Архиве категорија: Аутори

ДНК порекло европских краљевских породица

Сарадник портала Порекло Александар Маринковић приредио је табеле са генетским пореклом краљевских породица по мушкој (Y-ДНК) и женској (mt-ДНК) линији.

НАПОМЕНА: У табелама су истакнуте хаплогрупе којима припадају наведени краљеви и краљице, при чему је нешто више резултата анализа порекла по женској линији.

РУСИЈА 

 

 

 

 

 

 

 

 

ЕНГЛЕСКА И ВЕЛИКА БРИТАНИЈА

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ФРАНЦУСКА

ДНК порекло француских владара

 

 

 

 

 

 

 

 

ШВЕДСКА

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

НОРВЕШКА

 

 

 

 

РУМУНИЈА

 

 

ЛИТВАНИЈА

 

 

СВЕТО РИМСКО ЦАРСТВО, АУСТРИЈА

 

 

 

 

 

 

 

ПОЉСКА

 

 

 

 

 

 

ПРУСИЈА

 

 

 

НЕМАЧКА

 

 

 

САКСОНИЈА

 

 

 

БОХЕМИЈА (ЧЕШКА)

 

 

 

 

 

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Александар Маринковић, на основу података доступних преко интернета. Пре свега са форума EUPEDIA, али је база података за ДНК  преузета са FAMILYTREE DNA и Y-SEARCH. У питању су различита истраживања који су на Еупедији прикупљени као јединствена информација.

Племе Николе Тесле

Пише: Сарадник портала Порекло из Бањалуке Синиша Јерковић

nikola tesla

О поријеклу Николе Тесле често је писано. Углавном се радило о узгред поменутим дијеловима биографије познатог научника везаним за његову породицу или о новинским чланцима недовољно поткрепљеним изворима. Од досад познатих теорија често се наводе тврдње о Теслином поријеклу од породице Драганић. Извор за ову информацију је Теслин амерички биограф Џон О’Нил. „Постоји предање у породици Драганић да су члановима једне гране дали надимак Тесла због једне наследне особине по којој су безмало сви имали врло широке, крупне и истурене предње зубе који су много личили на троугласто сечиво дрводељске секире“, записао је Џон О’Нил речи Николе Тесле .

Водећи се овим податком неки хрватски генеаолози су настојали повезати Теслу са католичком породицом Драгинић из Сења.

Јован Дучић је такође  писао о Теслином поријеклу:

 „Познато је такођер да је велики физичар Никола Тесла по прецима, досељеним у Смиљево у Лици (Дучић пише Смиљево), пореклом од Билеће у Херцеговини; и од породице Комненића од којих су неки далеки рођаци ишли да га траже по Америци. Њихово село у ваздушној линији је блиско селу Бошка Покрајчића код Требиња.“

Генеалог Кљајевић Теслино поријекло налази у херцеговачком братству Комненовићима који су се, по тврдњи Кљајевића, из источне Херцеговине преселили у Лику, а одатле у Босанску Крајину. Не наводећи конкретну везу Комненовића и Тесли, Кљајевић тврди да су Тесле дио братства Комненовића, а преко њих и митских Орловића. Једини конкретан податак који Кљајевић наводи јесте новински чланак Петра Шоћа из 1935. у америчком „Србобрану“ у којем Шоћ тврди да су крајишке Тесле поријеклом од зетских Комненовића.

Уједно, веома се ријетко у досадашњим истраживањима Теслиног поријекла користио извор из 1925. који управо о том поријеклу најнепосредније говори, а то је обимна студија Милана Карановића „Поуње у Босанској Крајини“. Карановићев рад, иако под великим утицајем претходне, кабинетске студије Владислава Скарића „Порекло православног народа у сјеверозападној Босни“, покушао је направити нову и  јединствену синтезу поријекла православних родова Босанске Крајине. Ту се по први пут издвајају јасне братственичке групе са свијешћу о заједничком поријеклу и једној крсној слави, на начин сличан ономе који је вијековима чуван у Херцеговини, а поготово у Црној Гори.  Карановићев рад, као уосталом и остали радови Цвијићевих ученика, значајни су због јасно дефинисане методологије и поготово због начина сакупљања података на терену.

Кроз анализу поријекла Николе Тесле и његових сродника желимо приказати  историју и судбину једног дијела српског крајишког становништва, за који сматрамо да је од средњег вијека био старосједилачки на простору Босанске крајине. Теслино племе представља једну од његових карактеристичних грана.

ОДАКЛЕ СУ ТЕСЛЕ?

Говорећи о поријеклу крајишких породица у свом раду „Поуње у Босанској Крајини“ из 1925. Карановић наводи једну групу крајишких породица за коју каже:

„Старинци су ови родови: Врањеши, Милиновићи и Мршићи са сачуваним предањем да су „једно“ Свјетлице, Станивуковићи, Тесле, Иванићи, Ерцези, Арељи, Дражићи, Јованићи и Орељи –  Керкези и од њих ЗецовиРабате и од њих Марићи и сви славе Ђурђевдан.“

Као што видимо, Карановић наводи велики број крајишких стариначких породица заједничког поријекла. О термину старинац у Карановићевом раду рећи ћемо нешто касније. Битно је напоменути да су ауторова сазнања плод, прије свега, теренског рада међу народом Поуња, тако да су извор информација углавном сами припадници ових родова или појединци у њиховом окружењу. Видјећемо у наставку да Карановић није погријешио што је ове родове сврстао у једну групу.

1530. године догодила се прва већа и документована сеоба Срба са турске на аустријску територију. Предводио ју је гламочки војвода Стипковић, а у њој су учествовали Срби са подручја Срба, Унца и Гламоча. Срби су се тада населили на подручју Жумберка у Крањској и ова прва сеоба ће бити зачетак оног из чега ће  касније настати установа Војне Крајине. Ову сеобу помињемо због чињенице да се управо тада први пут спомиње једно од презимена које Карановић наводи као сродно Теслама. Ради се о презимену Орељ. Наиме, у попису војника Срба Жумберчана из 1551. у мјесту Купчини налазимо и извјесног Драгоја Ореља – Dragoy Orall, Khuptschina. Алекса Ивић ово презиме пише као Орао, што је свакако и прави смисао значења презимена. Оно се у крајишкој варијанти јавља и као Арељ. Сам облик презимена упућује на сјевернословенски ареал (код Чеха такође постоји презиме Орел  у значењу Орла, слично је и код Руса и Пољака). Потврду тезе да су први српски насељеници у Жумберку дошли управо из западнобосанских, крашких поља, поред конкретних историјских извора, налазимо и у податку да су заједно са Орељима у Купчини живјели и Прилучанини, очигледно Срби из мјеста Прилуке у Ливањском Пољу, као и Басташићи из Бастаса у Унцу. Ови досељени Срби су приликом доласка у Жумберак били православне вјере и у тој вјери ће остати све до 17. и 18. вијека када ће их већина постати гркокатолицима, а тек мали број и до данас остати православан.

Видимо, дакле, да су поједина крајишка презимена, попут презимена Орељ, веома стара и да се у документима могу наћи још у 16. вијеку, а могуће је да су постојала и раније. Такође, видимо да траг Теслиних саплеменика требамо тражити на подручју западне Босне почетком 16. вијека.

Још један Цвијићев сарадник, Боривоје Ж. Милојевић,  написао  је значајан рад „Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље“. Овај дио Босне, стратешки веома важна висораван, налази се на средокраћи путева који воде из Херцеговине за Босанску Крајину и из Средње Босне за западну Босну и Далмацију. Има веома мало података о овом крају у раном средњем вијеку.  Доласком Турака основана је на том простору нахија Купрес у Клишком санџаку, која је обухваћена пописом из 1550. На простору Вуковског поља и тада је постојало село Вуковско на којем је живјело 13 хришћанских породица под вођством примићура Радосава, сина Вукосавовог. Управо на висоравнима  Вуковско и Равно живи један специфичан сој српског становништва који и данас (бар до последњег рата) говори икавским, новоштокавским дијалектом. О етничким карактеристикама овог становништва биће више речено у наставку.

Милојевић, обрађујући породице ових висоравни, наводи и породице које су од интереса за поријекло Тесли, тачније наводи оне породице које и Карановић помиње у свом раду. Тако на Купресу, Вуковском и Равном Пољу налазимо Милиновиће, Свитлице, Мариће, Дражиће, Тесле и све ове породице, како је то утврдио и Карановић,  славе Ђурђевдан. Поменућемо сваку од ових породица понаособ, покушавајући да анализирамо могуће поријекло и сеобе.

Милиновићи, Врањеши и Мршићи

Ове три повезане крајишке породице појављују се у углавном у Босанској  Крајини.  Славе Ђурђевдан и истог су поријекла. Врањеш је често презиме у Крајини и може бити и другачијег поријекла, али овдје говоримо само о онима који славе Ђурђевдан. Тешко је рећи да ли је старије презиме Врањеш или Милиновић, или су оба презимена била истовремено у употреби. Оно што је сасвим сигурно јесте да су Мршићи само огранак Милиновића.

Врањеши се јављају као веома стари становници Бравског Поља између Петровца и Кључа. У Смољани, тако, не знају од куда су се доселили; знају само да су досељени одавно. И Милиновићи су доста стари становници Вуковског Поља на Купресу. У Поуњу Милиновићи тврде да су постали од Врањеша у Бравском Пољу. Сем тога, Врањеши се повезују са још једним великим српским стариначким родом – Бурсаћима који такође слави Ђурђевдан.  Питање је да ли је самим тим група родова којима припадају Тесле повезана и са групом родова Бурсаћ – Момчиловић.

Свитлице

Најстарији и највећи род у Доњем Вуковском. По Милојевићу „старовници“. Не знају да су откуда доселили.

