дијела Пакистана (Гедрозије). Сматра се да су древни Протоиндоевропљани углавном били носиоци овакве генетике.

Тамно смеђом машћу („Левант и Блиски Исток“) означена је генетика највише заступљена у области Средоземља, поглавито источнога (Левант) и Блискога Истока, укључујући ту и Арабијско полуострво. Сматра се да су древни млађе-камено-добски европски земљорадници великим дијелом били носиоци овакве генетике.

Црвеним је означена генетика особена Европи, прије свега сјеверној и западној, али и средњој.

Љубичастим је означена генетика поглавито Индије, означена именом „Јужне Азије“, а жутим генетика Источне Азије (прије свега Кине, Јапана и Кореје). Генетика особена Сибиру је означена наранџастим, а генетика Црне (подсахарске) Африке зеленим. Генетика многобројних острва између Аустралије и Јужне и Југоисточне Азије (поглавито Нове Гвинеје – Папуе, Индонезије и разних острва Меланезије) је означена именом „Аустралазија“ и обиљежена розикастим.

Генетика домородаца Америке – америчких Индијанаца је означена цијан машћу (блиједо плавкасто-зеленкастом). У вези ње морам дати важну напомену и појашњење. У многих узорака из Европе или Азије се могу видјети кратки „индијански“ одсјечци. Вјерујем да се у највећем броју таквих случајева ту не ради о стварном „индијанском“ поријеклу одсјечка, односно приједка од којега је дјелић хромозома наслијеђен. Много је вјероватније да се ради о шуму прорачуна, и да је дотични дјелић прије поријеклом из Сибира или Источне Азије. Разлог томе је што је поријекло Индијанаца из Сјевероисточне Азије, те је њихова генетика доста слична генетици Источне Азије а нарочито генетици Сибира. С тога се генетика ових двојих често погрјешно протумачи као генетика Америчких Индијанаца. Овакви шумови се могу јавити и другдје, рецимо по негдје је тешко разликовати генетику Европе од њој блиских генетика Кавказа или Средоземља и Блискога Истока.

Постоји још један отежавајући чинилац при прорачуну вјероватноћа поријекла одсјечака, који значајно може повећати шум и неодређеност исхода. А то је што технологија сада широко доступних испитивања вриједностиј на хромозомах не може разлучити које вриједности стижу са којега од двају хромозома, од којих је један добијен од оца а други од матере. Тако на примјер, ако неко из Европе има дугачак афрички одсјечак ми не можемо знати је ли он цио од истога родитеља (са истога хромозома) или је наизмјенично, дио по дио од једнога па од другога родитеља. Овакве неодређености значајно утичу на каквоћу процијена поријекла одсјечака на хромозомах.

Напомињем да добијени постотци и изглед саме слике у значајној мјери зависе од двају неопходних улазних чинилаца прорачуна. Све узорке у чланку рачунах са чиниоцем Ш = 280, и чиниоцем равнања 100, на чије објашњавање сматрам да није потребно губити вријеме и тиме безпотребно оптерећивати читаоца.

Послије уводнога слова, вратимо се на Иранца. Као што је и очекивано, у његовој генетици преовлађује генетика области од Кавказа до Гедрозије, али су у значајној мјери присутне и генетике Блискога Истока и Средоземља, али и Европе и Индије. У мањем обиму се виде и трагови генетике Источне Азије, па чак и мањи афрички одсјечак на крају дванаестога хромозома. Што значи да он у даљој или ближој прошлости има приједака из свих ових области, али у различитом броју и сразмјери.

Послије уводних напомена прелазим на узорке из свијета више удаљене од Европе.

Прво иде Маја Индијанац из Средње Америке. Иако у њем надмоћно преовладава индијанска генетика, примјетно је да има и неколико постотака европске генетике (оличене како у Атлантик-Балтику, тако и у Кавказу и у Блиском Истоку), што је доказ утицаја шпанских освајача. Уочљива су и два мања парчета афричкога поријекла, највјероватније поријеклом од доведених афричких робова.

Maja-N=280

А сада узорак Каритиана Индијанца из прашума Амазоније, који су вјековима живјели без додира са спољним свијетом, самим тим и без додира са Европљанима. Што се види по њиховом исходу. Чиста индијанска генетика, мало парче Сибира је највјероватније рачунски шум.

