Архиве категорија: Александар Невски

ПИШЕ: Александар Невски

Већ више година се у свијету раде прилично опсежна генетичка истраживања, у оквиру којих се може изчитати велики број мјеста на људском геному. Тако рецимо неколика генетско-родословна предузећа изчитавају вриједности од 700 тисушта па до милион положаја (званих СНПови) са свих људских хромозома. Исходи оваквих испитивања омогућавају много тога, али ћу се ја у овом чланку усредсриједити на одређивање крајева свијета из којих потичу дијелови хромозомов испитиваних узорака из разних земаља.

Ево првога примјера, с узорком из Ирана. На слици су водоравнима пругама означене 22 двојке људских хромозома, с лијева обиљежене бројевима од 1 до 22. С десне стране видимо таблицу с деветорма областима свијета са којима поредимо парче по парче свакога хромозома узорка. Дио по дио свакога хромозома означавамо машћу становништва (односно области свијета) из таблице којему прорачун вјероватноћа даје највеће изгледе за поријекло одсјечка.

Iranac-N=280

Сви ови цртежи су урађени помоћу улазних података рачунача измјешаности „World 9“ (Свијет 9) чији је сачинитељ Динекес Понтикос, односно Додекад Подухват. Подаци рачунача садрже статистике учестаности вриједностиј СНПова по областих свијета на основу којих се врши прорачун вјероватноћа у циљу одређивања одакле који одсјечак хромозома узорка највјероватније потиче.

Оваквих рачунача има много, неких са мање, неких са више узорних становништава. За чланак одабрах овога јер ми се чини најпогоднијим за праћење кретања људскога рода током давне и новије прошлости, и најјаснијим за сликовит приказ одакле све потичу наши преци и преци других народа. Сивим су означени дијелови хромозомов са којих се не узимају СНПови, односно дијелови који самим тим не улазе у поступак процјене поријекла.

А сада мало више о деветорих областих свијета коришћених за узорна становништва. Плавим („Кавказ и Гедрозија“) је означена генетика особена за област почев од Кавказа па преко Јерменије и Ирана све до приобалнога дијела Пакистана (Гедрозије). Сматра се да су древни Протоиндоевропљани углавном били носиоци овакве генетике.

Тамно смеђом машћу („Левант и Блиски Исток“) означена је генетика највише заступљена у области Средоземља, поглавито источнога (Левант) и Блискога Истока, укључујући ту и Арабијско полуострво. Сматра се да су древни млађе-камено-добски европски земљорадници великим дијелом били носиоци овакве генетике.

Црвеним је означена генетика особена Европи, прије свега сјеверној и западној, али и средњој.

Љубичастим је означена генетика поглавито Индије, означена именом „Јужне Азије“, а жутим генетика Источне Азије (прије свега Кине, Јапана и Кореје). Генетика особена Сибиру је означена наранџастим, а генетика Црне (подсахарске) Африке зеленим. Генетика многобројних острва између Аустралије и Јужне и Југоисточне Азије (поглавито Нове Гвинеје – Папуе, Индонезије и разних острва Меланезије) је означена именом „Аустралазија“ и обиљежена розикастим.

Генетика домородаца Америке – америчких Индијанаца је означена цијан машћу (блиједо плавкасто-зеленкастом). У вези ње морам дати важну напомену и појашњење. У многих узорака из Европе или Азије се могу видјети кратки „индијански“ одсјечци. Вјерујем да се у највећем броју таквих случајева ту не ради о стварном „индијанском“ поријеклу одсјечка, односно приједка од којега је дјелић хромозома наслијеђен. Много је вјероватније да се ради о шуму прорачуна, и да је дотични дјелић прије поријеклом из Сибира или Источне Азије. Разлог томе је што је поријекло Индијанаца из Сјевероисточне Азије, те је њихова генетика доста слична генетици Источне Азије а нарочито генетици Сибира. С тога се генетика ових двојих често погрјешно протумачи као генетика Америчких Индијанаца. Овакви шумови се могу јавити и другдје, рецимо по негдје је тешко разликовати генетику Европе од њој блиских генетика Кавказа или Средоземља и Блискога Истока.