Породицу Свитлица налазимо још само у Поуњу у Босанској крајини, али са ијекавизираним обликом презимена – Свјетлица и са идентичном славом Ђурђевдан. Свјетлица је у Поуњу било у Бушевићу и Ивањској гдје се каже да су досељени из Лике прије 1879. Из Бушевића један дио Свјетлица се населио у Дубовику, гдје дио села носи назив Купрес. О Свјетлицама у Лици нема помена, али Милан Радека помиње Свитлиће са славом Аранђеловдан не наводећи мјесто. Тешко је поуздано утврдити кад су Свитлице и откуда прешле у Лику. Остаје чињеница да су у Лици промјенили икавски облик свог презимена у ијекавски.

Свитлице налазимо и у Сонковићу у Скрадинском залеђу у Далмацији, гдје су, по свој прилици, дошли са Купреса.

Постојање старог, муслиманског рода Свитлица у рамском селу Варвари (недалеко од Купреса) доказ је да су Свитлице сасвим сигурно старосједиоци на Купресу и да се један њихов дио рано исламизирао.

Марићи

Марићи који славе Ђурђевдан су једна од најраширенијих породица поменутог рода.

Марићи на крајишким просторима  се први пут  помињу  у Жумберку 1551. и то као војници  ускоци Миладин и Милош Марић у Драгошевцу и Радин Марић у Кашти.

Присутни су  у више села Купрешког, Равног и Вуковског поља и то у:  Бајрамовцима, Благају, Доњем Маловану, Занаглини, Новом Селу, Риљићу, Шеменовцима.

На Ливањском пољу Марићи су сврстани као Срби икавци досељени из Доњег Малована на Купресу. У Далмацији их налазимо у Орлићу као најраније досељенике у 16. вијеку.

У Унац су  доселили из Пашић Поља у Грахову,  средином 19.вијека. У Колунић су прешли из Грахова око 1850.

Карановић их сврстава заједно са Рабатима у исти род и чини се да је велика група презимена у Лици настала од Марића.

Марићи су у сваком случају једно од најстаријих презимена анализираног рода.

Дражићи

Велик род у Кудиљима у Вуковском Пољу.

Милојевић их дефинише као старосједиоце. Од њих су на Купресу Живанићи, Дујмићи, Ашкићи, Золотићи, Никићи, Малушићи. Милојевић тврди да су им стара презимена Павловић и Кнежевић и да су живјели на истом мјесту још од када је било „Немањића царство“. У Вуковском и даље живи род Павловића и њима сродних Мишковића који су по Милојевићу доселили из Равног у Доње Вуковско крајем 18. вијека.

Уочљиво је да Дражићи себе сматрају веома старим становницима Вуковског поља, што би могло бити и тачно. Интересантно је помињање Кнежевића као ранијег презимена. Ово презиме се спомиње као једно од презимена још једног великог стариначког крајишког рода-Штрбаца.

Као и већина споменутих родова које смо обрађивали и Дражићи се исељавају најприје у правцу Далмације гдје их има са славом Ђурђевдан у Бенковцу и Корлату и славом Никољдан у Отону (насељен из Босне крајем 17. вијека).

Из Далмације је један дио Дражића прешао у Лику у периоду 1700-1712. гдје их налазимо у Јошанима као досељенике од Книнског подручја (вјероватно из Отона).

Интересантно је да у попису војника из прве деценије 17. вијека у Клоштру Иванићком у околини Загреба налазимо и извјесног Никшу Дражића, војника. Није искључено да је овај крајишки војник поријеклом од Дражића из западне Босне.

Из Лике су се Дражићи опет расељавали у Поуње и остале крајеве Босанске Крајине.

Тесле

Спомињу се у Шематизму Митрополије Дабробосанске из 1882. у Доњем Вуковском на Купресу са славом Ђурђевдан. Спомиње се и православна породица Деслић у Доњем Вуковском 1991. нисмо успјели сазнати ништа више о судбини ове породице данас.

Поред постојања Тесли на Купресу, најстарији помен презимена Тесла или Теслић налазимо у Лици почетком 18. вијека. Сасвим је јасно да су Тесле у Лику доселиле у периоду између 1690-1712. и то из подручја Буковице и Книна у Сјеверној Далмацији. Тај податак налазимо у попису бискупа Брајковића из 1700. године који Тесле проналази у Острвици личкој као православне. У Аустријском попису Лике из 1712. Тесле налазимо у два мјеста: Радучу и Острвици.

У Острвици је живио Марко Теслић са браћом Дмитром и Јанком.

У Радучу се спомињу Станко Теслић са оцем Божом, као и  Милашин Теслић и Стојак Теслић.

 Отац Николе Тесле, Милутин рођен је у Радучу 1819. што имплицира да му је један од ових неколико наведених Теслића из Радуча предак као и да су презиме Теслић скратили у Тесла, а можда су оба облика била у употреби. Теслин отац је као свештеник дошао на службу у Смиљан.

Тесле се по Лици нису пуно расељавале и углавном их налазимо у крајевима око Госпића: Дивосело, Радуч, Кукљић, Дреновац  гдје се појављују и Тесле и Теслићи. Одатле се један дио Тесли расељавао по западу Босанске крајине, након 1879. и то у Цимеше у Бјелајско поље и у босанске Дољане.

Етимологија презимена Тесла је словенска, слична оној коју смо помињали за Ореље,  иако су многи покушавали да, на основу тог презимена, означе Тесле као влашку породицу. Јасна је етимологија од алатке за тесање дрвета – тесле и јасно је да је презиме надимачког карактера, а да је дато претку Тесли који је имао јако истурене предње зубе попут тесле. Пољско презиме Ciesla, које се чита као Ћесла, са потпуно истим значењем и етимологијом као презиме Тесла, јасан је доказ словенског карактера презимена.

Помињали смо већ тврдњу, наиме самог Тесле, да потиче од Драганића. Драганића Срба заиста има у Крајини и то са славом Ђурђевдан у Герзову крај Мркоњић Града, а налазимо их и у Жажвићу у Далмацији са славом Никољдан. Не можемо тврдити да су Тесле поријеклом од ових Драганића. Тесле на Кордуну тако тврде да су настали од Драгића, па читаво ово предање није сасвим поуздано. Веома би  вјероватна могла бити могућност да су Драганићи у ствари купрешки Дражићи, који су сродни Теслама и са којима су мигрирали и у Далмацију и Лику.

Оно што је најинтересантније код поријекла породице Тесла јесте њихов помен као Тесли са славом Ђурђевдан на Купресу у 19. вијеку. Тај податак нам говори да је презиме Тесла настало на Купресу прије сеобе једног дијела овог рода у Далмацију и Лику.

Станивуци и од њих Станивуковићи

Карановић их наводи као сродне Теслама. Има их доста расељених по Крајини, а изгледа да им је матица на Гламочу у мјесту Пријани гдје се помињу као кнезови и старосједиоци. Чини се да су доста рано ушли у круг чаршијских занатлија, па их Карановић налази у Крупи као терзије досељене из Старог Мајдана прије 1875. Од ових Станивука са Гламоча су и Чолићи на Купресу који славе Јовањдан, као и гламочки Станивуци. Остали Станивуци и Станивуковићи углавном славе Ђурђевдан и расељени су по Змијању и бањалучком крају. Не налазимо их ни у Лици ни у Далмацију, тако да вјероватно нису учествовали у српским сеобама на запад.

Рабати или Рабатићи

Карановић је повезао Рабате са Марићима, рекавши да Марићи происходе од Рабата. Биће, ипак, да је обрнуто, јер су Марићи старије и распрострањеније презиме у Крајини. Тако да је вјероватније да су Рабате или Рабатићи настали од Марића.

Рабате се први пут као презиме спомињу 1712. године у аустријском попису Лике и то као Рабатићи,  досељени из Буковице и Обровца у Далмацији. У поменутом попису налазимо Стојака Рабатића у Дивоселу  и Тодора Рабату у Радучу. Из подручја Госпића ће се крајем 18. вијека населити у Србу у Лици, а из Срба ће се даље расељавати по Поуњу и Крајини.

С обзиром да се презиме први пут појављује у изворима почетком 18. вијека интересантно би било видјети да ли је на неки начин повезано са карловачким генералом Рабатом који је управо у том периоду насељавао Србе по Лици.

Скок сматра да је презиме Рабата од турцизма рабатан-разрушен, запуштен, у смислу човјека који је „запуштен и растрошан“

Јованићи и Иванићи, Керкези и Зецови

Карановић и породицу Керкез наводи као повезану са Теслама. Керкезе не налазимо у Купресу и околини. Нема их ни у Далмацији.

Керкез је свакако једна од варијанти надимка Черкез (кавкаски народ којег су Турци насељавали и по нашим крајевима). Слично је овоме и католичко презиме из Широког Бријега – Черкез. Како су Керкези добили овај назив остаје неразјашњено.

Најстарији помен презимена Керкез  налазимо у мјесту Орлова Греда у  Суваји у Лици, па је ту вјероватно и настало. Одатле су се прво населили у Очијево у Унцу, а из Очијева су прешли у Бусије у Бјелајском Пољу одакле су се расељавали по свој Крајини.

Од Керкеза су, по предању, настали Зецови који славе Ђурђевдан и то тако што је један Керкез имао јако истурене предње зубе, па су га прозвали Зец. Овдје ваља споменути да су и Тесле имале идентично предање о надимачком карактеру свог презимена, због истурених предњих зуба, па помишљамо да ли се радило о некој генетски насљедној особини код ове групе родова – да имају истурене предње зубе.

Из Срба у Лици су, као Керкези,  и њима сродни Јованићи, па је старије презиме Керкеза по свој прилици Јованић.