Karitiana-N=280

Слиједи узорак Јакута из средњега дијела Сибира. Уз основну сибирску генетику значајно је заступљена и генетика Источне Азије, уз мање примјесе генетике Европе и Кавказа, која обзиром да се ради о одсјечцих знатне дужине, лако може бити посљедица мијешања из новијега времена.

Jakut-N=280

Узорак из Кине, из народа Хан (основно становништво Кине, Кинези). Поред генетике Источне Азије су уочљиве знатне примјесе сибирске генетике, иначе њој веома блиске.

Kinez-N=280

На наредном узорку из Камбоџе (Југоисточна Азија) су примјетни мањи утицаји Јужне Азије (Индије), и још мањи утицаји Сибира, који лако могу бити шум, (као и генетике Европе и Кавказа).

Kambodjanin-N=280

Узорак са Нове Гвинеје – Папуе показује да се о човјеку чији су преци мање више сви из исте области. Вјероватно се ради о становнику прашума, који су вјековима живјели одвојено од остатка свијета.

Papuanac-N=280

На реду је узорак из Индије. Индија је огромна земља, веома разноврсна како језички тако и расно, те је ниједан узорак не може довољно добро представљати. Обзиром да овај има знатно учешће генетике Кавказа/Гедрозије али и Европе, рекао бих да је он из сјеверозападнога дијела Индије. Дравидско становништво југа Индије би морало имати срачунате знатно веће постотке Јужне Азије.

Indijac-N=280

Следећи је узорак Узбека из Средишње Азије. Е ово је највећа мјешавина коју видјех до сада. По око 20% Кавказа, Сибира, Источне Азије и Европе, уз знатно учешће Јужне Азије (око 10%) и Блискога Истока (око 5%). Средишња Азија је очито током повијести била раскрсница којом су се кретали разни народи, прави котао за мјешање, што би се рекло.

Uzbek-N=280

Ово је узорак из Арабије, поданика породице Ал Сауд. Овдје први пут видимо узорак са значајним учешћем одсјечака из Подсахарске Африке. Наравно, претежна је генетика Блискога Истока, а затим Кавказа.

Saudijski-Arapin-N=280

На реду је Турчин, из збирке Бехара (tur67). Узорак је из средишњега дијела Анадолије, из Кападокије. Најзаступљеније су генетике Кавказа и Блискога Истока, али има и европске у знатном постотку.

Turcin-N=280

Ово је Чеченац, са Сјевернога Кавказа. Поред основне генетике Кавказа, има доста и европске генетике.

Chechen-N=280

А ово је припадник ногајскога народа, такође из области Сјевернога Кавказа. Штавише, дио Ногајаца и живи у Чеченији. Али се ова народа генетски веома разликују, што се види поређењем двају узорака. За разлику од Чеченаца, Ногајци говоре језиком из турске скупине и имају велике удјеле генетике Сибира и Источне Азије.

Nogaj-N=280

Сада прелазимо на Африку, прво иде узорак из Туниса. Поред основне генетике Средоземља и Блискога Истока упада у очи висок постотак генетике Подсахарске Африке (црначке), али и европске и кавкаске.

Tunizanin-N=280

Следећи Африканац је Етиопљанин. Његова генетика је мјешавина генетике црне Африке и блискоисточне. Уз мале примјесе других. Европски одсјечци су већином највјероватније шум.

Etiopljanin-N=280

Банту из Кеније. Ово је већ прилично чиста генетика црне Африке, са мањима примјесама генетике Блискога Истока и два-три већа одсјечка из Јужне Азије.

Bantu-Kenija-N=280

Сада су на реду узорци из Европе. Почињемо од Финца. Наш фински узорак наравно има висок постотак Атлантик-Балтика, али је примјетно и знатно учешће сибирске и источноазијске генетике. Што је сасвим у складу са чињеницом да је мушка лоза већине Финаца, Н1ц, поријеклом из Сибира.

Finac-N=280

Руски узорак из ХГДП збирке је из мјеста Вологде, сјеверно од Москве, те је за њега упадљиво знатно учешће сибирске генетике, још веће него ли у Финца. Што и не чуди, јер је у дотичној области било доста мјешања словенскога становништва са предсловенским уралско-језичним становништвом.