Постоји још један отежавајући чинилац при прорачуну вјероватноћа поријекла одсјечака, који значајно може повећати шум и неодређеност исхода. А то је што технологија сада широко доступних испитивања вриједностиј на хромозомах не може разлучити које вриједности стижу са којега од двају хромозома, од којих је један добијен од оца а други од матере. Тако на примјер, ако неко из Европе има дугачак афрички одсјечак ми не можемо знати је ли он цио од истога родитеља (са истога хромозома) или је наизмјенично, дио по дио од једнога па од другога родитеља. Овакве неодређености значајно утичу на каквоћу процијена поријекла одсјечака на хромозомах.

Напомињем да добијени постотци и изглед саме слике у значајној мјери зависе од двају неопходних улазних чинилаца прорачуна. Све узорке у чланку рачунах са чиниоцем Ш = 280, и чиниоцем равнања 100, на чије објашњавање сматрам да није потребно губити вријеме и тиме безпотребно оптерећивати читаоца.

Послије уводнога слова, вратимо се на Иранца. Као што је и очекивано, у његовој генетици преовлађује генетика области од Кавказа до Гедрозије, али су у значајној мјери присутне и генетике Блискога Истока и Средоземља, али и Европе и Индије. У мањем обиму се виде и трагови генетике Источне Азије, па чак и мањи афрички одсјечак на крају дванаестога хромозома. Што значи да он у даљој или ближој прошлости има приједака из свих ових области, али у различитом броју и сразмјери.

Послије уводних напомена прелазим на узорке из свијета више удаљене од Европе.

Прво иде Маја Индијанац из Средње Америке. Иако у њем надмоћно преовладава индијанска генетика, примјетно је да има и неколико постотака европске генетике (оличене како у Атлантик-Балтику, тако и у Кавказу и у Блиском Истоку), што је доказ утицаја шпанских освајача. Уочљива су и два мања парчета афричкога поријекла, највјероватније поријеклом од доведених афричких робова.

Maja-N=280

А сада узорак Каритиана Индијанца из прашума Амазоније, који су вјековима живјели без додира са спољним свијетом, самим тим и без додира са Европљанима. Што се види по њиховом исходу. Чиста индијанска генетика, мало парче Сибира је највјероватније рачунски шум.

Karitiana-N=280

Слиједи узорак Јакута из средњега дијела Сибира. Уз основну сибирску генетику значајно је заступљена и генетика Источне Азије, уз мање примјесе генетике Европе и Кавказа, која обзиром да се ради о одсјечцих знатне дужине, лако може бити посљедица мијешања из новијега времена.

Jakut-N=280

Узорак из Кине, из народа Хан (основно становништво Кине, Кинези). Поред генетике Источне Азије су уочљиве знатне примјесе сибирске генетике, иначе њој веома блиске.

Kinez-N=280

На наредном узорку из Камбоџе (Југоисточна Азија) су примјетни мањи утицаји Јужне Азије (Индије), и још мањи утицаји Сибира, који лако могу бити шум, (као и генетике Европе и Кавказа).

Kambodjanin-N=280

Узорак са Нове Гвинеје – Папуе показује да се о човјеку чији су преци мање више сви из исте области. Вјероватно се ради о становнику прашума, који су вјековима живјели одвојено од остатка свијета.

Papuanac-N=280

На реду је узорак из Индије. Индија је огромна земља, веома разноврсна како језички тако и расно, те је ниједан узорак не може довољно добро представљати. Обзиром да овај има знатно учешће генетике Кавказа/Гедрозије али и Европе, рекао бих да је он из сјеверозападнога дијела Индије. Дравидско становништво југа Индије би морало имати срачунате знатно веће постотке Јужне Азије.

Indijac-N=280

Следећи је узорак Узбека из Средишње Азије. Е ово је највећа мјешавина коју видјех до сада. По око 20% Кавказа, Сибира, Источне Азије и Европе, уз знатно учешће Јужне Азије (око 10%) и Блискога Истока (око 5%). Средишња Азија је очито током повијести била раскрсница којом су се кретали разни народи, прави котао за мјешање, што би се рекло.

Uzbek-N=280

Ово је узорак из Арабије, поданика породице Ал Сауд. Овдје први пут видимо узорак са значајним учешћем одсјечака из Подсахарске Африке. Наравно, претежна је генетика Блискога Истока, а затим Кавказа.