Јованићи се у личку Дабашницу  досељавају  из оближње Попине око 1800. године. И заиста у попису из 1712. налазимо у Попини код Грачаца: Радивоја Јованића са сином Стојаном и Јована Јованића са браћом Милићем и Миладином. У истом мјесту, Попини, станује и невелик број Марића. С обзиром да Јованиће не налазимо на Купресу ни у Далмацији, чини се да је ово презиме настало од презимена Марић. Сасвим је јасно да су Иванићи из Омсице крај Грачаца практично иста породица као и Јованићи.

Овој групи  породица без сумње припадају и Ерцези који славе Ђурђевдан у Дабашници у Лици, а који су се касније такође расељавали по Поуњу.

Чини се да  је најстарије презиме свих ових родова –  Марић.

Орељи и Арељи

По свему судећи, веома старо српско презиме у Крајини. Могли би га читати и као Орао. Већ смо споменули помен Драгоја Ореља у Жумберку 1551.

Презимена Орељ нема у Далмацији, али га зато има у крају око Грачаца у Лици гдје су се населили управо досељеници из Далмације 1690-1712. Вјероватно су заједно са Јованићима, прешли у србско-лапачко подручје око 1800., а одатле су се расељавали у Бјелајско Поље и Поуње.

НЕПРЕКИДНЕ СЕОБЕ

Могли бисмо закључити сљедеће:

У касном средњем вијеку (15. вијек) на двјема планинским висоравнима источно од Купреса, Вуковском и Равном Пољу, али и околним крајевима: Гламочу , Јању и Змијању  живи неколико српских братстава заједничког поријекла. Најстарија су породична имена која су се задржала до данас: Свитлице, Милиновићи, Орељи, Тесле, Станивуци, Павловићи-Дражићи. Један дио поменутих родова: Орељи и Марићи учествује у првој сеоби Срба на подручеј данашње Словеније у Жумберак 1530. године. Након тога, крајем 16. вијека, а највише у 17.вијеку највећи број ових купрешко-гламочких родова иселио се у  сјеверну Далмацију, подручје Буковице и Котара. Неки су, дијелом, у Далмацији остали: Свитлице, Дражићи, Марићи, а највећи број се већ почетком 18. вијека населио око Госпића и Грачаца у Лици: Тесле, Марићи, Орељи, Дражићи. То подручје постаје нова матица за даља исељавања као и подручје настанка нових презимена: Јованићи, Иванићи и Рабате. Када су Аустријанци завладали уским појасом земљишта уз ријеку Уну на самој граници са Босном 1791. ови родови се помјерају даље и насељавају српско-лапачко подручје. На том простору од поменутих родова, настају нова презимена: Керкези, Ерцези и Зецови.  Из српско-лапачког подручја ове породице се расељавају прво по Унцу, затим Бјелајском Пољу и Поуњу, а одатле по цијелој доњој Крајини. То је отприлике нека основна миграциона и временска  путања поменутих родова. Наравно, нису све поменуте породице пратиле ову путању. Тако Станивуци и Станивуковићи нису уопште у њој учествовали, већ су се углавном расељавали по унутрашњости Босанске Крајине.  Једна грана Марића је остала на Ливањском пољу и Грахову, одакле се селила ка Унцу и даље ка Крајини. Симпотоматично је и кретање Свитлица, који као Свјетлице долазе из Лике у Поуње, а да у самој Лици немамо њиховог трага изузев помена презимена Свитлић код Милана Радеке. Група родова Милиновић-Врањеш-Мршић као да је, такође, остала у Босанској крајини и није се кретала заједно са осталима према Далмацији и налазимо је доста рано на Бравском Пољу између Кључа и Петровца.

Видимо, дакле, да се велика већина поменутог рода кретала заједно у правцу Западна Босна – сјеверна Далмација Лика – Босанска Крајина. Јасно је, такође, да је најстарије станиште овог рода Вуковско поље и Равно, источно од Купреса и да се, по свему судећи, ради о старосједиоцима на том подручју од касног средњег вијека. Немамо доказа о даљем поријеклу ове групе презимена у источној Херцеговини или Црној Гори. Ако је такво поријекло и постојало, та сеоба се морала десити прилично рано, у 13. или 14. вијеку.

С друге стране,  један дио херцеговачких племена говори о свом поријеклу од Травника у Босни, па између осталих и Петровић Његоши. Већина Бањана и Дробњака, по предању, потиче од племена Новљана које се у Црну Гору доселило управо из околине Травника. Можда би се ту могла наћи веза Тесли са Бањанима и неким херцеговачким и црногорским братствима. Ово све наравно остаје на разини претпоставке.

Јасно нам је, такође, да је презиме Тесла, у свом надимачком коријену морало настати на Купресу најкасније у 17. вијеку, прије сеобе поменутих родова у Далмацију и даље у Лику. У наставку доносимо кратак осврт на етничку групу Срба икавског говора који су све до нашег времена живјели на висоравнима Вуковско и Равно.

ДОДАТАК: СТАРИ СРБИ ИКАВЦИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Подручје западне Босне познато у средњем вијеку као Доњи Краји и Западне Стране, обухвата сливове ријека Врбаса, Сане, Пливе те крашка поља: Ливањско, Гламочко, Купрешко, Бјелајско. Још од раног средњег вијека насељено је српским племенима и као такво налазило се у саставу прве српске државе Властимировића у 9. и 10. вијеку, што спомиње и византијски цар Константин Порфирогенит у свом дјелу De Administrando Imperio када каже да је Хрватска сусјед Србији у подручју Цетине и Ливна.

Још је Јован Ердељановић у својој студији  „О пореклу Буњеваца“  јасно уочио етничке карактеристике овог стариначког становништва западне Босне и Херцеговине. Тако Ердељановић на концу своје студије закључује:

„Укратко можемо рећи да су наша истраживања о пореклу Буњеваца показала:

Да су преци свих Буњеваца били највећим дијелом исељеници из западне Босне и западне Херцеговине и из сусједних крајева Средње Босне и  Доње Херцеговине, који су се као огранци од тамошњих родова нашег народа обе вере пресељавали у Далмацију почевши још од 13. века, али поглавито од времена турског освојења Далмације (1511-1533).

Да се у свим историјским изворима и код свих писаца из прошлих векова Буњевци сматрају и називају Србима (односно именима којима се називају или означавају и православни Срби)“.

Потпуно исти етнички слој уочио је и Милан Карановић описујући православне Србе старинце Босанске Крајине:

„Старинци-дао сам овај назив целој групи родова за које сам стекао уверење на основу свестраног испитивања да су их Турци затекли у Босни. Чини се да им је матица средња Босна, око Травника и Зенице, а најсеверније границе Козица и Томина код Санског Моста, Кљевци изнад Кључа и Санице до Бјелаја у Бјелајском Пољу. Од средине су Босне кретали на све стране кад су Турци Босну освојили уколико се нису исламизовали. Изгледа као да су православни старинци и расно и етнички исто са исламизованим делом старинаца и са католицима старинцима у средњој Босни. Судећи по многим икавским речима код православног становништва у околини Јајца, чини се да су и ови православни старинци говорили икавски па су их надјачали досељеници из Херцеговине и Рашке, који су преко сјеверне Далмације и Змијања доспјели у Поуње.“

Слично пише и Др Милан Васић у својој студији „Етничка кретања у Босанској Крајини у 16. вијеку“

„Наведени моменти говоре да становници Змијања, који су пописани у најстаријим турским регистрима и који су се у временском континуитету ту одржали до данас, нису насељени тек послије успостављања турске власти. За нас и даље остаје отворено питање: ради ли се ту о досељеницима из турског периода, или, можда, о старосједиоцима“

О језику Срба икаваца на Купресу пише Никола Рамић у студији „О икавском говору Срба у југозападној Босни“:

„Говор Срба у Вуковском и Равном пољу, по свим својим битним карактеристикама спада у круг новијих икавских говора, односно припада млађем икавском дијалекту штокавскога нарјечја …

Икавизам у говору Срба на овом терену више није споран, али ваља му јасно утврдити ареал, и, што је, чини се, још важније недвосмислено му опредијелити природу. Чињеница је да су његови носиоци Срби, аутохтони становници овога подручја на којем су већинско становништво, а у многим насељима и једино, али је истина и да у сусједству живе Хрвати икавци, који су на ливањско-дувањској територији апсолутно већинско становништво, као и Бошњаци икавци. На подручју Вуковскога и Равног (Равањског) поља, барем према географској лоцираности, треба имати у виду и значајну издвојеност Срба на овом, источном дијелу Купрешке висоравни. Ипак, то је икавски говор, а није ни мјешовити – нити је мијешани. „

Србе икавце налазимо и у више мјеста Ливањског поља. Икавизам је присутан и код Срба ијекаваца у већој или мањој мјери, али је у говору купрешких Срба он цјеловит и аутохтон, како то и Рамић тврди. Не може се дакле код њих говорити о некаквој врсти контактне икавице под утицајем икавског говора околног католичког становништва.  Да је икавица доста стара и присутна међу Србима ових крајева доказују и многа имена и презимена Срба из тог периода која углавном имају икавску варијанту. Тако се још 1530. године помиње гламочки војвода Стипковић. Видјели смо на примјеру презимена Свитлица, да је икавски облик Свитлица старији од ијекавског  облика  Свјетлица, слично је и са презименима Иванић-Јованић. Ијекавизација старосједилачког икавског становништва је извршена углавном под утицајем експанзивних и бројних српских родова са истока, из правца источне Херцеговине, Зете и Рашке. Ови родови су како то и Карановић запажа били доминантнији и борбенији од старосједилаца, и већина војвода и хајдука је управо од њих долазила. На тај начин је и икавица старосједилаца уступала пред ијекавицом досељеника. Одржала се, као што видимо, у чистом, аутохтоном и неисквареном облику једино код Срба на Вуковском и Равном пољу у Купресу (понајвише због физичке изолације и што је поменута област била скрајнута са главних миграционих рута).