Rus-N=280

Западне Словене представља узорак из Пољске. И он има одсјечака из Сибира и истока Азије, али далеко мање од Руса и Финца.

Poljak-N=280

Узорак из Литваније има највећи постотак Атлантик-Балтик састојка од свих садашњих Европљана, чак 78.8%! Напомињем да је за сваки народ узорак који га у чланку представља биран насумично, те га не може савршено представљати. Иако су одбацивани узорци који би знатно одступали од просечнога стања својега народа.

Litvanac-N=280

Норвежанин је сљедећи. И код њега је значајно присуство генетике Кавказа и Блискога Истока, као што је иначе у свих Европљана.

Norvezanin-N=280

Оркадијац је становник Оркнијских острва, сјеверно од шкотскога копна, и генетски је доста близак становништву Скандинавије. Видимо да су и у њем, као и у Норвежанину присутни одсјечци поријеклом из Сибира и из Источне Азије. Индијански одсјечак је највјероватније прије из Сибира.

Orkadijac-N=280

Слиједи Енглез из Кента (југозападна Енглеска). Очекивано висок постотак европске генетике.

Englez-N=280

Њемачки узорак. Пошто је Њемачка доста велика земља, генетске разлике између разних крајева су знатне, нарочито између сјевера и југа. Не знам из којега дијела је овај.

Nijemac-N=280

На реду је узорак из Француске, гдје су генетске разлике између сјеверних и јужних крајева знатно веће него ли у Њемачкој. Ни овдје не знам тачно из којега је дијела земље узорак, али бих рекао да није из сјевернога. Овдје први пут видимо међу Европљанима одсјечак поријеклом из црне Африке. Што наравно не значи да сви Французи имају овако нешто, а да узорци осталих народа немају. Све је то посљедица случајнога избора узорка, и то треба имати у виду.

Francuz-N=280

Шпански узорак има два уочљива одсјечка поријеклом из Подсахарске Африке, што и не чуди много, обзиром на земљописни положај Шпаније. У сваком случају ништа претјерано, а европска генетика је и овдје заступљена у високом постотку.

Spanac-N=280

Италијани су генетски толико разноврсни, више него ма који други европски народ, да их је безсмислено покушати представити само једним узорком. Због тога их представљам двома узорцима, једним са сјевера земље, и једним са југа (а који није Сицилија). Сјеверни Италијан има знатно више европске генетике од јужнога. Док је јужни са најмањим постотком европске генетике од свих узорака у чланку, и једини гдје је блискоисточни састојак заступљенији од Атлантик-Балтика. Овдје се виде неколики афрички одсјечци, који су иначе прилично чести у Јужној Италији, и чешћи него игдје другдје у Европи.

Severni-Italijan-N=280

Juzni-Italijan-N=280

Случајно одабрани мађарски узорак има очекивано сасвим уобичајену европску генетику, и штавише за Европљанина сасвим уобичајене постотке Сибира и Источне Азије. Иако би се због језика из уралске језичке породице и источнога поријекла мађарскога народа могло очекивати више.

Magjar-N=280

Слиједи наш сјевероисточни сусјед Румун. У овом узорку је примјетно нешто веће присуство источних генетика, рекао бих мало више него што је обичајено међу Румунима. Напомињем да међу припадницима истога народа могу бити знатне разлике у добијених постотцих, и када су из истога мјеста, па чак и ако се ради о рођеној браћи или о сестрах.

Rumun-N=280

Следећи је наш источни сусјед, Бугарин.

Bugarin-N=280

Затим је на реду Албанац из наше јужне покрајине Косова и Метохије. Ово је, послије јужнога Италијана, други европски узорак из чланка код којега Атлантик-Балтик пада испод 50%, што је редовна појава у Албанаца.

Albanac-sa-KosMeta-N=280

Слиједи узорак из Грчке, који је по саставу доста сличан узорку Албанца. И у њега Атлантик-Балтик пада испод 50%.

Grk-N=280

Прије него што прикажем цртеже са узорцима јужнословенских народа, направићу мали излет у далеку прошлост и приказати исходе прорачуна за четворицу древних Европљана, чија је ДНК узета из костију нађених у археолошких налазиштих.

Први је на реду „Лошбур“, древни узорак процјењене старости од око 8000 година, из мјесташца Лошбур у Луксембургу.