Saudijski-Arapin-N=280

На реду је Турчин, из збирке Бехара (tur67). Узорак је из средишњега дијела Анадолије, из Кападокије. Најзаступљеније су генетике Кавказа и Блискога Истока, али има и европске у знатном постотку.

Turcin-N=280

Ово је Чеченац, са Сјевернога Кавказа. Поред основне генетике Кавказа, има доста и европске генетике.

Chechen-N=280

А ово је припадник ногајскога народа, такође из области Сјевернога Кавказа. Штавише, дио Ногајаца и живи у Чеченији. Али се ова народа генетски веома разликују, што се види поређењем двају узорака. За разлику од Чеченаца, Ногајци говоре језиком из турске скупине и имају велике удјеле генетике Сибира и Источне Азије.

Nogaj-N=280

Сада прелазимо на Африку, прво иде узорак из Туниса. Поред основне генетике Средоземља и Блискога Истока упада у очи висок постотак генетике Подсахарске Африке (црначке), али и европске и кавкаске.

Tunizanin-N=280

Следећи Африканац је Етиопљанин. Његова генетика је мјешавина генетике црне Африке и блискоисточне. Уз мале примјесе других. Европски одсјечци су већином највјероватније шум.

Etiopljanin-N=280

Банту из Кеније. Ово је већ прилично чиста генетика црне Африке, са мањима примјесама генетике Блискога Истока и два-три већа одсјечка из Јужне Азије.

Bantu-Kenija-N=280

Сада су на реду узорци из Европе. Почињемо од Финца. Наш фински узорак наравно има висок постотак Атлантик-Балтика, али је примјетно и знатно учешће сибирске и источноазијске генетике. Што је сасвим у складу са чињеницом да је мушка лоза већине Финаца, Н1ц, поријеклом из Сибира.

Finac-N=280

Руски узорак из ХГДП збирке је из мјеста Вологде, сјеверно од Москве, те је за њега упадљиво знатно учешће сибирске генетике, још веће него ли у Финца. Што и не чуди, јер је у дотичној области било доста мјешања словенскога становништва са предсловенским уралско-језичним становништвом.

Rus-N=280

Западне Словене представља узорак из Пољске. И он има одсјечака из Сибира и истока Азије, али далеко мање од Руса и Финца.

Poljak-N=280

Узорак из Литваније има највећи постотак Атлантик-Балтик састојка од свих садашњих Европљана, чак 78.8%! Напомињем да је за сваки народ узорак који га у чланку представља биран насумично, те га не може савршено представљати. Иако су одбацивани узорци који би знатно одступали од просечнога стања својега народа.

Litvanac-N=280

Норвежанин је сљедећи. И код њега је значајно присуство генетике Кавказа и Блискога Истока, као што је иначе у свих Европљана.

Norvezanin-N=280

Оркадијац је становник Оркнијских острва, сјеверно од шкотскога копна, и генетски је доста близак становништву Скандинавије. Видимо да су и у њем, као и у Норвежанину присутни одсјечци поријеклом из Сибира и из Источне Азије. Индијански одсјечак је највјероватније прије из Сибира.

Orkadijac-N=280

Слиједи Енглез из Кента (југозападна Енглеска). Очекивано висок постотак европске генетике.

Englez-N=280

Њемачки узорак. Пошто је Њемачка доста велика земља, генетске разлике између разних крајева су знатне, нарочито између сјевера и југа. Не знам из којега дијела је овај.

Nijemac-N=280

На реду је узорак из Француске, гдје су генетске разлике између сјеверних и јужних крајева знатно веће него ли у Њемачкој. Ни овдје не знам тачно из којега је дијела земље узорак, али бих рекао да није из сјевернога. Овдје први пут видимо међу Европљанима одсјечак поријеклом из црне Африке. Што наравно не значи да сви Французи имају овако нешто, а да узорци осталих народа немају. Све је то посљедица случајнога избора узорка, и то треба имати у виду.

Francuz-N=280

Шпански узорак има два уочљива одсјечка поријеклом из Подсахарске Африке, што и не чуди много, обзиром на земљописни положај Шпаније. У сваком случају ништа претјерано, а европска генетика је и овдје заступљена у високом постотку.