То старо, српско становништво Паганије, Хума, Раме, Доњих Краја и Западних страна, веома рано издвојено од масе српског становиштва на истоку, у Немањићкој Србији, очувало је кроз цијели средњи вијек  народно православље познато у изворима као Црква Босанска, хијерарјиски недовољно устројено, али суштински не пуно другачије од православља у Немањићкој Србији (потребно је рећи да су тезе о тзв. богумилству цркве босанске новијим научним радовима из ове области оповргнути и да се у научним круговима више не узимају за озбиљно). Прозелитизам и крсташки ратови које су Угри, а преко њих католичка црква водили кроз читав Средњи вијек, резултирали су пред сами пад ових крајева под Турке чињеницом да је један дио овог народа прешао на католичку вјеру. Најизраженије је то било у западној Херцеговини и Макарском Приморју у 15. вијеку  гдје се српска племићка породица Јурјевића Радивојевића приклонила католицизму, а преко ње и остали народ. Тек током 15. вијека имамо подизање фрањевачких самостана у Рами, Доњим Крајима, западној Херцеговини и отворену акцију овог католичког реда, која је до тада углавном била ограничена на мисију у средњој и источној Босни међу колонијама саских рудара (Провинција Босна Сребрена у Сребреници-прва фрањевачка провинција у Босни). Већ крајем 15. и почетком 16. вијека,  велики број Срба и Влаха из средњевјековне Србије долази на просторе Босанске крајине и даље Лике и Далмације. Домаћи Срби старосједиоци стапају се са њима као јединовјерни  и једнокрвни, учествују у свим даљим сеобама на запад. Све до последњих ратова ови стариначки Срби сачињавали су знатан дио српске популације у Крајини, Лици, Далмацији и Кордуну. Никола Тесла је био њихов најпознатији изданак.

ИЗВОРИ:

Милан Карановић, Поуње у Босанској Крајини, Српска краљевска академија; 1925. Насеља и порекло становниства, књ. 20; Српски етнографски зборник, књ. 35, Београд,  1925.

Боривоје Ж. Милојевић, Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље, Српска краљевска академија;  Насеља и порекло становништва, књ. 13; Српски етнографски зборник, књ. 25. , Београд, 1923.

Марио Петрић , Поријекло становништва Ливањског поља,  Гласник Земаљског музеја у Сарајеву – Етнологија. XV-XVI, Сарајево, 1961.

Александар Бачко, Породице далматинских Срба, Удружење грађана „Српски деспот“  Зборник за српску историју и етнографију књ.2, Београд 2008

Карл Касер, Попис Лике и Крбаве 1712, Српско културно друштво Просвјета, Загреб,  2003

Стјепан Павичић, Сеобе и насеља у Лици, ЈАЗУ, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Славена. Књ. 41,  Загреб, 1961

Петар Рађеновић, Бјелајско Поље и Бравско, Српска краљевска академија; 1925. Насеља и порекло становниства, књ. 20; Српски етнографски зборник, књ. 35, Београд,  1925.

Петар Рађеновић, Унац: антропогеографска испитивања, САНУ,  Насеља и порекло становниsштва, књ. 30; Српски етнографски зборник, књ. 56. , Београд, 1948.

Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, на основу Шематизма Митрополије и дијецезе дабробосанске за годину 1882. Сомбор, 1993.

Алекса Ивић, Миграције Срба у Хрватску током 16. и 17.стољећа, Српска краљевска академија; Насеља и порекло становништва, књ. 16; Српски етнографски зборник, књ. 28, Београд,  1923

Алекса Ивић,“Миграције Срба у Славонију током 16., 17. и 18. столећа”,Српска краљевска академија; Насеља и порекло становништва, књ. 21; Српски етнографски зборник, књ. 36,  Београд, 1926.

Милан Радека, Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб,  1975.

Радослав М. Грујић, Племенски рјечник Личко-Крбавске жупаније, ЈАЗУ, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена, 21 ИИ, Загреб, 1917.

Др Јован Ердељановић,  О Поријеклу Буњеваца,  Српска Краљевска акдемија, Посебна издања књ.79, Београд, 1930.

 Никола Рамић, О икавском говору Срба у југозападној Босни, Српски језик – студије српске и словенске, вол. 12, бр. 1-2, стр. 273-286,  Крагујевац

Др Милан Васић, Етничка кретања у Босанској Крајини у 16.вијеку, Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине, XIII, 233-250. Сарајево, 1962

Александра Кларић-Жак, Никола Тесла, ипак, био Србин, новински чланак у Гласу Јавности, 30.03.2006.

Милован Матић,  Корени од Драганића, новински чланак у Вечерњим Новостима, Београд, 10.01.2010.

 

povratak-cete-crnogoraca-iz-boja

Племена у Црној Гори

ПИШЕ: Иван Вукићевић

Појам племена

Када се говори о племенима у Црној Гори, сам термин “племе” се може односити на три различита појма:

  • крвна заједница (род)
  • територијално-друштвена заједница једног или више родова
  • административна јединица

Племе се у првобитном значењу односило на род, односно на крвну заједницу једног или више братстава која према народним предањима и родословима потичу од једног заједничког претка кога сва братства у племену сматрају за свог родоначелника. Како су се поједина племена територијално ширила, у њихов састав су улазила и њима несродна мања братства због чега су племена временом постајала вишеродовска. У таква племена спадају рецимо Васојевићи и Озринићи у којима истоимена два рода чине већину становништва, али и Косијери и Пипери у којима су родови по којима су названа та племена временом постали мањина у њима. Међутим, постоји и мањи број племена као што су Грбаљ и Цетиње, која су од самог настанка била мешовитог родовског састава и првенствено су базирана на територијалној припадности. Паштровићи су најбољи пример за вишеструку употребу речи племе. Тако се често може чути да се састоје од 12 племена, док се истовремено и за Паштровиће у целини каже да су племе. Заправо се ради о 12 родова удружених у територијалну племенску заједницу.

Поред народне поделе на племена, у Црној Гори је за време династије Петровић-Његош постојала и званична подела на племена која су представљала административне јединице. Иако су се границе племена према народној и административној подели у највећој мери поклапале, постоје и неке битне разлике јер су племенима формално називане и области које се ни по једном основу не могу тако назвати.

Средњевековна племена

На подручју данашње Црне Горе су у средњем веку живела бројна племена влашко-илирског порекла  заједно са словенским племенима од којих су временом преузела српски језик и етнички идентитет. Међу највећим староседелачким племенима били су Букумири у данашњим Братоножићима и Кучима, Кричи у Потарју и Језерима, Малоншићи у долини Зете, Матаруге у Старој Херцеговини, Мацуре у Морачи и Шпањи на Чеву и у Цуцама. Досадашњим генетским истраживањима је утврђено да су нека од ових племена проистекла из појединих родова, односно да потичу од заједничког претка. Тако Кричи припадају Ј2b1 хаплогрупи,  док Мацуре припадају I1а3 хаплогрупи. Више речи о генетском пореклу појединих родова биће у засебном тексту о генетској структури становништва у Црној Гори. Становништво словенског порекла је само делимично било организовано у племена међу којима су се свакако истицали Лужани у долини Зете. Око порекла племена Риђана из околине Никшића су подељена мишљења – поједини аутори сматрају да су староседелачког порекла, док постоји и распострањено мишљење да су словенског порекла. Већина староседелачких племена је живела у брдско-планинским подручјима где су се претежно бавила сточарством, док су словенска племена претежно живела у питомијим жупним подручјима где су се бавила земљорадњом. Разлике у начину живота су најбитнији разлог за развијенију племенску свест код староседелачких него код словенских племена у то време.

Слабљењем власти Источног Римског Царства и успостављањем српске државе под династијама Војислављевића и Немањића, долази до јачања свести о припадности српској држави и српском народу. Ова појава је уједно довела и до слабљења племенске организације. Међутим, тај процес се зауставља са нестанком српске државе и почетком турске окупације када ради боље заштите од освајача долази до поновног јачања племенске свести и организовања народа у племенске заједнице. Црна Гора као претежно брдско-планинско подручје постаје идеално скровиште за све оне који су из различитих разлога морали да напусте своје матичне области. Крајем XIV и током целог XV века се на простор данашње Црне Горе досељавају бројна братства која ће убрзо формирати нова племена. Области из којих је пристигло највише становништва су Косово, Метохија, Херцеговина и Албанија. Новонастала племена ће постојати све до почетка XX века, а у одређеној мери постоје и данас у народној традицији. Староседелачка племена су се тада делом раселила под притиском досељеника, а делом утопила у новонастала племена. Тако је најпре племе Матаруга нестало под притиском Риђана, док су на некадашњој територији Шпања настала племена Чево и Цуце. Територија Букумира је подељена између Братоножића и Куча, а Мацуре су ушле у састав новонасталих племена Ровца, Горња Морача и Доња Морача.  Јужна област Крича, Језера, припала је Дробњацима, а њихова матична област Кричак у Потарју потпала под директну турску управу. Најплоднији део области Малоншића у Косовом Лугу заузели су Турци након што су их протерали, док је на планинском делу њихове некадашње области настало племе Загарач. Област Лужана је пак подељена између Пипера, Бјелопавлића и Пјешиваца. Риђани су крајем XVII века сведени на простор Грахова, што је временом постао нови назив племена, док су Кривошије, Леденице и Убли постали засебна племена, а Никшићке Рудине и западни део Никшићког поља потпали под директну турску власт.