Loschbour-N=280

Други је Мотала 12, древни узорак извађен из језера Мотала у Шведској, такође старости процјењене од око 8 тисушт година, значи из времена млађега каменога доба. У обојице ловаца-сакупљача је примјетно готово потпуно одсуство генетика Кавказа и Блискога Истока. Они су слика и прилика древних Европљана прије доласка земљорадников са Блискога Истока и касније Индоевропљана из правца Истока.

Motala-12-N=280

Трећи узорак је такозвани „ЛБК Штутгарт“, узорак древне земљораднице из данашње Њемачке, процјењене старости од око 7.5 тисушт година. Видимо да се ради о мјешавини Атлантик-Балтика и Блискога Истока. Њеној генетици је од садашњих Европљана најсличније становништво острва Сардиније.

LBK-Stutgart-N=280

Посљедњи древни узорак и најмлађи од њих је такозвани „БР2“ из данашње Мађарске, процјењене старости од око 1100 година прије Христа. Занимљиво је да му од данашњих становништава Европе највише личе Французи.

BR2-N=280

А сада коначно иду представници шест бивших југословенских република.

Словенац је први. Пошто је ово једини словеначки узорак у мојем посједу не знам колико се добро уклапа у словеначки просјек, али је очито да је генетски ближи Чехом него ли на примјер Србом. Генетика достојна имена.

Slovenac-N=280

Хрват из сјеверне Далмације је следећи. На жалост, немам исходе ниједнога Хрвата из сјеверозападних области Хрватске, попут Загорја. Очекујем да бише они били генетски врло блиски Словенцем, са знатно већим постотком Атлантик-Балтика од Далматинаца.

Hrvat-N=280

Муслиман из Босне или из Херцеговине, узорак Босниан10 из научне збирке узорака „Западни Балкан“.

BH-Musliman-N=280

Србин из Босне или из Херцеговине, узорак БХСерб7 из исте збирке.

BH-Srbin-N=280

Узорак из Црне Горе, из исте збирке. Узорку се не зна народност али се зна да је православне вјероисповјести. Значи, не зна се ради ли се о Црногорцу, Србину, Брђанину, Катуњанину, Сјеверњаку, или пак можда о Џедају. Иако је Црна Гора мала земља, генетске разлике између њених дијелова су знатне. Узорци из сјевернијих и западнијих крајева личе генетици херцеговачких Срба, док узорци са југоистока имају извјестан помак ка генетици Албанаца.

Crna-Gora--N=280

Слиједи Србин из средишњега дијела Србије, из Шумадије.

Srbin-Shumadija-N=280

И на крају узорак Македонца, из збирке узорака Западнога Балкана.

Makedonac-N=280

mt-DNA-U

МИТОХОНДРИЈСКА ДНК mt-DNA U

ПИШЕ: Александар Маринковић

Припадници ове хаплогрупе су међусобно врло разнородни и не треба их сматрати иоле ближим “рођацима“ уколико припадају различитим огранцима (U2, U3, U4 итд.)

Огранак U2

Хаплогрупа је врло раширена у Европи, али са прилично ниским постотком учешћа (до 2%). Издваја се једино простор јужне Пољске и источног Балтика са преко 3%, а такође и међу становништвом уралског говорног подручја. С друге стране, није присутна у Скандинавији, око Пиринеја, на Сардинији и међу Ашкенази Јеврејима. Такође, значајније се бележи у јужној Азији односно Индији нарочито међу популацијом која говори индоевропским језицима.

Огранак U2 можемо поделити у две подскупине: јужноазијске U2a, U2b и U2c, централноазијску U2d те европску U2е.

За U2 се сматра да је настала пре најмање 40.000 година у западној Азији, а у Европи се везује за Кромањонце од пре 33.000 година (налазиште Костенки на Дону, Русија). Најстарији узорак европска U2е пронађен је у Немачкој (старост 11.000 година) међу мезолитским ловцима-скупљачима, на Карелији старости око 9.500 година и код два узорка у Мотали (Шведска) од пре 8.000 година (U2е1).

Од старих култура, овај огранак се везује за Јамна културу (U2e1a), Културу бојних секира (Corded ware culture – U2e1 and U2e2) и Уњетичку (U2e1f) и Андроново културу (U2e).