Spanac-N=280

Италијани су генетски толико разноврсни, више него ма који други европски народ, да их је безсмислено покушати представити само једним узорком. Због тога их представљам двома узорцима, једним са сјевера земље, и једним са југа (а који није Сицилија). Сјеверни Италијан има знатно више европске генетике од јужнога. Док је јужни са најмањим постотком европске генетике од свих узорака у чланку, и једини гдје је блискоисточни састојак заступљенији од Атлантик-Балтика. Овдје се виде неколики афрички одсјечци, који су иначе прилично чести у Јужној Италији, и чешћи него игдје другдје у Европи.

Severni-Italijan-N=280

Juzni-Italijan-N=280

Случајно одабрани мађарски узорак има очекивано сасвим уобичајену европску генетику, и штавише за Европљанина сасвим уобичајене постотке Сибира и Источне Азије. Иако би се због језика из уралске језичке породице и источнога поријекла мађарскога народа могло очекивати више.

Magjar-N=280

Слиједи наш сјевероисточни сусјед Румун. У овом узорку је примјетно нешто веће присуство источних генетика, рекао бих мало више него што је обичајено међу Румунима. Напомињем да међу припадницима истога народа могу бити знатне разлике у добијених постотцих, и када су из истога мјеста, па чак и ако се ради о рођеној браћи или о сестрах.

Rumun-N=280

Следећи је наш источни сусјед, Бугарин.

Bugarin-N=280

Затим је на реду Албанац из наше јужне покрајине Косова и Метохије. Ово је, послије јужнога Италијана, други европски узорак из чланка код којега Атлантик-Балтик пада испод 50%, што је редовна појава у Албанаца.

Albanac-sa-KosMeta-N=280

Слиједи узорак из Грчке, који је по саставу доста сличан узорку Албанца. И у њега Атлантик-Балтик пада испод 50%.

Grk-N=280

Прије него што прикажем цртеже са узорцима јужнословенских народа, направићу мали излет у далеку прошлост и приказати исходе прорачуна за четворицу древних Европљана, чија је ДНК узета из костију нађених у археолошких налазиштих.

Први је на реду „Лошбур“, древни узорак процјењене старости од око 8000 година, из мјесташца Лошбур у Луксембургу.

Loschbour-N=280

Други је Мотала 12, древни узорак извађен из језера Мотала у Шведској, такође старости процјењене од око 8 тисушт година, значи из времена млађега каменога доба. У обојице ловаца-сакупљача је примјетно готово потпуно одсуство генетика Кавказа и Блискога Истока. Они су слика и прилика древних Европљана прије доласка земљорадников са Блискога Истока и касније Индоевропљана из правца Истока.

Motala-12-N=280

Трећи узорак је такозвани „ЛБК Штутгарт“, узорак древне земљораднице из данашње Њемачке, процјењене старости од око 7.5 тисушт година. Видимо да се ради о мјешавини Атлантик-Балтика и Блискога Истока. Њеној генетици је од садашњих Европљана најсличније становништво острва Сардиније.

LBK-Stutgart-N=280

Посљедњи древни узорак и најмлађи од њих је такозвани „БР2“ из данашње Мађарске, процјењене старости од око 1100 година прије Христа. Занимљиво је да му од данашњих становништава Европе највише личе Французи.

BR2-N=280

А сада коначно иду представници шест бивших југословенских република.

Словенац је први. Пошто је ово једини словеначки узорак у мојем посједу не знам колико се добро уклапа у словеначки просјек, али је очито да је генетски ближи Чехом него ли на примјер Србом. Генетика достојна имена.

Slovenac-N=280

Хрват из сјеверне Далмације је следећи. На жалост, немам исходе ниједнога Хрвата из сјеверозападних области Хрватске, попут Загорја. Очекујем да бише они били генетски врло блиски Словенцем, са знатно већим постотком Атлантик-Балтика од Далматинаца.

Hrvat-N=280

Муслиман из Босне или из Херцеговине, узорак Босниан10 из научне збирке узорака „Западни Балкан“.

BH-Musliman-N=280

Србин из Босне или из Херцеговине, узорак БХСерб7 из исте збирке.