Народна подела на племена

Према традиционалној народној подели са краја XIX века и почетка XX века, племена се деле према припадности историјским областима:

  1. Црна Гора (Црногорци)

    1.1. Катунска нахија (Катуњани)

    1.2. Ријечка нахија (Ријечани)

    1.3. Црмничка нахија (Црмничани)

    1.4. Љешанска нахија (Љешњани)

  1. Брда (Брђани)
  2. Херцеговина (Херцеговци)
  3. Приморје (Приморци)
  4. Крајина (Крајињани)
  5. Малесија (Малесори)

У свим наведеним областима живе српска племена православне вероисповести сем у Малесији, која својим мањим делом припада Црној Гори, и делу Крајине у којима живе албанска племена католичке и исламске вероисповести. Иако највећи део Приморја од Суторине до реке Жељезнице код Бара није био у саставу тадашње Црне Горе, ово подручје историјски, културно и етнички чини једну целину са осталим споменутим областима.

Crna_Gora_-_Narodna_podela_na_plemena_1

Народна подела на племена

Поједина већа племена се могу назвати сложеним јер поред матичне племенске области обухватају и мања племена која су ушла у ширу племенску заједницу са њима. Тако су рецимо у саставу српског племена Кучи и два мања албанска племена Затријебач и Коћи. Кучи су уједно и једино етнички мешовито племе у Црној Гори. Поред сложених племена, постојали су и, условно говорећи, савези племена попут Мораче коју су чинили Горња и Доња Морача, или Цуца које су чинили Веље и Мале Цуце.

Народна подела на племена и племенско порекло становништва 1914. године

Народна подела на племена и племенско порекло становништва 1914. године

У следећој табели је приказан преглед свих племена према народној подели.

Назив Статус племена Порекло назива Први помен племена,

истоименог села или братства

Црногорци: Катуњани
Бјелице самостално родовско Константин Јиречек (1430.)
Загарач самостално обласно Повеља Ђурђа Црнојевића (1492.)
Комани сложено родовско Которски документ (1326.)
    Бандићи аутономно родовско Племе је настало у XVII веку
Његуши самостално родовско Которски документ (1420.)
Озринићи самостално родовско Дубровачки документ (1335.)
Пјешивци самостално родовско Которски документ (1431.)
Ћеклићи самостално родовско Которски документ (1420.)
Цетиње сложено обласно Повеља Ивана Црнојевића (1485.)
    Бајице аутономно родовско Повеља Ивана Црнојевића (1485.)
    Бјелоши аутономно родовско Повеља Ивана Црнојевића (1485.)
    Очинићи аутономно родовско Которски документ (1445.)
    Угњи аутономно обласно Повеља Ивана Црнојевића (1485.)
Цуце савез родовско Которски документ (1431.)
    Веље Цуце у савезу родовско Племе је настало у XVII веку
    Мале Цуце у савезу родовско Племе је настало у XVII веку
Црногорци: Ријечани
Грађани самостално обласно Турски дефтер (1523.)
Добрско Село самостално обласно Которски документ (1459.)
Косијери самостално родовско Которски документ (1435.)
Љуботињ самостално обласно Которски документ (1398.)
Цеклин самостално обласно Повеља Ивана Црнојевића (1485.)
Црногорци: Црмничани
Бољевићи самостално родовско Турски дефтер (1521.)
Брчели самостално обласно Повеља краља Стефана Дечанског (1326.)
Глухи До самостално обласно Латински документ (1371.)
Дупило самостално обласно Повеља краља Стефана Владислава (1234.)
Лимљани самостално обласно Повеља краља Стефана Милутина (1296.)
Подгор сложено обласно Племе је основано у XVI веку
    Орахово аутономно обласно Повеља краља Стефана Владислава (1242.)
Сотонићи самостално родовско Повеља Ивана Црнојевића (1482.)
Црногорци: Љешњани
Градац самостално обласно Которски документ (1335.)
Дражевина самостално обласно Племе је настало у XVI веку
Брђани
Бјелопавлићи самостално родовско Дубровачки документ (1411.)
Братоножићи сложено родовско Марјана Грбичић Болица (1614.)
Лутово аутономно обласно Турски дефтер (1485.)
Васојевићи сложено родовско Дубровачки документ (1444.)
    Велика аутономно обласно Хрисовуља манастира Високи Дечани (1330.)
    Горња Села аутономно обласно Племе је настало у XVIII веку
    Шекулар аутономно обласно Повеља краља Стефана Милутина (1314.)
Кучи сложено родовско Млетачки уговор (1455.)
    Затријебач аутономно обласно Турски дефтер (1485.)
    Коћи аутономно родовско Турски дефтер (1497.)
Морача савез обласно Летопис попа Дукљанина (XII век)
    Горња Морача у савезу обласно Турски дефтер (1477.)
    Доња Морача у савезу обласно Турски дефтер (1477.)
Пипери самостално родовско Скадарски земљишник (1416.)
Ровца самостално обласно Турски дефтер (1477.)
Херцеговци
Бањани самостално обласно Дубровачки документ (1319.)
Грахово самостално обласно Которски документ (1399.)
Дробњаци сложено родовско Дубровачки документ (1285.)
    Језера аутономно обласно Дубровачкидокумент (1390.)
    Ускоци аутономно обласно Племе је настало 1797. године
    Шаранци аутономно родовско Племе је настало у XVII веку
Кривошије сложено родовско Млетачки документ (1686.)
    Леденице аутономно обласно Повеља цара Стефана Душана (1351.)
Крушевице самостално обласно Летопис попа Дукљанина (XII век)
Никшићка жупа самостално родовско Которски документ (1399.)
Пива самостално обласно Летопис попа Дукљанина (XII век)
Убли самостално обласно Племе је настало у XVII веку
Приморци
Брајићи самостално родовско Которски документ (1448.)
Грбаљ самостално обласно Летопис попа Дукљанина (XII век)
Кртоли самостално обласно Повеља цара Стефана Душана (1351.)
Маини самостално родовско Которски документ (1334.)
Мркојевићи самостално родовско Млетачки документ (1409.)
Ораховац самостално обласно Которски документ (1437.)
Паштровићи самостално родовско Грамата цара Стефана Душана (1355.)
Побори самостално родовско Которски документ (1333.)
Спич самостално обласно Млетачки документ (1542.)
Крајињани
Сеоца самостално обласно Турски дефтер (1485.)
Шестани самостално родовско Которски документ (1444.)
Малесори
Груде самостално родовско Турски дефтер (1485.)
Хоти самостално родовско Млетачки документ (1474.)

Званична подела на племена

Борбу за ослобођење српског народа од Турака започела су управо српска племена стварањем прве слободне српске државе на простору подловћенске Црне Горе почетком XVIII века. Црногорска власт се најпре проширила на Брда, а затим и на Херцеговину и друге области. Како је са државном влашћу династије Петровић-Његош јачала и лична и имовинска сигурност, тако је слабила и племенска свест становништва. Као што се може приметити, дошло је понављања процеса из периода настанка средњевековне српске државе.

Црна Гора је средином XIX века званично била подељена на 5 нахија које су се даље делиле на 39 племена, међу којима  једино Луково, Рудине (Никшићке) и Штитари нису били племена у правом значењу те речи.

Званична подела на племена 1861-1878

Званична подела на племена 1861-1878

Након територијалног проширења на Берлинском конгресу 1878. године, Црна Гора је званично обухватала 50 племена и 4 округа у оквиру 10 нахија. Међу 11 нових племена, нашле су се и области Зета, Голија, Крајина, Рудине (Опутне) и Трепча које се у народу ни по чему нису сматрала за племена. Међутим, ова административна подела је била довољна да дође до појаве да се у литератури ове области често погрешно називају племенима.

Званична подела на племена 1878-1910

Званична подела на племена 1878-1910

Са проглашењем Краљевине Црне Горе 1910. године и доношењем новог закона о административној подели земље исте године, укидају се племена као административне јединице. Услед исељавања у градове и новог начина живота, племена ће након Првог светског рата у највећој мери и суштински престати да постоје.

GLAVNAlepenski-29

Генетска слика Лепенског Вира и Винче

У последњих неколико година, са напретком технологије и последично све бржим развојем популационе генетике и археогенетике, истраживање и разумевање археолошких култура добило је сасвим нову димензију. Наиме, данас је могуће изоловати и анализирати генетски материјал из скелета старих и до неколико десетина хиљада година, и поређењем са генетиком савременог становништва доносити много сигурније закључке о настанку, развоју и кретању праисторијског становништва него што је то било могуће само уз помоћ археологије и антропологије.

Иако је већ објављен велики број узорака из различитих периода прошлости, из разних делова Европе, па и из неких нама суседних држава, до сада нису биле рађене анализе узорака са територије Србије. Пре неколико дана, у великој студији Mathieson et al. – The Genomic History Of Southeastern Europe, коначно смо добили и резултате првих анализираних скелета са територије Србије, и то из три вероватно најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе, Лепенског Вира, Старчева и Винче. Додуше, од 39 анализираних узорака, само 1 припада Старчевачкој култури, 3 су из периода Винчанске културе, са налазишта Гомолава код Руме, а чак 35 узорака је са четири локалитета културе Лепенски Вир: Власца, Падине, Хајдучке Воденице и епонимног налазишта Лепенски Вир. Анализом су обухваћени ипсилон хромозом, који се наслеђује искључиво по мушкој линији, митохондријална ДНК, која се наслеђује само по женској линији, као и укупна (аутозомална) генетика, која обухвата анализу свих хромозома осим полних.

Пре преласка на резултате анализираних узорака ваљало би се подсетити каква је генетска слика данашњег становништва Србије. Гледано по мушкој линији (ипсилон хромозому), Срби су доминантно потомци Словена. Ипсилон хаплогрупе које представљају генетски сигнал Словена, I2a-CTS10228 (позната још и као I2a-Динарик), R1a-Z280 и R1a-M458 носи преко половине Срба (I2a-CTS10228 ~ 34%, R1a (Z280+M458) ~ 17%). Хаплогрупе које се могу везати за предсловенско становништво Балкана (Илире, Трачане, Келте итд.) носи приближно 35% мушких становника  (E-V13, J2-M172, R1b-Z2103, R1b-P312, G2a-L497). Око 10% порекло по мушкој линији вуче од разних германских племена, пре свега Гота, Нормана и Саса (хаплогрупе I1-М253, R1b-U106, I2a2a-M223), док остатак чине неке мање заступљене хаплогрупе (N2-Y6503, J1-M267, Q-M242), чије порекло у нашем народу још увек није до краја разјашњено.