Огранак U3

Раширен је по Блиском истоку и подручју Кавказа док у Европи нема већу заступљеност – највише у Грчкој, Италији, Бугарској и Белорусији (2-3%).

Сматра се да је настала пре 30.000 годна међу ловцима-скупљачима Средњег истока и везује се за y-DNA (мушку популацију) хаплогрупе Ј1 и Т1а. У оквиру нашег пројекта забележена су два примерка: један на територији Србије, други у Битољу (БЈРМ).

Огранак U4

Овај огранак је распрострањен већим делом Европе: највише у источној Европи, а спорадично у Скандинавији и Иберском полуострву и источном Медитерану. Настала је пре око 25.000 година међу мезолитским ловцима-скупљачима и добро се поклапа са распростирањем R1a мушке популације и у мањој мери R1b.

Забележена је у Јамна култури, старом Сумеру, Андроново и Карасук култури и Басену Тарим.

Огранак U5

Носиоци U5 мтДНК су раширени по читавој Европи, с нагласком на Скандинавији. Другим речима, значајно је пристуна међу y-DNA хаплогрупама I1, I2 и R1a док се пристуство у Сибиру везује за индоевропске миграције.

Старост је тешко утврдити и креће се у распону од 25.000 до 50.000 година, али се сматра преовладавајућом у доба палеолита и мезолита међу европском ловцима-скупљачима.

Занимљиво је да је у мезолитском налазишту на северу Шпаније (старост око 8.000 година) успешно утврђено порекло појединца и по мушкој и по женској линији: мтДНК је U5b2c1, a по мушкој лози C1a2. И у луксембуршком налазишту тог доба, у Лошбуру, потврђена је код појединца U5b1а мтДНК хаплогрупа и I2 по мушкој лози.

Подгрупа U5а1 је забележена у културама Бојне секира (Corded ware culture), Уњетичкој и Андроново култури те микенској Грчкој, а такође и међу Индоевропљанима курганске културе у Казакстану, Скито-сарматским заједницама у Азији и Украјини па и у латенској култури Келта.

Овај огранак је уједно и најзаступљенији од свих U огранака на простору бивше Југославије (18 од 37), са уделом од 9.57% од 188 прикупљених узорака.

Огранак U6

Ова скупина је раширена по Блиском истоку, северној Африци и Иберијском полуострву те симболично по медитеранској Европи.

Настала је пре 35.000 година у западној Азији те се издвојила из основне U скупине и запутила у Африку.

На нашим просторима још није званично забележена.

Огранак U7

Настала је пре 30.000 година на обалама Црнога мора и везује се за Халштатску културу тј. Старије гвоздено доба. То значи да су њени носиоци највероватније били Келти на западу Европе, Скити на истоку, а на Балкану Илири и Трачани.

Огранак U8

Подскупина U8а присутна је међу Баскима која је настала још у најстаријем палеолиту. С обзиром да није забележена у Африци, највероватније је настала у западној Азији.

Подскупина U8b je забележена у Јордану и Италији, а код нас свега један узорак (Чапљина, БиХ).

Огранак U9

Врло ретка и забележена је у Пакистану, Јемену и Етиопији. Највероватније је афричког порекла и њено ширење се везује за простор око Арапског мора.

Укупно је прикупљено 188 узорака (базе FTDNA, MitoSearch, 23andMe) са ових простора, а њих 37 припада различитим огранцима мтДНК – U. Гледајући подгрупе, стање је следеће:

* 18 – U5
* 8 – U2
* 5 – U4
* 2 – U3
* 2 – U7
* 2 – U (тестирани само HVR1 и HVR2)

Приметна је већа заступљеност U5 хаплогрупе у западним динарским крајевима, али то је вероватно последица малог броја тестираних у Србији, Црној Гори и БЈРМ. Недавно је објављена и вест да је на локалитету “Јеринин град“ код Ваљева утврђена је мтДНК U5a2a код четири женска скелета с почетка 6. века. Могли су је донети и Славени и Готи (или неки други источногермански народ) на ове просторе.

 

mtDNA-T

МИТОХОНДРИЈСКА ДНК mt-DNA R1 + T

 

ПИШЕ: Александар Маринковић

Некада позната као “pre-HV“, а данас као R0a, настала је из мтДНК хаплогрупе R чији је огранак R1 (тачније R2’JT) родоначелник велике скупине ЈТ.

Митохондријска ДНК хаплогрупа Т је настала пре око 29.000 година највероватније на простору источног Медитерана. Чине је два велика огранка, Т1 и Т2 која су се раздвојила пре 21.000 година и имају врло различиту географску распрострањеност.

Огранак Т1 у Европи ретко прелази 6% међу популацијом, а у нашем окружењу присутна је од 4-5% на јужном Балкану и 6% на простору Румуније. Иначе, најзаступљенија је на простору “Плодног полумесеца“ и јужног Кавказа.

Што се тиче другог огранка, Т2, он је много присутнији у Европи односно близу 10%. Најстарији Т2 огранци су Т2с и T2d док су најмлађе T2b, T2e, T2g, настале пре око 10.000 година. Подгрупа T2b се до данас највише разгранала међу Европљанима, чинећи око половине од свих Т2 огранака.

На простору бивше Југославије забележили смо укупно 9 примерака Т мтДНК хаплогрупе и 2 припадника R1.

Гледајући подгрупе, стање је следеће:

* 4 – Т1 (од којих је 1 узорак Т1а1h из Хрватске)
* 2 – Т2
* 2 – R1 (по један у Словенији и Загребу)
* 1 – Т2а1 (Словенија)
* 1 – Т2b (околина Маглаја)
* 1 – Т (тестирани само HVR1 и HVR2 – узорак са острва Иж)

ПИШЕ: Александар Маринковић

Генетичка мешавина (Admixture) сваког појединца утврђује се аутосомалним генетичким тестом од којих су најпознатији Family Finder и 23andMe. Оно обухваћа целокупно генетичко наслеђе стечено од предака уназад двестотињак година (отприлике шест генерација), како са мушке тако и са женске стране.

Осим што могу послужити у трагању односно потврђивању породичних веза, аутосомални исходи се користе и за повезивање народа. Наиме, прикупљени аутосомални исходи више народа и њихово међусобно упоређивање могу јасно показати колико су одређени народи међусобно блиски. Они се у том случају групишу у “гроздове“ док у супротном случају завршавају на удаљеним деловима оса (види текст о поређењу српске и турске генетике).

У оквиру “Додекад пројеката“ вршена су бројна истраживања аутосомалних генетичких резултата различитих народа и етничких скупина. Данас су нам најзанимљивији тзв. K7b и K12b калкулатори (рачуначи) јер најбоље приказују староседелачке и дошљачке скупине на Балкану.

“Српски ДНК Пројекат“ је успео прикупити 30-так аутосомалних исхода са ових простора (Срба и осталих нација). Део је прикупљен са јавно објављених исхода истраживања “Западног Балкана“, личних познанстава са тестиранима, али ипак је већина исхода добијена од самих учесника Форума и чланова Друштва српских родословаца “Порекло“.

K7b-admixture-3

K12b-admixture-gotovo

Аутосомални исходи се могу рачунати како преко рачунача “Невски“ тако и преко сајта “GEDmatch“ који нуди обиље различитих калкулатора, предвиђач боје очију те списак појединаца с којима делите заједничку генетику.

На жалост, “Додекад пројекат“ није обухватио Србе нити балканске народе, а у међувремену је и затворен. Управо из тог разлога, “Српски ДНК Пројекат“ ексклузивно нуди могућност да се домаћа и инострана јавност упозна са аутосомалним исходима српског народа као и нација у окружењу. Овим путем и јавно позивамо заинтересоване с простора бивше Југославије да нам се придруже и пошаљу своје аутосомалне резултате (под условом да им је порекло предака с ових простора, без обзира на националну припадност).

___________

“Serbian DNA Project“ has managed to collect more than 30 autosomal DNA samples, from the Serbs, who were originally from the area of the entire former Yugoslavia. On this occasion, we publish the results K7b and K12b Ancestry admixture, with the intention to increase the number of samples and spreads to other calculators. Also, we intend to make comparisons of Serbian resultswith other results ethnic communities with whom we share a common history and geographical areas. All are welcome and invited to join us. We hope these results will serve all researchers in the field of genetic genealogy outside South Slavic-speaking area.

____________