BH-Srbin-N=280

Узорак из Црне Горе, из исте збирке. Узорку се не зна народност али се зна да је православне вјероисповјести. Значи, не зна се ради ли се о Црногорцу, Србину, Брђанину, Катуњанину, Сјеверњаку, или пак можда о Џедају. Иако је Црна Гора мала земља, генетске разлике између њених дијелова су знатне. Узорци из сјевернијих и западнијих крајева личе генетици херцеговачких Срба, док узорци са југоистока имају извјестан помак ка генетици Албанаца.

Crna-Gora--N=280

Слиједи Србин из средишњега дијела Србије, из Шумадије.

Srbin-Shumadija-N=280

И на крају узорак Македонца, из збирке узорака Западнога Балкана.

Makedonac-N=280

Срби и турска генетика

ПИШЕ: Александар Невски

У многих Срба постоји увријежено мишљење да је српски народ генетски веома близак турскоме народу. Такве тврдње чујах десетинама, ако не и стотинама пута од разних људи, попут чувене „Турци су нас правили петсто година“. Овакво мишљење се објашњава вишевјековним ропством под Турцима и нарочито такозваним „правом прве брачне ноћи“.

Раније овакве ставове заступаху и поједини Хрвати, ненаклоњени српскоме народу, док су данас појединци муслиманске вјероисповјести и нашега језика главни заступници става да су „Срби генетски Турци“.
Погледајте мало по мрежи, гдје год се појави погодна тема и нађу саговорници Срби и Муслимани почињу узајамне оптужбе да су они други „Турци“. Ево на примјер шта се вели за Србе: „Словени духом, Турци генотипом…“ или „па човјече ви срби сте већи турчини од турака… требаш се поносит тиме да ти је неког деду направио турски бег.“ Оваквих и сличних писанија на мрежи има на стотине, као и обратних, гдје Срби Муслимане називају Турцима.

Мијешања са Турцима је свакако било; немогуће је да Турци током својега боравка нијесу оставили никаква трага у генетици балканских народа. Питање је само у којој мјери, значајној, или не. Најбољи начин да се утврди право чињенично стање, шта је истина у свем том су генетска истраживања и примјена математике на их налазе. Она могу дати много бољи одговор од јалових препуцавања, надгорњавања и вријеђања на мрежи.

Први начин поређења српске и турске генетике се може извести преко мушких лоза, односно преко Y хромозома, који се преноси са оца на сина. Ако су Турци знатније утицали на српску генетику, то су чинили преко мушких лоза, а не преко женских. Који би Турчин био дао своју кћер хришћанскоме кмету и бједнику, невјернику и законскоме грађанину другога реда? Који при том не смије јахати коња нити посједовати оружје и мора устати у присуству Турчина, и склонити му се с пута, ако се сусретну. Уколико су „право прве брачне ноћи“ и слична насиља над српскима женама заиста знатно утицала на српску генетику, требала би се очекивати знатна сличност у учешћу Y-хаплоскупина у Срба и Турака. Јер би онда „Срби“ којима би прави очеви били Турци морали припадати хаплоскупинама својих биолошких очева, као и њихови данашњи потомци по мушкој лози.

Ево упоредних података распореда хаплоскупина у Срба, Турака и Италијана са странице Еупедије (http://www.eupedia.com/europe/european_y-dna_haplogroups.shtml):

eupedia

Видимо да је састав хаплоскупина у Срба и Турака веома различит. Најчешћа мушка лоза у Срба I2а је у Турака врло слабо заступљена. Раскорак у учесталости видимо и у других лоза, рецимо код I1 и код G-а, затим код лоза Ј1 и Ј2.

Неко би могао рећи да ипак постоје велика преклапања Срба и Турака у учесталостих појединих лоза, рецимо да је у Срба R1b 8% а у Турака 16%. Када се сва оваква преклапања саберу, добија се:
1 + 4 + 0.5 + 7.5 + 8 + 2 + 8 + 0.5 + 11 + 1 + 1.5 + 2 = 47%
47% није мали број, али се ипак мора рећи да рецимо турски R1b не мора бити исти као српски R1b, односно да српски не мора бити „потомак“ турскога. Још нешто, ако на исти начин саберемо преклапања Италијана и Турака, добија се 1 + 3 + 0.5 + 4 + 16 + 9 + 15.5 + 3 + 11 + 2.5 = 65.5%, што је далеко више него преклапање Срба са Турцима! А турске војске и владавине у Италији није било, ако се изузме турско привремено освајање Отранта и пљачкање још неколиких јужноиталијанских приобалних градова 1480. године.

Ипак, ми сада не можемо поуздано тврдити да рецимо, сви српски припадници лозе N не потичу од турских припадника исте лозе. То не можемо непобитно тврдити док не утврдимо тачније гране и подгране разних лоза којих има у значајном постотку и у Срба и у Турака. Тако да се самим поређењем мушких лоза (без дубљега познавања грана и подграна истих) не може потврдити или оповргнути већи генетски утицај Турака на Србе преко „права прве брачне ноћи“. Оно што је до сада утврђено од огранака разних мушких лоза није показало повезаност са Турцима, мада се не може искључити могућност налажења хаплотипова који са њима имају везе.

За боље поређење нам је потребан другачији, општији приступ, приступ преко опште генетике, која се налази на преостале 22 двојке људских хромозома, које се насљеђују од свих предака, и мушких и женских. Наиме, већ неколико година се раде испитивања која читају вриједности на тачно утврђених мјестах (која се називају СНП-ови) на свих хромозомах. Тако се у ФТДНА ради испитивање које даје вриједности на око 700 хиљада мјеста. Њиховим упоређивањем се може добити много јаснија слика о сродству или несродству појединих народа и становништава него што се то може постићи поређењем мушких лоза.

Таква поређења се врше на више мјеста на интернету, сада постоје три подухвата која се баве поређењем генетике европских (и не само европских) народа. Поређење се врши парче по парче свакога хромозома, утврђује се којему узорноме становништву је најближе. За различите скупове узорних становништава постоје различити рачуначи. Ево примјера, рачунач под називом „world 13“ са подухвата „Додекад“ (http://dodecad.blogspot.com/), којега одабрах зато што ту имам просјек шесторих Срба:
Ту су, између осталих, узорна становништва из области: „Средоземље, Сјеверна Европа, Југозападна Азија, Западна Азија“ и још неколика даља од Европе, која нијесу значајна за наше поређење.
То се види на таблици:

dodecad

Као што видимо, по овом рачуначу је у Срба најзаступљенија генетика Сјеверне Европе (44.4%) док је исте у Турака само 8.3%. У Руса она износи чак 70.5%, док је у Нијемаца 59.2%, а у Италијана из Средње Италије само 22.2%.
У Турака је најзаступљенија генетика Западне Азије (40.1%) док је иста у Срба 15%, у Средњих Италијана 20.5%, а у Нијемаца 7.3%. И на овом примјеру се види да су Италијани генетски ближи Турком него ли ми, иако они тамо нијесу примјењивали „право прве брачне ноћи“!
Оваквих рачунача има на мрежи неколико десетина, са разнима узорнима становништвима. И свуда је у Срба најзаступљенија генетика Сјеверне Европе (која се понегдје појављује и под именом Атлантик-Балтик), док је у Турака најзаступљенија генетика Западне Азије, односно Кавказа.
Навешћу још један примјер, рачунач „weac2“, са сликовитим приказом исхода Срба, Турака, Сјеверних Италијана и још неких народа (за поређење):

tabela, nevski, 3

Овдје се види да су по овом рачуначу и Сјеверни Италијани генетски ближи Турком него ли Срби.

А сада прелазимо на сасвим другачији поступак поређења генетике разних становништава. Статистичким поступком који се назива „Проучавање главних састојака“ (енгл. PCA – Principal component analysis) се одређују такозване главне осе разноликости. Нећу улазити у објашњавање шта оне тачно представљају нити како се рачунају, јер би нас то превише скренуло са предмета чланка. Главне осе су погодне јер могу сликовито приказати међусобне односе разних становништава, извукавши из огромних скупова података оно што је битно и разлучивши га од шума.

grafika, nevski, 1

grafika, nevski, 2

На првој слици се виде заједно осе 1 и 2 а на другој осе 1 и 3. Ту се види да су Срби (означени бијелом стрелицом), доста далеко од Турака (означених љубичастом стрелицом). Срби су у окружењу европских народа, док су Турци у близини других Блискоисточњака. И овдје је, као и свугдје другдје, видљиво да су Средњи Италијани (Тосканци) ближи Турком него ми. На располагању за овај прорачун имах четири српска узорка, док Турке представљаху 19 турских узорака из Збирке генетичара Бехара. Сви они су из средишњега дијела Турске, из области Кападокије. Бехаров избор Кападокије за узимање турских узорака је одличан, пошто су Турци тамо знатно мање помијешани са муслиманскима досељеницима са Балкана и других земаља исламскога свијета. На тај начин имамо знатно изворније Турке него да су узимани на примјер из Истамбула. Исходи испитивања би били сасвим другачији и нетачнији да смо српске исходе поредили са неким коме је баба из Босне или из Новога Пазара.

Горње слике су одличне да се уочи генетска разлика између Мароканаца и Шпанаца, које попут Срба већ дуго бије глас да су се наводно много мијешали са својима исламскима завојевачима, који су у Шпанији боравили не петсто, него чак 781-у годину (од 711 до 1492)!

Такође, постоји рачунски поступак којим се може утврдити гдје се задати генетски узорак налази у односу на генетике двају (или трију) задатих народа. То можемо, на примјер, употријебити да видимо гдје се доступни узорци Срба налазе између Француза и Турака. Убацивши у прорачун један од српских узорака у мојем посједу добијам:

Французи 89.12% – Турци 10.88%, процјена одступања = 3.05
Ако за истога Србина употријебим Оркадијце и Саудијце, добијам: Оркадијци 85.69% – Саудијци 14.31%, процјена одступања = 3.75. Оркадијци су становници Оркнијских Острва, сјеверно од Шкотске, и представљају мјешавину Келта и Скандинаваца. Често се користе у генетских истраживањих као узорно становништво Сјеверозападне Европе.
Ево још неколико двојака и тројака, гдје се Срби добро уклапају (имају малу процјену одступања).

Оркадијци 80.75% – Друзи 19.25%, процјена одступања = 0.43
Французи 89.31% – Адигејци 10.69%, процјена одступања = 1.56
Французи 90.92% – Иранци 9.08%, процјена одступања = 2.91
Оркадијци 82.67% – Палестинци 17.33%, процјена одступања = 3.44
Французи 94.59% – Палестинци 5.41%, процјена одступања = 5.52

Еви и примјера гдје се Срби врло тешко уклапају: Финци-Турци (M=42.69%, y=0.577, процјена одступања = 26.66 (доста висока). То једноставно значи да се српска генетика не може представити као мјешавина Финаца и Турака.

Ево и неколиких тројака, свих са ниском процјеном одступања:

Бјелоруси 47.34% – Франц. Баски 31.86% – Јермени 20.80%, процјена одступања = 1.552
Оркадијци 81.47% – Јермени 12.46% – Саудијци 6.07%, процјена одступања = 1.694
Литванци 56.06% – Сардинијци 23.61% – Јермени 20.33%, процјена одступања = 2.689
Британци (Корнвол) 66.46% – Кипрани 21.27% – Литванци 12.27%, процјена одступања = 3.403
Мађари 76.75% – Тосканци 21.91% – Турци 1.34%, процјена одступања = 3.426
Бјелоруси 49.57% – Тосканци 49.33% – Грузини 1.10%, процјена одступања = 3.467
Мађари 46.11% – Французи 45.80% – Јермени 8.09%, процјена одступања = 3.477
Тосканци 48.51% – Бјелоруси 31.80% – Украинци 19.68%, процјена одступања = 3.556
Оркадијци 60.90% – Тосканци 35.46% – Иранци 3.65%, процјена одступања = 5.067

Мислим да су горњи примјери довољни да се стекне јаснији увид о положају српске генетике у односу на генетике других европских народа.

Коме претходна поређења српске и турске генетике нијесу довољна, ево још једнога приступа. Покушах утврдити просјечан број заједничких одсјечака на хромозомах између Срба и других народа. Заједнички одсјечци, уколико су веће дужине, обично представљају генетске податке који су наслијеђени од заједничкога претка. Што је одсјечак дужи, то је вјероватније да је предак живио скорије.
Заједничких одсјечака већих од 10 центиморгана (цМ – јединица за дужину их) нијесам нашао, чак ни између самих Срба међусобно. Да их је било, они би вјероватно представљали заједничке претке у посљедњих 500 година.
Ево шта нађох од одсјечака дужине од 4 до 10 цМ (који би највјероватније требали потицати од заједничкога претка старости од 500 до 1500 година):

Просјечан број заједничких одсјечака, просјечна дужина у цМ.
Срби – Срби 4.00 4.95 cM
Румуни – Срби 2.50 5.15 cM
Бугари – Срби 2.47 4.89 cM
Мађари – Срби 2.30 4.78 cM
Руси – Срби 2.27 5.00 cM
Бјелоруси – Срби 2.26 4.66 cM
Украинци – Срби 2.00 4.76 cM
Тосканци – Срби 1.80 4.67 cM
Французи – Срби 1.57 4.70 cM
Оркадијци – Срби 1.57 4.89 cM
Сјев Италијани – Срби 1.37 4.98 cM
Турци – Срби 1.09 4.92 cM
Чечени – Срби 1.03 4.62 cM
Кипрани – Срби 0.97 4.67 cM
Јермени – Срби 0.97 5.01 cM
Грузини – Срби 0.87 4.70 cM
Саудијци – Срби 0.87 4.51 cM

Турци – Турци 1.25 4.92 cM
Бугари – Турци 1.22 4.80 cM
Румуни – Турци 1.19 4.77 cM
Оркадијци – Турци 1.13 4.71 cM
Чечени – Турци 1.12 4.75 cM
Тосканци – Турци 1.09 4.67 cM
Мађари – Турци 1.09 4.64 cM
Срби – Турци 1.09 4.92 cM
Кипрани – Турци 1.08 4.76 cM
Грузини – Турци 1.08 4.72 cM
Јермени – Турци 1.08 4.81 cM
Украинци – Турци 1.07 4.77 cM
Бјелоруси – Турци 1.06 4.76 cM
Сјев Италијани – Турци 1.05 4.86 cM
Руси – Турци 1.00 4.59 cM
Французи – Турци 0.96 4.75 cM
Саудијци – Турци 0.70 4.73 cM

Као што се из приложенога види, нема потврде било какве нарочите блискости Срба и Турака ни по овом мјерилу.
Овај поступак одређивања заједничких дјелова хромозома је направљен на брзину, за свега око дан времена, и није упоредив са сличнима радовима чињенима у свијету, за које вјерујем да су рађени савршенијима и бољима поступцима од овога. Уз то је рађен на мањем броју СНП-ова, око 292 хиљаде, пошто је само толико заједничко за узорке из различитих збирака, што може довести до значајнога броја лажних заједничких одсјечака.

Што се тиче такозванога „права прве брачне ноћи“, међу Србима главнога узрока за вјеровање да су „Срби генетски Турци“, оно никада није било законско право било којега турскога земљопосједника или областна господара. Оваквих насилништава и обести (противних тадашњему турскоме закону) је свакако било, али је опет питање у којој мјери. Уз то, српски кметови су одлично знали како настају дјеца, ма колико да су били неписмени и прости. И знали су исто тако како се ријешити дјеце за коју нијесу били сигурни да су њихова. Више пута слушах старе људе који ми казиваху предања из турскога времена о судбини такве новорођенчади.

На крају бих се осврнуо на тврдње да су Срби под Турцима били 500 година. То није тачно чак ни за најјужнији већи град у Србији, Врање, које не могаше бити дуже од 489 година, чак и ако узмемо да је турска власт над њим успостављена одмах по Косовској бици (а није). Сјеверни дијелови Србије до Саве и Дунава (са Шумадијом и великим Поморављем) нијесу били под Турцима ни 350 година, јер су под турску власт пали тек падом Смедерева 1459 године. А без Турака је ова област била и од 1718 до 1739, када је била под влашћу Аустрије. Београд под Турцима није био ни 300 година, јер је пао под Турке тек 1521.

АУТОР: Сарадник портала Порекло Александар Невски