Када су у питању митохондријалне хаплогрупе, слика је много шаренија, као и у већини европских земаља, па се тим бројкама нећемо претерано замарати. Гледајући укупну (аутозомалну) генетику, Срби у приближно једнаким процентима (50-50) носе генетику предсловенског становништва Балкана са једне, и Словена, Германа и неких других касније придошлих народа  са друге стране.

Култура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих праисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре, а радиокарбонским мерењима установљено је да је овај простор био насељен скоро 4000 година без прекида, од отприлике 9500. до 5500. године п.н.е. Локалитет Лепенски Вир је откривен 1960. године, а прва истраживања су вођена у периоду 1965-1970. под вођством професора др Драгослава Срејовића, археолога, академика и професора Универзитета у Београду. Скоријим истраживањима у периоду 2006-2009. руководио је професор Душан Борић. Најзначајније насеобине ове културе су, са српске стране Дунава, Лепенски Вир, Падина, Стубица, Власац и Хајдучка Воденица, а са румунске стране Алибег, Икоана, Разврата, Скела Кладовеи и Островул Корбулуи. Душан Борић је на основу истраживања локалитета Лепенски Вир предложио поделу културе на четири фазе:

1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит – Прото-Лепенски Вир I-II

2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице)

3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит – Лепенски Вир I-II

4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит – Лепенски Вир III

Археолошки локалитети из којих потичу анализирани узорци

Археолошки локалитети са којих потичу анализирани узорци из ове студије

Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира показује нам да су њени становници носили ипсилон (I+R1b=100%) и митохондријалне хаплогрупе (U5+U4+U8=80%) које су и раније налажене код палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача широм Европе. Оно по чему су се разликовали од њих управо је присуство неких митохондријалних хаплогрупа (K1+H+J2=20%) чије се даље порекло везује за Блиски Исток, и за које се сматра или да су дошле директно са најранијим неолитским земљорадницима из Анадолије, или да су биле присутне међу ловцима-сакупљачима југоисточног Балкана и Анадолије, који су међу првима апсорбовани у најраније неолитско становништво по његовом доласку на Балкан. Другој теорији у прилог иде и чињеница да је хаплогрупа K1 такође пронађена и код два грчка мезолитска узорка из Тесалије. И по аутозомалној генетици носиоци културе Лепенског Вира били су, поготово у старијој мезолитској фази, јако слични ловцима-сакупљачима из западне и централне Европе. Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита – Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника. Индикативно је да су сва три узорка са значајним уделом генетике неолитских земљорадника такође били носиоци неолитских митохондријалних хаплогрупа које нису присутне код ловаца-сакупљача из ранијих периода. Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника. Ови налази подупиру раније археолошке доказе, који су указивали да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва. Анализе изотопа стронцијума су такође показале да су многе индивидуе сахрањене после 6100. п.н.е. у Лепенском Виру (укључујући и узорак I4665) биле нелокалног порекла, односно да нису биле оригинално из региона Ђердапске клисуре. Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације по свој прилици били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола, јер ни у једном узорку нису пронађене ипсилон хаплогрупе карактеристичне за најраније неолитске земљораднике (G2a2, H2, C1a2, I2c, J2, T1a).

Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира

Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира

Сада ћемо се мало детаљније позабавити ипсилон хаплогрупама, пошто су оне најкорисније за интерпретацију кретања становништва у далекој прошлости. Од 17 мушких узорака из ове студије, 10 је припадало хаплогрупи I, чији носиоци су били једни од најранијих модерних људи који су населили Европу, а 7 хаплогрупи R1b-L754 (сви осим једног xP297), што значи да нису представљали предачку популацију за више од 99% данашњих носилаца ове хаплогрупе у Европи, који припадају грани P297>M269. Поменућемо да један узорак са локалитета Падина припада грани I2a1-P37, дакле линији која је, између осталих, предачка и за грану I2a-CTS10228 која је доминантна међу Србима. Нажалост, код овог узорка није утврђена ниједна дубља подграна, a гране P37 и CTS10228 дели више од 13000 година, па на основу њега не можемо доносити никакве битне закључке, а нагађањем се нећемо бавити. Сви остали узорци са утврђеним дубљим подгранама припадају грани I2a2a-M223, која нам такође, сама по себи не би претерано значила, међутим чињеница да је за неколико припадајућих јој узорака утврђена још дубља подграна Z161 значајно мења ствар.

Ова грана је данас, у облику своје најбројније подгране L801, најзаступљенија код германских народа, а највеће проценте бележи у Данској, северној Немачкој, Холандији и Белгији, Енглеској и северозападној Сицилији (последица насељавања Нормана), а у мањем проценту је заступљена у скоро свим деловима Европе (изузетак су западни Балкан, северна Украјина и јужна Белорусија, Финска и централна Шпанија. Гледајући мапу њеног распростирања чини се да је била заступљена код већине германских племена која су у различитим периодима насељавала наведене територије (Гота, Франака, Свева, Ломбарда, данских Викинга и шведских Варјага).

Поставља се питање на који начин је ова грана доспела међу Германе. Пошто је ова грана пронађена код још неких узорака из каснијих периода и археолошких култура, покушаћемо дати одговор када и којим путем су се њени носиоци могли кретати у далекој прошлости. Дакле, најстарији носиоци ове гране откривени су управо у култури Лепенског Вира. Ова култура престаје да постоји око 5500. године п.н.е, а свега неколико стотина година касније наилазимо у источној Мађарској на каснонеолитски узорак који је тестиран као I2a2a1b-CTS10057 (xL701), што у преводу значи да је скоро сигурно припадао грани Z161, јер осим L701 и Z161 нема других грана испод CTS10057. Можемо замислити ситуацију где је део становништва последњих фаза културе Лепенског Вира из неког разлога напустио своја станишта, и кретао се узводно уз Дунав и Тису до равница источне Мађарске. Још један CTS10057 (xL701) узорак је пронађен на истој територији, у наредној енеолитској Тисаполгарској култури (4500-4000 п.н.е.). Следеће појављивање гране Z161 је међу узорцима Културе кугластих амфора (Globular Amphora Culture, 3200-2600 п.н.е.), која се простирала на територији данашње западне Украјине, Пољске и североисточне Немачке. Опет можемо замислити ситуацију где се део носилаца ове гране кретао из источне Мађарске на север уз Тису, и учествовао у формирању Културе кугластих амфора. Овде треба напоменути да су лингвистички стручњаци одавно утврдили да у германским језицима постоји неиндоевропски супстрат, за који се сматра да је последица мешања дела индоевропских племена из црноморских степа (носилаца данас најкарактеристичније германске хаплогрупе R1b-U106) са каснонеолитским становништвом централне Европе, на које су наишли у својим сеобама на запад. Каснонеолитско становништво Културе кугластих амфора (које је по свој прилици имало значајан, ако не и доминантан удео хаплогрупе Z161) би се савршено уклопило у ту причу, тим пре што и U106 и Z161 имају пангермански карактер, и показују недвосмислену корелацију са данашњим германским народима. Ова пре-прото-германско становништво се касније кретало на запад и север, и највероватније у јужној Скандинавији помешало са становништвом Културе бојних секира (2900-2200 п.н.е.), које је и само било мешавина друге две данас пангерманске хаплогрупе (I1-M253 и R1a-Z284), што је представљало први ступањ у формирању прото-германских племена.

Када су у питању узорци који су тестирани као R1b1a-L754 (xP297), постоје две основне могућности. Прва је да су припадали некој реткој грани (L754* или L389*), која се временом угасила, а друга, вероватнија варијанта је да су припадали грани R1b1a2-V88, која се данас може наћи широм Европе у изузетно малом проценту, с тим да је нешто значајније заступљена у јужној Европи, пре свега на Апенинском и Иберијском полуострву. Нешто значајнији проценат (до 4%) ова грана бележи у региону Леванта, међу Либанцима, Друзима и Јеврејима, а највеће фреквенције достиже међу појединим народима северне Африке, суданским Коптима (15%), Берберима из граничне регије Египта и Либије (23%), Хауса народом из Судана (40%), Фулани народима Нигера и Камеруна (54%), док код неких чадских племена северног Камеруна и Нигерије достиже и невероватних 95%. Готово сви припадници гране V88 у Африци и Блиском Истоку припадају подграни Y7771, и високи проценти међу наведеним афрчким народима последица су наглог демографског ширења ове подгране у последњих 6000-7000 година. Грана V88 је међу древним узорцима до сада пронађена код једног мезолитског ловца-сакупљача из Украјине, и код једног неолитског земљорадника из Шпаније, па се као најлогичније извориште ове гране намеће управо подручје Балкана и култура Лепенског Вира, одакле су се касније носиоци ове гране расељавали у разним правцима.

Винчанска култура (око 5400-4500 п.н.е.) је била најзначајнија и технолошки најнапреднија култура средњег и касног неолита на Балкану. Обухватала је скоро целокупну територију данашње Србије, као и делове према Србији граничних подручја свих околних земаља. На том подручју је наследила старију Старчевачку културу (6000-5400 п.н.е.), али по свој прилици није представљала њеног „природног“ наследника, јер је новијим истраживањима установљено да је винчанска популација највероватније представљала нови талас земљорадничког становништва, који је дошао из правца југа и југоистока, долинама Вардара, Јужне и Велике Мораве. На Винчанском налазишту Беловоде код Петровца на Млави пронађени су најранији докази металургије бакра из око 5400 п.н.е, а симболи урезани на грнчарији и фигуринама винчанске културе раније су по појединим археолозима сматрани за трагове најстаријег писма на свету, међутим та теорија је данас напуштена. Најзначајнији локалитети ове културе су Винча-Бело Брдо, Гомолава, Плочник, Градац, Беловоде и Рудна Глава.

Табела са узорцима из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)

Табела са основним подацима за узорке из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)

Становници Винчанске културе били су у генетском смислу класични неолитски земљорадници, носили су и ипсилон (G2a2a-PF3147), и митохондријалне хаплогрупе (K1a, HV, H) карактеристичне за неолитско становништво Анадолије и Европе. И по аутозомалној генетици били су готово идентични најранијим анадолским, и нешто каснијим европским земљорадницима Старчевачке и Културе линеарнотракасте керамике. Конкретно, грана G2a2a-PF3147, којој припадају сва три узорка са Гомолаве, је уз своју сестринску грану G2a2b-L30 била најбројнија међу неолитским земљорадницима, пронађена је у скоро свим неолитским културама, између осталих и међу раније објављеним резултатима Винчанске културе из јужне Мађарске. Овој грани припадао је и чувени „ледени човек“ Оци. Данас је заступљена скоро искључиво у Европи, а највеће проценте бележи међу становништвом Корзике (11%) и Сардиније (6%), док у остатку Европе ретко где прелази 1%.

Да закључимо, ова студија је дефинитивно доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Ово је пре свега уочљиво код мушких линија, јер хаплогрупе пронађене у праисторијским становницима Лепенског Вира и Винче не прелазе ни 1% код савременог српског становништва, а и тај мали проценат без сумње потиче од становништва досељеног у каснијим периодима. Наравно, овакав закључак не треба да чуди, јер је то било јасно и пре ове студије, али дужан сам нагласити, јер и данас често чујемо приче да су Срби непосредни наследници и потомци становништва Лепенског Вира и Винче, и да су на овим просторима хиљадама година, што једноставно није тачно. Знамо сви колико је „прометан“ био овај део Балкана током забележене историје, и какве турбулентне промене су се дешавале само у последњих 2000 година, па би било крајње сулудо очекивати да је становништво остало непромењено током целог тог периода. Одређени континуитет неолитског становништва можда би се могао очекивати у планинским областима западног Балкана (Динаридима), где је неприступачнији рељеф често представљао препреку многим освајачима кроз историју, и пружао колику-толику заштиту старом становништву, али за потврду тога мораћемо да сачекамо неку нову студију.

Неки ће се можда запитати, како то нисмо директни потомци становништва Лепенског Вира и Винче, када Срби и данас имају приближно једнак удео предсловенске и словенске аутозомалне генетике, а митохондријалне хаплогрупе присутне код праисторијског становништва Лепенског Вира и Винче заступљене су и данас међу Србима? То јесу чињенице, али оне и даље нису доказ хиљада година континуитета становништва на истом простору. Да појасним на једном практичном примеру. Код Срба је и данас у малом проценту заступљена хаплогрупа I2a2a-M223>Z161, пронађена код становника културе Лепенског Вира, али сви њени носиоци припадају још дубљој подграни L801, и сви они потичу од једног јединог претка, који је живео пре око 4000 година. Као што смо раније поменули, ова грана се сасвим јасно може повезати са германским народима, што значи да је њено присуство код Срба последица досељавања германских народа током касне антике (Гота) и/или током средњег века (Нормани, Саси), а не њеног континуираног развоја на овим просторима од Лепенског Вира до данас.

Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац

12341601_589444467876539_7893177848911468496_n

Y-ДНК хаплогрупа R1a

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ:

Хаплогрупа R1а проистекла је из хаплогрупе R, као и њена сестринска хаплогрупа R1b. Карактеристична је за евроазијски простор, од Европе преко Блиског Истока и Средње Азије, до Индијског потконтинента и Сибира. Данас се, као и у прошлости, може повезати са Индоевропским народима, пре свега са говорницима сатем индоевропских језика (Балто-Словенима и Индо-Иранцима). Код Срба је ова хаплогрупа, према различитим истраживањима, заступљена у проценту од 15-20%.

ПОРЕКЛО И МИГРАЦИЈЕ:

Хаплогрупа R1а је настала пре неких 25000 година (Underhill 2014), највероватније негде на простору Средње Азије или јужног Сибира. Овоме у прилог иде и проналазак скелетних остатака палеолитског дечака (Mal’ta boy, МА-1) на налазишту Мал’та близу Бајкалског језера, за којег је тестирањем утврђено да је припадао хаплогрупи R*. Он је припадао популацији која је била сродна популацији која је предачка за данашње носиоце R1а, па на основу тога можемо претпоставити и да је та предачка популација била насељена на неком релативно блиском подручју. Са ових простора, носиоци хаплогрупе R1а (али и R1б и R2) су се као ловци на мамуте кретали пространствима Евроазије, најчешће према западу и југу. Сматра се да се првобитно ширење и раздвајање R1а популације догодило негде на простору Ирана и источне Анадолије, где је уочена највећа варијанса и велики број рано издвојених и ретких подграна.

За грану R1а1а1-М417, којој припада огромна већина свих носилаца R1а, се сматра да је формирана пре око 8500 година на простору Ирана, али да је значајније ширење доживела тек касније на подручју црноморских степа. Ова грана је, (уз грану R1b-M269), одиграла кључну улогу у настанку и ширењу (Прото) Индоевропљана. Иако још увек нема анализираних древних узорака са ових простора, врло је вероватно да је хаплогрупа R1а била присутна међу носиоцима археолошких култура Буг-Дњестар (6300-5500 п.н.е.), Дњепар-Донец (5700-4200 п.н.е.) и Средњи Стог II (4400-3300 п.н.е.), и управо негде на овом простору око средњег тока Дњепра је у каснијем периоду могло доћи до раздвајања грана Z283 и Z93, при чему се прва кретала на запад и учествовала у формирању Corded Ware културе (2900-2350 п.н.е.) у Централној Европи, док се друга кретала на исток, и учествовала у формирању прото-Индо-Иранских Абашевске (2500-1900 п.н.е.) и Потаповске (2500-2000 п.н.е.) археолошке културе, из којих су проистекле све касније Индо-Иранске културе (Синташта, Андроново, Срубна).

СНП МУТАЦИЈЕ: М420, М449, М511, L62, L120

МАПА РАСПРОСТРАЊЕНОСТИ:

12341601_589444467876539_7893177848911468496_n

R1a in West, Southwest, Central and South Asia (1)

СТАБЛО:

R1a-tree

ПОДГРУПЕ И ЗАСТУПЉЕНОСТ:

Укупно гледано, хаплогрупа R1а је најзаступљенија код Словенских и Балтичких народа: Пољака (57,5%), Белоруса (51%), Руса (46%), Украјинаца (44%), Словака (41,5%), Летонаца (40%), Словенаца (38%), Литванаца (38%), Чеха (34%) и Естонаца (32%). Нешто је слабије заступљена међу јужнословенским народима: Хрватима (24%), Бугарима (17%), Србима (16%), Македонцима (13,5%) и у Босни и Херцеговини (15%), док је у Црној Гори заступљена са само 7,5%. Такође је значајно заступљена и код неких несловенских и германских народа: Мађара (29,5%), Румуна (17,5%), Грка (11,5%), Норвежана (25,5%), Исланђана (23%), Аустријанаца (19%), Немаца (16%), Швеђана (16%) и Данаца (15%).

У Средњој Азији, највећи проценат хаплогрупе R1а је забележен код Паштуна (51%), Киргиза (50-63,5%), Алтајаца (46%), Таџика (30%), Ујгура (21,6%), Узбека (18%), а присутна је у различитим процентима и код највећег дела сибирских народа. У Јужној Азији најзаступљенија је код разних брахминских популација у проценту од 31-72%, Мохана племена из Пакистана (71%) и Хиндуса из Непала (69%). Такође је присутна код Иранаца из Техерана (20%), Исхафана (18,2%), Хорасана (20,3%), код Белуџа (25%) и иранских Курда (20,3%).

 R1a-L664

Ова грана је у мањем проценту заступљена у северозападној Европи, дуж обале Северног Мора, у Великој Британији и Скандинавији. Пронађена је у три узорка из Corded Ware културе у Немачкој, па је могуће да су њени носиоци били припадници ове културе који су продрли најдаље на запад.

R1a-Z284

Грана Z284 је типична нордијска грана, заступљена је скоро искључиво у скандинавским земљама, највише на западу Норвешке (преко 25%), и као резултат викиншких сеоба у Великој Британији. Скоро целокупна R1a у Скандинавији припада овој грани. Носиоци ове гране су на просторе Скандинавије дошли са Corded Ware културом, и образовали су посебну варијанту ове културе која се у литератури назива Култура бојних секира. За један узорак из Шведске из периода ове културе је утврђено да припада управо овој грани.

R1a-M458

Ово је једна од две гране R1a које су карактеристичне за словенске народе. Заступљена је међу свим словенским народима, а највећу учесталост показује међу Западним Словенима: Пољацима, Чесима и Словацима. Дели се на две велике гране, грану L260 која је заступљена највећим делом међу Западним Словенима, и грану L1029 која је релативно равномерно распоређена међу свим словенским народима. Сматра се да је настала негде у пограничном подручју између Пољске и Белорусије, и да се одатле ширила на исток и запад. Код Срба, и уопште код Јужних Словена, ова грана је заступљена пре свега са подграном L1029, док се западнословенска подграна L260 јавља у доста мањем проценту.

R1a-Z280

Z280 је друга грана која је карактеристична за словенске, али и за балтичке народе. Најзаступљенија је на простору који обухвата источну Пољску, Белорусију, северну Украјину и западне и северне делове Русије у граничним областима према Украјини, Белорусији, и балтичким земљама, где у одређеним областима достиже учесталост и преко 30%. Има више подграна, од којих се као највеће истичу Z92, и поготово CTS1211. Обе су заступљене и међу словенским и међу балтичким народима, са тим што је Z92 ипак нешто заступљенија међу балтичким, а CTS1211 међу словенским народима. Припадници ове гране се на овим просторима налазе вероватно још од периода Средњедњепарске културе (2700-1900 п.н.е.), која је била део ширег Corded Ware културног хоризонта. Вероватно су били доминантна популација и у каснијем Тшињец-Шошница-Комаров културном комплексу (1700-1200 п.н.е.), који неки аутори везују за Прото-Балто-Словене, а тестирањем једног древног узорка из Немачке утврђено је присуство гране Z280 и у Лужичкој култури (1300-500 п.н.е.). Неколико подграна чини највећи део Z280 код Срба:

L1280, једна од најбројнијих и најраширенијих подграна у Европи, код Срба јој припада велики број родова који славе прилично ретку славу, Светог Аврамија Затворника

Y2902 (волго-карпатска), појединачно најбројнија подграна у Европи (око 15% од укупне Z280)

Y2613 (карпатско-далматинска), јавља се у солидном проценту код Срба, али ипак бележи већи проценат на простору западног Балкана

YP4278, код Срба јој припада прилично велики број родова, када се узме у обзир изузетна реткост ове подгране у Европи (око 1% од укупнe R1a-Z280)

R1a-Z93

Грана Z93 највећу учесталост достиже у земљама средње и јужне Азије: Авганистану, Пакистану, Киргистану, Таџикистану, Индији и Ирану; управо у оним подручјима где су се у више таласа насељавала Индо-Иранска племена. Сматра се да је ова грана настала у источноевропским степама између Црног мора и Каспијског језера, и да су се њени носиоци касније одатле кретали ка средњој и јужној Азији. До сада најстарији узорак за који је утврђено да припада овој грани је нађен управо у каспијским степама у контексту Полтавске културе. Ова грана има три главне подгране: L657, која највећу учесталост бележи у Индији, Пакистану и Непалу, и која се јасно може везати за Индо-Аријска племена; Z2124, која је најзаступљенија у Средњој Азији, посебно у Киргистану и Таџикистану, и која се може везати за иранска и скитска племена; и Y40, подграну која је у мањем проценту заступљена широм Блиског Истока и Средње Азије. Грана Z93* је забележена у значајном проценту међу Алтајцима. 

СТАРИ НАРОДИ:

Хаплогрупа R1а се сасвим сигурно може повезати са Прото-Балто-Словенима, као и каснијим средњовековним словенским и балтичким племенима. Такође се може повезати и са Прото-Индо-Иранцима, као и свим каснијим народима потеклим од њих: Скитима, Сарматима, Међанима, Персијанцима, Парћанима, Индо-Аријцима, а на основу индоевропских имена њихових владара и са Митанима. Један део германских племена у Скандинавији је по свој прилици такође имао значајно присуство R1а, и то њене нордијске гране Z284.

Хаплогрупа R1а се може у одређеном степену везати и за турске народе почевши од раног средњег века, и иако је и данас доминантна или значајно заступљена код највећег дела турских народа, највероватније је да већина носилаца хаплогрупе R1а потиче од туркизованих Иранаца, Скита и Сармата. У том смислу одређене подгране R1а се могу везати за поједине групе турских народа:

-подграна Z93>Z2123>Y934 за алтајске Турке – Кипчаке и Кимеке, данас је присутна у народима који су потекли од њих: Башкирима, Татарима, Карачајима и Балкарима

-подграна Z93>S23592>YP1456 за јенисејске Киргизе, од којих потичу данашњи Киргизи

-подграна Z93>Z2122 за Хазаре, Бугаре и њима сродна мања племена, Оногуре, Утигуре и Кутригуре. Посебно се за Хазаре може везати подграна Z2122>Y2619, којој данас скоро искључиво припадају Ашкенази из Источне и Средње Европе. Најстарији заједнички предак припадника ове гране је живео пре отприлике 1450 година, око 550. године, што би се поклопило са претпостављеним ширењем ове гране за време Хазарског каганата (650 – 1048).

Хуни су такође у одређеном проценту могли бити носиоци хаплогрупе R1а, узевши у обзир да је она пронађена у скелетним остацима припадника народа Хсиунг-Ну, за које се сматра да су били преци Хуна.

 СТАРА ДНК:

Хаплогрупа R1а је нађена у древним узорцима из различитих периода пронађеним на широком простору од Немачке и Скандинавије на западу до Кине и Монголије на истоку. До сада најстарији R1а узорак потиче од мезолитског ловца-сакупљача из Карелије (6850-6000 п.н.е.). За два узорка из ранонеолитске Китои културе (6000-4800 п.н.е.) у непосредној близини Бајкалског језера је утврђено да припадају грани R1a1-M17. Следи узорак из Самара културе, I0433/SVP46 (4700-4000 п.н.е.). Хаплогрупа R1а убедљиво доминира међу узорцима из Corded Ware културе (2900-2350 п.н.е.) са простора Немачке, Пољске, Данске и Шведске. До сада је идентификована код 18 узорака из ове културе, међу којима су већина припадници ретких или изумрлих грана L664 , (М417+, Z645-), а за један узорак из Културе бојних секира из Шведске (RISE61  2650-2300 п.н.е.) је утврђено да припада нордијској подграни Z284. Пронађена је и у наредним културама на подручју Пољске, Уњетичкој (2300-1600 п.н.е.) и Стржижовској. За узорак из Халберштата у Немачкој (HAL36  1113-1021 п.н.е.) из периода Лужичке културе (1300-500 п.н.е.), која је припадала ширем културном хоризонту поља погребних урни, је утврђено да је припадао подграни Z280.

Z93, подграна хаплогрупе R1a која је карактеристична за Индо-Иранске народе, пронађена је у узорцима из свих археолошких култура које се везују за Прото-Иранце и Ските: Полтавци (2700-2100 п.н.е.), Потаповци (2500-2000 п.н.е.), Синташти (2100-1800 п.н.е.), Андронову (2000-900 п.н.е.), Срубној (1800-1200 п.н.е.), Карашуку (1500-800 п.н.е.), Тагару (800-200 п.н.е.), Пазирику (600-300 п.н.е.) и Таштику (100-400 н.е.). Z93 је пронађена у Монголији, код узорака алтајских Скита, са налазишта Tsagaan Asga (1371 п.н.е.) и Takhilgat Uzuur (1011 п.н.е.), као и у узорку из гробља Duurlig Nars (300-100 п.н.е.), где су сахрањивани припадници елите Хсиунг-Ну, које многи поистовећују са Хунима. Занимљиво је да сви Z93+ узорци који су дубље тестирани припадају иранској подграни Z2124, док још увек нема ни једног узорка који припада Индо-Аријској подграни L657.

Вероватно најзагонетнији су узорци седам такозваних Таримских мумија (2558-2472 п.н.е.), пронађених у Синкјангу у Кини, који су сви тестирани као R1a, али су негативни на Z93, и вероватно припадају некој данас изумрлој или врло реткој подграни.

ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ:

Сер Френсис Дрејк (1540-1596), енглески морепловац. Два његова потомка су тестирана, и обојица су имала скоро идентичан СТР хаплотип, који је потврдио скорије заједничко порекло. Утврђено је да припадају северозападној европској грани R1a-L664.

1590_or_later_Marcus_Gheeraerts,_Sir_Francis_Drake_Buckland_Abbey,_Devon

Сомерлед (1100-1164), војни и политички вођа шкотских острва нордијског порекла. Протерао је Викинге из Шкотске и завладао острвским краљевством које је обухватало Хебриде, острво Мен и острва у заливу Клајд. Оснивач је клана Somhairle, један од његових синова је оснивач клана MacDougall, а један од унука клана Donald, који обухвата познате кланове MacDonald и MacAlister. Припадници свих ових кланова припадају нордијској подграни Z284>L448>L176.1, која се данас јавља скоро искључиво код Сомерледових потомака.

Том Хенкс (1956), амерички глумац и продуцент, двоструки добитник Оскара. Захваљујући Hanks DNA Surname Project-у, утврђено је да припада нордијској грани Z284 хаплогрупе R1a, као потомак Вилијема Хенкса из Ричмонда, Вирџинија.

OscarWrap-Tom-Hanks

Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837), руски песник и књижевник, од стране многих сматран оцем модерне руске књижевности. Аутор је неколико класика светске књижевности као што су Евгеније Оњегин, Капетанова кћи, Борис Годунов и Руслан и Људмила. Потиче из не превише имућне аристократске породице, која вуче порекло од Ратмира-Радше, хероја Битке на Неви 1240. године, када је војска новгородских Руса под вођством Александра Јарославича (Невског) поразила шведску армију. Његов потомак у шестом колену, Григориј Александрович, звани Пушка, је родоначелник Пушкина. Од петорице његових синова (Александра, Никите, Василија, Федора и Константина) потиче пет основних грана Пушкина. Александар Сергејевич Пушкин припада грани која је потекла од Константина, а Пушкини за које је тестирањем утврђено да припадају хаплогрупи R1a потичу од Василија (грофови Мусини-Пушкини), и припадају источнословенској подграни Z280>Z92>YP617>YP682.

AleksandrPushkin

Макс фон Сидоу, шведски глумац, најпознатији по улогама у филмовима Ингмара Бергмана. Тестирањем његовог блиског рођака утврђено је да припада такозваној померанијској подграни R1а, Z280>YP237>L365.

original

Бенјамин Нетанјаху, израелски политичар и премијер. На основу резултата тестирања његовог рођеног брата утврђено је да припада индо-иранској грани Z93, прецизније њеној ашкенаско-јеврејској подграни Z93>Z2122>Y2630.

rDqJgxFZ

Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац