Архиве категорија: Синиша Јерковић

Племе Николе Тесле

Пише: Сарадник портала Порекло из Бањалуке Синиша Јерковић

nikola tesla

О поријеклу Николе Тесле често је писано. Углавном се радило о узгред поменутим дијеловима биографије познатог научника везаним за његову породицу или о новинским чланцима недовољно поткрепљеним изворима. Од досад познатих теорија често се наводе тврдње о Теслином поријеклу од породице Драганић. Извор за ову информацију је Теслин амерички биограф Џон О’Нил. „Постоји предање у породици Драганић да су члановима једне гране дали надимак Тесла због једне наследне особине по којој су безмало сви имали врло широке, крупне и истурене предње зубе који су много личили на троугласто сечиво дрводељске секире“, записао је Џон О’Нил речи Николе Тесле .

Водећи се овим податком неки хрватски генеаолози су настојали повезати Теслу са католичком породицом Драгинић из Сења.

Јован Дучић је такође  писао о Теслином поријеклу:

 „Познато је такођер да је велики физичар Никола Тесла по прецима, досељеним у Смиљево у Лици (Дучић пише Смиљево), пореклом од Билеће у Херцеговини; и од породице Комненића од којих су неки далеки рођаци ишли да га траже по Америци. Њихово село у ваздушној линији је блиско селу Бошка Покрајчића код Требиња.“

Генеалог Кљајевић Теслино поријекло налази у херцеговачком братству Комненовићима који су се, по тврдњи Кљајевића, из источне Херцеговине преселили у Лику, а одатле у Босанску Крајину. Не наводећи конкретну везу Комненовића и Тесли, Кљајевић тврди да су Тесле дио братства Комненовића, а преко њих и митских Орловића. Једини конкретан податак који Кљајевић наводи јесте новински чланак Петра Шоћа из 1935. у америчком „Србобрану“ у којем Шоћ тврди да су крајишке Тесле поријеклом од зетских Комненовића.

Уједно, веома се ријетко у досадашњим истраживањима Теслиног поријекла користио извор из 1925. који управо о том поријеклу најнепосредније говори, а то је обимна студија Милана Карановића „Поуње у Босанској Крајини“. Карановићев рад, иако под великим утицајем претходне, кабинетске студије Владислава Скарића „Порекло православног народа у сјеверозападној Босни“, покушао је направити нову и  јединствену синтезу поријекла православних родова Босанске Крајине. Ту се по први пут издвајају јасне братственичке групе са свијешћу о заједничком поријеклу и једној крсној слави, на начин сличан ономе који је вијековима чуван у Херцеговини, а поготово у Црној Гори.  Карановићев рад, као уосталом и остали радови Цвијићевих ученика, значајни су због јасно дефинисане методологије и поготово због начина сакупљања података на терену.

Кроз анализу поријекла Николе Тесле и његових сродника желимо приказати  историју и судбину једног дијела српског крајишког становништва, за који сматрамо да је од средњег вијека био старосједилачки на простору Босанске крајине. Теслино племе представља једну од његових карактеристичних грана.

ОДАКЛЕ СУ ТЕСЛЕ?

Говорећи о поријеклу крајишких породица у свом раду „Поуње у Босанској Крајини“ из 1925. Карановић наводи једну групу крајишких породица за коју каже:

„Старинци су ови родови: Врањеши, Милиновићи и Мршићи са сачуваним предањем да су „једно“ Свјетлице, Станивуковићи, Тесле, Иванићи, Ерцези, Арељи, Дражићи, Јованићи и Орељи –  Керкези и од њих ЗецовиРабате и од њих Марићи и сви славе Ђурђевдан.“

Као што видимо, Карановић наводи велики број крајишких стариначких породица заједничког поријекла. О термину старинац у Карановићевом раду рећи ћемо нешто касније. Битно је напоменути да су ауторова сазнања плод, прије свега, теренског рада међу народом Поуња, тако да су извор информација углавном сами припадници ових родова или појединци у њиховом окружењу. Видјећемо у наставку да Карановић није погријешио што је ове родове сврстао у једну групу.

1530. године догодила се прва већа и документована сеоба Срба са турске на аустријску територију. Предводио ју је гламочки војвода Стипковић, а у њој су учествовали Срби са подручја Срба, Унца и Гламоча. Срби су се тада населили на подручју Жумберка у Крањској и ова прва сеоба ће бити зачетак оног из чега ће  касније настати установа Војне Крајине. Ову сеобу помињемо због чињенице да се управо тада први пут спомиње једно од презимена које Карановић наводи као сродно Теслама. Ради се о презимену Орељ. Наиме, у попису војника Срба Жумберчана из 1551. у мјесту Купчини налазимо и извјесног Драгоја Ореља – Dragoy Orall, Khuptschina. Алекса Ивић ово презиме пише као Орао, што је свакако и прави смисао значења презимена. Оно се у крајишкој варијанти јавља и као Арељ. Сам облик презимена упућује на сјевернословенски ареал (код Чеха такође постоји презиме Орел  у значењу Орла, слично је и код Руса и Пољака). Потврду тезе да су први српски насељеници у Жумберку дошли управо из западнобосанских, крашких поља, поред конкретних историјских извора, налазимо и у податку да су заједно са Орељима у Купчини живјели и Прилучанини, очигледно Срби из мјеста Прилуке у Ливањском Пољу, као и Басташићи из Бастаса у Унцу. Ови досељени Срби су приликом доласка у Жумберак били православне вјере и у тој вјери ће остати све до 17. и 18. вијека када ће их већина постати гркокатолицима, а тек мали број и до данас остати православан.

Видимо, дакле, да су поједина крајишка презимена, попут презимена Орељ, веома стара и да се у документима могу наћи још у 16. вијеку, а могуће је да су постојала и раније. Такође, видимо да траг Теслиних саплеменика требамо тражити на подручју западне Босне почетком 16. вијека.

Још један Цвијићев сарадник, Боривоје Ж. Милојевић,  написао  је значајан рад „Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље“. Овај дио Босне, стратешки веома важна висораван, налази се на средокраћи путева који воде из Херцеговине за Босанску Крајину и из Средње Босне за западну Босну и Далмацију. Има веома мало података о овом крају у раном средњем вијеку.  Доласком Турака основана је на том простору нахија Купрес у Клишком санџаку, која је обухваћена пописом из 1550. На простору Вуковског поља и тада је постојало село Вуковско на којем је живјело 13 хришћанских породица под вођством примићура Радосава, сина Вукосавовог. Управо на висоравнима  Вуковско и Равно живи један специфичан сој српског становништва који и данас (бар до последњег рата) говори икавским, новоштокавским дијалектом. О етничким карактеристикама овог становништва биће више речено у наставку.

Милојевић, обрађујући породице ових висоравни, наводи и породице које су од интереса за поријекло Тесли, тачније наводи оне породице које и Карановић помиње у свом раду. Тако на Купресу, Вуковском и Равном Пољу налазимо Милиновиће, Свитлице, Мариће, Дражиће, Тесле и све ове породице, како је то утврдио и Карановић,  славе Ђурђевдан. Поменућемо сваку од ових породица понаособ, покушавајући да анализирамо могуће поријекло и сеобе.

Милиновићи, Врањеши и Мршићи

Ове три повезане крајишке породице појављују се у углавном у Босанској  Крајини.  Славе Ђурђевдан и истог су поријекла. Врањеш је често презиме у Крајини и може бити и другачијег поријекла, али овдје говоримо само о онима који славе Ђурђевдан. Тешко је рећи да ли је старије презиме Врањеш или Милиновић, или су оба презимена била истовремено у употреби. Оно што је сасвим сигурно јесте да су Мршићи само огранак Милиновића.

Врањеши се јављају као веома стари становници Бравског Поља између Петровца и Кључа. У Смољани, тако, не знају од куда су се доселили; знају само да су досељени одавно. И Милиновићи су доста стари становници Вуковског Поља на Купресу. У Поуњу Милиновићи тврде да су постали од Врањеша у Бравском Пољу. Сем тога, Врањеши се повезују са још једним великим српским стариначким родом – Бурсаћима који такође слави Ђурђевдан.  Питање је да ли је самим тим група родова којима припадају Тесле повезана и са групом родова Бурсаћ – Момчиловић.

Свитлице

Најстарији и највећи род у Доњем Вуковском. По Милојевићу „старовници“. Не знају да су откуда доселили.

Породицу Свитлица налазимо још само у Поуњу у Босанској крајини, али са ијекавизираним обликом презимена – Свјетлица и са идентичном славом Ђурђевдан. Свјетлица је у Поуњу било у Бушевићу и Ивањској гдје се каже да су досељени из Лике прије 1879. Из Бушевића један дио Свјетлица се населио у Дубовику, гдје дио села носи назив Купрес. О Свјетлицама у Лици нема помена, али Милан Радека помиње Свитлиће са славом Аранђеловдан не наводећи мјесто. Тешко је поуздано утврдити кад су Свитлице и откуда прешле у Лику. Остаје чињеница да су у Лици промјенили икавски облик свог презимена у ијекавски.

Свитлице налазимо и у Сонковићу у Скрадинском залеђу у Далмацији, гдје су, по свој прилици, дошли са Купреса.

Постојање старог, муслиманског рода Свитлица у рамском селу Варвари (недалеко од Купреса) доказ је да су Свитлице сасвим сигурно старосједиоци на Купресу и да се један њихов дио рано исламизирао.

Марићи

Марићи који славе Ђурђевдан су једна од најраширенијих породица поменутог рода.

Марићи на крајишким просторима  се први пут  помињу  у Жумберку 1551. и то као војници  ускоци Миладин и Милош Марић у Драгошевцу и Радин Марић у Кашти.

Присутни су  у више села Купрешког, Равног и Вуковског поља и то у:  Бајрамовцима, Благају, Доњем Маловану, Занаглини, Новом Селу, Риљићу, Шеменовцима.

На Ливањском пољу Марићи су сврстани као Срби икавци досељени из Доњег Малована на Купресу. У Далмацији их налазимо у Орлићу као најраније досељенике у 16. вијеку.

У Унац су  доселили из Пашић Поља у Грахову,  средином 19.вијека. У Колунић су прешли из Грахова око 1850.

Карановић их сврстава заједно са Рабатима у исти род и чини се да је велика група презимена у Лици настала од Марића.

Марићи су у сваком случају једно од најстаријих презимена анализираног рода.

Дражићи

Велик род у Кудиљима у Вуковском Пољу.

Милојевић их дефинише као старосједиоце. Од њих су на Купресу Живанићи, Дујмићи, Ашкићи, Золотићи, Никићи, Малушићи. Милојевић тврди да су им стара презимена Павловић и Кнежевић и да су живјели на истом мјесту још од када је било „Немањића царство“. У Вуковском и даље живи род Павловића и њима сродних Мишковића који су по Милојевићу доселили из Равног у Доње Вуковско крајем 18. вијека.

Уочљиво је да Дражићи себе сматрају веома старим становницима Вуковског поља, што би могло бити и тачно. Интересантно је помињање Кнежевића као ранијег презимена. Ово презиме се спомиње као једно од презимена још једног великог стариначког крајишког рода-Штрбаца.

Као и већина споменутих родова које смо обрађивали и Дражићи се исељавају најприје у правцу Далмације гдје их има са славом Ђурђевдан у Бенковцу и Корлату и славом Никољдан у Отону (насељен из Босне крајем 17. вијека).

Из Далмације је један дио Дражића прешао у Лику у периоду 1700-1712. гдје их налазимо у Јошанима као досељенике од Книнског подручја (вјероватно из Отона).

Интересантно је да у попису војника из прве деценије 17. вијека у Клоштру Иванићком у околини Загреба налазимо и извјесног Никшу Дражића, војника. Није искључено да је овај крајишки војник поријеклом од Дражића из западне Босне.

Из Лике су се Дражићи опет расељавали у Поуње и остале крајеве Босанске Крајине.

Тесле

Спомињу се у Шематизму Митрополије Дабробосанске из 1882. у Доњем Вуковском на Купресу са славом Ђурђевдан. Спомиње се и православна породица Деслић у Доњем Вуковском 1991. нисмо успјели сазнати ништа више о судбини ове породице данас.

Поред постојања Тесли на Купресу, најстарији помен презимена Тесла или Теслић налазимо у Лици почетком 18. вијека. Сасвим је јасно да су Тесле у Лику доселиле у периоду између 1690-1712. и то из подручја Буковице и Книна у Сјеверној Далмацији. Тај податак налазимо у попису бискупа Брајковића из 1700. године који Тесле проналази у Острвици личкој као православне. У Аустријском попису Лике из 1712. Тесле налазимо у два мјеста: Радучу и Острвици.

У Острвици је живио Марко Теслић са браћом Дмитром и Јанком.

У Радучу се спомињу Станко Теслић са оцем Божом, као и  Милашин Теслић и Стојак Теслић.

 Отац Николе Тесле, Милутин рођен је у Радучу 1819. што имплицира да му је један од ових неколико наведених Теслића из Радуча предак као и да су презиме Теслић скратили у Тесла, а можда су оба облика била у употреби. Теслин отац је као свештеник дошао на службу у Смиљан.

Тесле се по Лици нису пуно расељавале и углавном их налазимо у крајевима око Госпића: Дивосело, Радуч, Кукљић, Дреновац  гдје се појављују и Тесле и Теслићи. Одатле се један дио Тесли расељавао по западу Босанске крајине, након 1879. и то у Цимеше у Бјелајско поље и у босанске Дољане.

Етимологија презимена Тесла је словенска, слична оној коју смо помињали за Ореље,  иако су многи покушавали да, на основу тог презимена, означе Тесле као влашку породицу. Јасна је етимологија од алатке за тесање дрвета – тесле и јасно је да је презиме надимачког карактера, а да је дато претку Тесли који је имао јако истурене предње зубе попут тесле. Пољско презиме Ciesla, које се чита као Ћесла, са потпуно истим значењем и етимологијом као презиме Тесла, јасан је доказ словенског карактера презимена.

Помињали смо већ тврдњу, наиме самог Тесле, да потиче од Драганића. Драганића Срба заиста има у Крајини и то са славом Ђурђевдан у Герзову крај Мркоњић Града, а налазимо их и у Жажвићу у Далмацији са славом Никољдан. Не можемо тврдити да су Тесле поријеклом од ових Драганића. Тесле на Кордуну тако тврде да су настали од Драгића, па читаво ово предање није сасвим поуздано. Веома би  вјероватна могла бити могућност да су Драганићи у ствари купрешки Дражићи, који су сродни Теслама и са којима су мигрирали и у Далмацију и Лику.

Оно што је најинтересантније код поријекла породице Тесла јесте њихов помен као Тесли са славом Ђурђевдан на Купресу у 19. вијеку. Тај податак нам говори да је презиме Тесла настало на Купресу прије сеобе једног дијела овог рода у Далмацију и Лику.

Станивуци и од њих Станивуковићи

Карановић их наводи као сродне Теслама. Има их доста расељених по Крајини, а изгледа да им је матица на Гламочу у мјесту Пријани гдје се помињу као кнезови и старосједиоци. Чини се да су доста рано ушли у круг чаршијских занатлија, па их Карановић налази у Крупи као терзије досељене из Старог Мајдана прије 1875. Од ових Станивука са Гламоча су и Чолићи на Купресу који славе Јовањдан, као и гламочки Станивуци. Остали Станивуци и Станивуковићи углавном славе Ђурђевдан и расељени су по Змијању и бањалучком крају. Не налазимо их ни у Лици ни у Далмацију, тако да вјероватно нису учествовали у српским сеобама на запад.

Рабати или Рабатићи

Карановић је повезао Рабате са Марићима, рекавши да Марићи происходе од Рабата. Биће, ипак, да је обрнуто, јер су Марићи старије и распрострањеније презиме у Крајини. Тако да је вјероватније да су Рабате или Рабатићи настали од Марића.

Рабате се први пут као презиме спомињу 1712. године у аустријском попису Лике и то као Рабатићи,  досељени из Буковице и Обровца у Далмацији. У поменутом попису налазимо Стојака Рабатића у Дивоселу  и Тодора Рабату у Радучу. Из подручја Госпића ће се крајем 18. вијека населити у Србу у Лици, а из Срба ће се даље расељавати по Поуњу и Крајини.

С обзиром да се презиме први пут појављује у изворима почетком 18. вијека интересантно би било видјети да ли је на неки начин повезано са карловачким генералом Рабатом који је управо у том периоду насељавао Србе по Лици.

Скок сматра да је презиме Рабата од турцизма рабатан-разрушен, запуштен, у смислу човјека који је „запуштен и растрошан“

Јованићи и Иванићи, Керкези и Зецови

Карановић и породицу Керкез наводи као повезану са Теслама. Керкезе не налазимо у Купресу и околини. Нема их ни у Далмацији.

Керкез је свакако једна од варијанти надимка Черкез (кавкаски народ којег су Турци насељавали и по нашим крајевима). Слично је овоме и католичко презиме из Широког Бријега – Черкез. Како су Керкези добили овај назив остаје неразјашњено.

Најстарији помен презимена Керкез  налазимо у мјесту Орлова Греда у  Суваји у Лици, па је ту вјероватно и настало. Одатле су се прво населили у Очијево у Унцу, а из Очијева су прешли у Бусије у Бјелајском Пољу одакле су се расељавали по свој Крајини.

Од Керкеза су, по предању, настали Зецови који славе Ђурђевдан и то тако што је један Керкез имао јако истурене предње зубе, па су га прозвали Зец. Овдје ваља споменути да су и Тесле имале идентично предање о надимачком карактеру свог презимена, због истурених предњих зуба, па помишљамо да ли се радило о некој генетски насљедној особини код ове групе родова – да имају истурене предње зубе.

Из Срба у Лици су, као Керкези,  и њима сродни Јованићи, па је старије презиме Керкеза по свој прилици Јованић.

Јованићи се у личку Дабашницу  досељавају  из оближње Попине око 1800. године. И заиста у попису из 1712. налазимо у Попини код Грачаца: Радивоја Јованића са сином Стојаном и Јована Јованића са браћом Милићем и Миладином. У истом мјесту, Попини, станује и невелик број Марића. С обзиром да Јованиће не налазимо на Купресу ни у Далмацији, чини се да је ово презиме настало од презимена Марић. Сасвим је јасно да су Иванићи из Омсице крај Грачаца практично иста породица као и Јованићи.

Овој групи  породица без сумње припадају и Ерцези који славе Ђурђевдан у Дабашници у Лици, а који су се касније такође расељавали по Поуњу.

Чини се да  је најстарије презиме свих ових родова –  Марић.

Орељи и Арељи

По свему судећи, веома старо српско презиме у Крајини. Могли би га читати и као Орао. Већ смо споменули помен Драгоја Ореља у Жумберку 1551.

Презимена Орељ нема у Далмацији, али га зато има у крају око Грачаца у Лици гдје су се населили управо досељеници из Далмације 1690-1712. Вјероватно су заједно са Јованићима, прешли у србско-лапачко подручје око 1800., а одатле су се расељавали у Бјелајско Поље и Поуње.

НЕПРЕКИДНЕ СЕОБЕ

Могли бисмо закључити сљедеће:

У касном средњем вијеку (15. вијек) на двјема планинским висоравнима источно од Купреса, Вуковском и Равном Пољу, али и околним крајевима: Гламочу , Јању и Змијању  живи неколико српских братстава заједничког поријекла. Најстарија су породична имена која су се задржала до данас: Свитлице, Милиновићи, Орељи, Тесле, Станивуци, Павловићи-Дражићи. Један дио поменутих родова: Орељи и Марићи учествује у првој сеоби Срба на подручеј данашње Словеније у Жумберак 1530. године. Након тога, крајем 16. вијека, а највише у 17.вијеку највећи број ових купрешко-гламочких родова иселио се у  сјеверну Далмацију, подручје Буковице и Котара. Неки су, дијелом, у Далмацији остали: Свитлице, Дражићи, Марићи, а највећи број се већ почетком 18. вијека населио око Госпића и Грачаца у Лици: Тесле, Марићи, Орељи, Дражићи. То подручје постаје нова матица за даља исељавања као и подручје настанка нових презимена: Јованићи, Иванићи и Рабате. Када су Аустријанци завладали уским појасом земљишта уз ријеку Уну на самој граници са Босном 1791. ови родови се помјерају даље и насељавају српско-лапачко подручје. На том простору од поменутих родова, настају нова презимена: Керкези, Ерцези и Зецови.  Из српско-лапачког подручја ове породице се расељавају прво по Унцу, затим Бјелајском Пољу и Поуњу, а одатле по цијелој доњој Крајини. То је отприлике нека основна миграциона и временска  путања поменутих родова. Наравно, нису све поменуте породице пратиле ову путању. Тако Станивуци и Станивуковићи нису уопште у њој учествовали, већ су се углавном расељавали по унутрашњости Босанске Крајине.  Једна грана Марића је остала на Ливањском пољу и Грахову, одакле се селила ка Унцу и даље ка Крајини. Симпотоматично је и кретање Свитлица, који као Свјетлице долазе из Лике у Поуње, а да у самој Лици немамо њиховог трага изузев помена презимена Свитлић код Милана Радеке. Група родова Милиновић-Врањеш-Мршић као да је, такође, остала у Босанској крајини и није се кретала заједно са осталима према Далмацији и налазимо је доста рано на Бравском Пољу између Кључа и Петровца.

Видимо, дакле, да се велика већина поменутог рода кретала заједно у правцу Западна Босна – сјеверна Далмација Лика – Босанска Крајина. Јасно је, такође, да је најстарије станиште овог рода Вуковско поље и Равно, источно од Купреса и да се, по свему судећи, ради о старосједиоцима на том подручју од касног средњег вијека. Немамо доказа о даљем поријеклу ове групе презимена у источној Херцеговини или Црној Гори. Ако је такво поријекло и постојало, та сеоба се морала десити прилично рано, у 13. или 14. вијеку.

С друге стране,  један дио херцеговачких племена говори о свом поријеклу од Травника у Босни, па између осталих и Петровић Његоши. Већина Бањана и Дробњака, по предању, потиче од племена Новљана које се у Црну Гору доселило управо из околине Травника. Можда би се ту могла наћи веза Тесли са Бањанима и неким херцеговачким и црногорским братствима. Ово све наравно остаје на разини претпоставке.

Јасно нам је, такође, да је презиме Тесла, у свом надимачком коријену морало настати на Купресу најкасније у 17. вијеку, прије сеобе поменутих родова у Далмацију и даље у Лику. У наставку доносимо кратак осврт на етничку групу Срба икавског говора који су све до нашег времена живјели на висоравнима Вуковско и Равно.

ДОДАТАК: СТАРИ СРБИ ИКАВЦИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Подручје западне Босне познато у средњем вијеку као Доњи Краји и Западне Стране, обухвата сливове ријека Врбаса, Сане, Пливе те крашка поља: Ливањско, Гламочко, Купрешко, Бјелајско. Још од раног средњег вијека насељено је српским племенима и као такво налазило се у саставу прве српске државе Властимировића у 9. и 10. вијеку, што спомиње и византијски цар Константин Порфирогенит у свом дјелу De Administrando Imperio када каже да је Хрватска сусјед Србији у подручју Цетине и Ливна.

Још је Јован Ердељановић у својој студији  „О пореклу Буњеваца“  јасно уочио етничке карактеристике овог стариначког становништва западне Босне и Херцеговине. Тако Ердељановић на концу своје студије закључује:

„Укратко можемо рећи да су наша истраживања о пореклу Буњеваца показала:

Да су преци свих Буњеваца били највећим дијелом исељеници из западне Босне и западне Херцеговине и из сусједних крајева Средње Босне и  Доње Херцеговине, који су се као огранци од тамошњих родова нашег народа обе вере пресељавали у Далмацију почевши још од 13. века, али поглавито од времена турског освојења Далмације (1511-1533).

Да се у свим историјским изворима и код свих писаца из прошлих векова Буњевци сматрају и називају Србима (односно именима којима се називају или означавају и православни Срби)“.

Потпуно исти етнички слој уочио је и Милан Карановић описујући православне Србе старинце Босанске Крајине:

„Старинци-дао сам овај назив целој групи родова за које сам стекао уверење на основу свестраног испитивања да су их Турци затекли у Босни. Чини се да им је матица средња Босна, око Травника и Зенице, а најсеверније границе Козица и Томина код Санског Моста, Кљевци изнад Кључа и Санице до Бјелаја у Бјелајском Пољу. Од средине су Босне кретали на све стране кад су Турци Босну освојили уколико се нису исламизовали. Изгледа као да су православни старинци и расно и етнички исто са исламизованим делом старинаца и са католицима старинцима у средњој Босни. Судећи по многим икавским речима код православног становништва у околини Јајца, чини се да су и ови православни старинци говорили икавски па су их надјачали досељеници из Херцеговине и Рашке, који су преко сјеверне Далмације и Змијања доспјели у Поуње.“

Слично пише и Др Милан Васић у својој студији „Етничка кретања у Босанској Крајини у 16. вијеку“

„Наведени моменти говоре да становници Змијања, који су пописани у најстаријим турским регистрима и који су се у временском континуитету ту одржали до данас, нису насељени тек послије успостављања турске власти. За нас и даље остаје отворено питање: ради ли се ту о досељеницима из турског периода, или, можда, о старосједиоцима“

О језику Срба икаваца на Купресу пише Никола Рамић у студији „О икавском говору Срба у југозападној Босни“:

„Говор Срба у Вуковском и Равном пољу, по свим својим битним карактеристикама спада у круг новијих икавских говора, односно припада млађем икавском дијалекту штокавскога нарјечја …

Икавизам у говору Срба на овом терену више није споран, али ваља му јасно утврдити ареал, и, што је, чини се, још важније недвосмислено му опредијелити природу. Чињеница је да су његови носиоци Срби, аутохтони становници овога подручја на којем су већинско становништво, а у многим насељима и једино, али је истина и да у сусједству живе Хрвати икавци, који су на ливањско-дувањској територији апсолутно већинско становништво, као и Бошњаци икавци. На подручју Вуковскога и Равног (Равањског) поља, барем према географској лоцираности, треба имати у виду и значајну издвојеност Срба на овом, источном дијелу Купрешке висоравни. Ипак, то је икавски говор, а није ни мјешовити – нити је мијешани. „

Србе икавце налазимо и у више мјеста Ливањског поља. Икавизам је присутан и код Срба ијекаваца у већој или мањој мјери, али је у говору купрешких Срба он цјеловит и аутохтон, како то и Рамић тврди. Не може се дакле код њих говорити о некаквој врсти контактне икавице под утицајем икавског говора околног католичког становништва.  Да је икавица доста стара и присутна међу Србима ових крајева доказују и многа имена и презимена Срба из тог периода која углавном имају икавску варијанту. Тако се још 1530. године помиње гламочки војвода Стипковић. Видјели смо на примјеру презимена Свитлица, да је икавски облик Свитлица старији од ијекавског  облика  Свјетлица, слично је и са презименима Иванић-Јованић. Ијекавизација старосједилачког икавског становништва је извршена углавном под утицајем експанзивних и бројних српских родова са истока, из правца источне Херцеговине, Зете и Рашке. Ови родови су како то и Карановић запажа били доминантнији и борбенији од старосједилаца, и већина војвода и хајдука је управо од њих долазила. На тај начин је и икавица старосједилаца уступала пред ијекавицом досељеника. Одржала се, као што видимо, у чистом, аутохтоном и неисквареном облику једино код Срба на Вуковском и Равном пољу у Купресу (понајвише због физичке изолације и што је поменута област била скрајнута са главних миграционих рута).

То старо, српско становништво Паганије, Хума, Раме, Доњих Краја и Западних страна, веома рано издвојено од масе српског становиштва на истоку, у Немањићкој Србији, очувало је кроз цијели средњи вијек  народно православље познато у изворима као Црква Босанска, хијерарјиски недовољно устројено, али суштински не пуно другачије од православља у Немањићкој Србији (потребно је рећи да су тезе о тзв. богумилству цркве босанске новијим научним радовима из ове области оповргнути и да се у научним круговима више не узимају за озбиљно). Прозелитизам и крсташки ратови које су Угри, а преко њих католичка црква водили кроз читав Средњи вијек, резултирали су пред сами пад ових крајева под Турке чињеницом да је један дио овог народа прешао на католичку вјеру. Најизраженије је то било у западној Херцеговини и Макарском Приморју у 15. вијеку  гдје се српска племићка породица Јурјевића Радивојевића приклонила католицизму, а преко ње и остали народ. Тек током 15. вијека имамо подизање фрањевачких самостана у Рами, Доњим Крајима, западној Херцеговини и отворену акцију овог католичког реда, која је до тада углавном била ограничена на мисију у средњој и источној Босни међу колонијама саских рудара (Провинција Босна Сребрена у Сребреници-прва фрањевачка провинција у Босни). Већ крајем 15. и почетком 16. вијека,  велики број Срба и Влаха из средњевјековне Србије долази на просторе Босанске крајине и даље Лике и Далмације. Домаћи Срби старосједиоци стапају се са њима као јединовјерни  и једнокрвни, учествују у свим даљим сеобама на запад. Све до последњих ратова ови стариначки Срби сачињавали су знатан дио српске популације у Крајини, Лици, Далмацији и Кордуну. Никола Тесла је био њихов најпознатији изданак.

ИЗВОРИ:

Милан Карановић, Поуње у Босанској Крајини, Српска краљевска академија; 1925. Насеља и порекло становниства, књ. 20; Српски етнографски зборник, књ. 35, Београд,  1925.

Боривоје Ж. Милојевић, Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље, Српска краљевска академија;  Насеља и порекло становништва, књ. 13; Српски етнографски зборник, књ. 25. , Београд, 1923.

Марио Петрић , Поријекло становништва Ливањског поља,  Гласник Земаљског музеја у Сарајеву – Етнологија. XV-XVI, Сарајево, 1961.

Александар Бачко, Породице далматинских Срба, Удружење грађана „Српски деспот“  Зборник за српску историју и етнографију књ.2, Београд 2008

Карл Касер, Попис Лике и Крбаве 1712, Српско културно друштво Просвјета, Загреб,  2003

Стјепан Павичић, Сеобе и насеља у Лици, ЈАЗУ, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Славена. Књ. 41,  Загреб, 1961

Петар Рађеновић, Бјелајско Поље и Бравско, Српска краљевска академија; 1925. Насеља и порекло становниства, књ. 20; Српски етнографски зборник, књ. 35, Београд,  1925.

Петар Рађеновић, Унац: антропогеографска испитивања, САНУ,  Насеља и порекло становниsштва, књ. 30; Српски етнографски зборник, књ. 56. , Београд, 1948.

Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, на основу Шематизма Митрополије и дијецезе дабробосанске за годину 1882. Сомбор, 1993.

Алекса Ивић, Миграције Срба у Хрватску током 16. и 17.стољећа, Српска краљевска академија; Насеља и порекло становништва, књ. 16; Српски етнографски зборник, књ. 28, Београд,  1923

Алекса Ивић,“Миграције Срба у Славонију током 16., 17. и 18. столећа”,Српска краљевска академија; Насеља и порекло становништва, књ. 21; Српски етнографски зборник, књ. 36,  Београд, 1926.

Милан Радека, Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб,  1975.

Радослав М. Грујић, Племенски рјечник Личко-Крбавске жупаније, ЈАЗУ, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена, 21 ИИ, Загреб, 1917.

Др Јован Ердељановић,  О Поријеклу Буњеваца,  Српска Краљевска акдемија, Посебна издања књ.79, Београд, 1930.

 Никола Рамић, О икавском говору Срба у југозападној Босни, Српски језик – студије српске и словенске, вол. 12, бр. 1-2, стр. 273-286,  Крагујевац

Др Милан Васић, Етничка кретања у Босанској Крајини у 16.вијеку, Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине, XIII, 233-250. Сарајево, 1962

Александра Кларић-Жак, Никола Тесла, ипак, био Србин, новински чланак у Гласу Јавности, 30.03.2006.

Милован Матић,  Корени од Драганића, новински чланак у Вечерњим Новостима, Београд, 10.01.2010.

 

Гентуле-Ћетковићи – генетска прича

ПИШЕ: Синиша Јерковић, главни уредник Српског ДНК пројекта

Овим текстом покушаћемо да, уз помоћ генетике, одгонетнемо поријекло српске породице Ћетковић Гентула из Зворничке Спрече, без жеље да дамо коначне судове, већ напротив, да отворимо нова питања.

Укратко о положају и историји Зворничке Спрече

Зворничка Спреча је крај око горњег тока ријеке Спрече, окружен планинама Мајевицом, Бороговом и Снаговом, а на западној страни отворен равницом низ ток ријеке Спрече према Тузли. Описани простор се, у великој мјери, подудара са територијом предратне општине Калесија, а градић Калесија је његов административни центар. Када је Миленко Филиповић 30-тих година прошлог вијека описивао Зворничку Спречу, записао је да је тај крај већински насељен Србима, са муслиманском мањином, а да католика Хрвата уопште није било. До почетка последњег рата број муслиманског становништво је растао у односу на српско, иако су Срби у својим селима имали већину. Након последњег рата, многа српска села у Зворничкој Спречи су остала готово пуста и порушена, а такав је случај и са селом Дубницом у којој су живјели Ћетковић-Гентуле.

Овај крај се, још од раног средњег вијека, налазио или у саставу, или у интересној сфери, српске средњовјековне државе. Тако је у 13. вијеку био у држави Драгутина Немањића, , затим у Деспотовини Лазаревића и Бранковића, а у међувремену бивао је и у власти босанских владара и мађарског краља.

Већина данашњег српског и муслиманског становништва Зворничке Спрече су потомци релативно скорашњих досељеника.

Ћетковићи Гентуле – породично предање

Миленко Филиповић је у свом раду „Зворничка Спреча“ из 1938. описујући становништво села Дубнице написао: „Гентуле или Ћетковићи су раније били у Прњавору, па их одатле муслимани преместили у брдо“.

То је уједно једина информација коју нам Филиповић саопштава о овом роду. Иако штура, и ова информација, ако се пажљивије размотри, открива неколико интересантних података. Сама чињеница да су Гентуле раније живјеле у Прњавору и да су потиснуте од стране муслимана, доводи нас до питања: када се то десило и од стране којих муслимана и којим поводом су се Гентуле иселиле из Прњавора? Прњавор је грчка ријеч и у православној Цркви је назив за црквено, најчешће манастирско имање. Тако имамо у Босни и у Србији више Прњавора тј. црквених имања. Узимајући у обзир близину манастира Папраће, сасвим је вјероватно да је и овај, спречански Прњавор, био имање тог манастира. Манастир Папраћа, најстарији српски манастир у сјевероисточној Босни је тешко страдао у аустријско-турском рату 1717-1723. када остаје порушен и пуст за дуго вријеме, а српско становништво тог краја ће се махом иселити у прекосавске крајеве. Вјероватно су се у том периоду почели масовније досељавати муслимани избјегли из Мађарске или „Унђуровине“, како су је звали, па је некадашње српско село Прњавор временом постајало већински муслиманско.

Око 1780. једна друга, природна катастрофа, погодила је област Спрече, као и остале сусједне крајеве. Била је то епидемија куге, једна од најстрашнијих дотад, која је практично збрисала цјелокупно становништво краја. О пустоши која је настала послије куге, говоре многа народна предања. Главнина српског насељавања из Херцеговине и Црне Горе наступила је послије куге. Нема сумње да су и муслиманске власти покушавале да населе пусте крајеве, давајући повољније услове приликом насељавања, привлачећи досељенике, који су добијену земљу најчешће сами крчили и претварали у плодно земљиште.

Изгледа да се су се и најстарије српске породице у Спречи населиле тек након ове епидемије, око 1790 , тако да је тешко рећи да ли је опстао који род који је је досељен прије куге. То би могли бити Срби Зоље у Калесији, за које се додуше каже, да су такође досељеници из Херцеговине. Ћетковићи-Гентуле, обзиром да су у почетку били насељени у Прњавору, који је смјештен уз ријеку Спречу и уз путну комуникацију Зворник-Тузла, вјероватно су се налазили у првом таласу српских досељеника, оних који су се досељавали крајем 18.вијека. На још увијек претежно пустом земљишту није ни било потребе да се насељавају по брдима и далеко од путева.

Међутим, нису се само Срби досељавали у том периоду. У 19. вијеку, након Првог и Другог Српског Устанка и стварања Кнежевине Србије многи муслимани из градова Србије (Шапца, Ужица, Ваљева) потражили су уточиште у Босни. Био је то други талас муслиманских насељеника у Спречи, послије оних који су дошли из Угарске крајем 17. вијека. Један дио ових мухаџира смјестио се и у села Зворничке Спрече, између осталих и у спречанском Прњавору. Као породице поријеклом из Србије спомињу се у Прњавору Газибеговићи из Мачве и Хуремовићи из Ужица. Вјероватно је долазак ових србијанских муслимана био тренутак када се многе српске породице које су живјеле у долини ријеке и крај путева нису осјећале више сигурним и кад су се почеле пресељавати по околним брдима и даље од комуникација. Судећи по податку који нам саопштава Филиповић, Гентуле Ћетковићи су биле међу њима.

Постоји и предање самих Ћетковића да им је старо презиме Јауковић и да су се доселили крајем 18. вијека из села Дробњака.Овај податак нам је веома важан за одгонетање поријекла Ћетковића, поготово што се , како ћемо даље видјети, у потпуности поклапа са резултатима до којих је довело генетско тестирање једног од Ћетковића.

Слика 1: Православна црква у Дубници, Зворничка Спреча

Слика 1: Православна црква у Дубници, Зворничка Спреча

Прије генетске анализе, вратићемо се на саму појаву двојног презимена код Ћетковића тачније њиховог спомињања као Ћетковић Гентула. Ако су, судећи по предању, Ћетковићи доселили као Јауковићи, то би значило да су и оба ова презимена добили у новој постојбини, Зворничкој Спречи. То није ништа необично, јер су готово сви Срби досељени у Зворничку Спречу промијенили презимена, најчешће по родоначелнику који их је довео у нови крај. Тако од херцеговачке породице Шаренац имамо у Спречи Поповиће, Протиће, Ђорђиће, Митровиће. Није искључено да је и Ћетковиће у Зворничку Спречу довео неки Ћетко Јауковић из Дробњака од којег је настало само презиме Ћетковић.

Веома је интересантно и друго презиме – Гентула.

Да је варијанта презимена Гентула старија од варијанте Ћетковић говори нам и надгробни споменик Илије Гентулића у Дубници. Подручје Мајевице веома је богато старим надгробним споменицама у камену, у народу познатим као мраморови. Један такав мрамор је и мрамор на гробу Илије Гентулића, који је судећи по натпису умро у 96. години, а живио је у 19. вијеку. С обзиром да се у натпису на мрамору појављује и слово Ј које је усвојено након Вукове реформе, једино што можемо донекле одредити јесте да је Илија преминуо у другој половини 19. вијека.

Слика 2: Мрамор Илије Гентулића

Слика 2: Мрамор Илије Гентулића

Облик Гентулић појављује се у још једном извору из друге половине 19. вијека. Наиме, у Гласнику Земаљског музеја у Сарајеву, априла 1891. објављен је чланак Старобосански натписи у Калесији у којем се описује проналазак неколико натписа на мраморовима у Дубници. Том приликом аутори текста спомињу Вида Гентулића гдје кажу:

„…У близини до 26 корака била је громила, коју је 1884. раскопао старац , Вид Гентулић, тражећи у њој благо. Нашао је у њој врло лијепу земљану посуду, па мислећи да је у њој сахрањено благо, разбио ју је све на комаде. По његовом казивању није у тој посуди ништа било…“

У српском језику нема коријена „гент“ који би могао објаснити значење ове ријечи. Петар Скок у свом Етимологијском Рјечнику, додуше, спомиње глагол „генути“ у значењу „ударити“ и позива се при томе на Вука Караџића, али не даје детаљније објашњење коријена ријечи.

Постоји и тумачење глагола генути као „генути, -нем ‘помакнути, покренути’, <се ‘(по)макнути се, кренути’“. Да ли би се у том случају породица која се пуно сели (креће, помиче) могла прозвати надимком Гентула? Нажалост не постоји такав облик у српском језику који би потврдио овакву претпоставку, али она остаје као могућност.

У Спречи сусједном Подрињу, у Солотуши крај Бајине Баште, постоји породица Гентић досељена још у првој половини 18. вијека из Куча, која слави Никољдан. Огранака ове породице има још и у ваљевском крају, у селу Гола Глава. Спомиње се такође и хајдук, Дамњан Гента, којег је због хајдуковања убио прота Дивљан из ваљевске Буковице. Не вјерујемо да су Ћетковићи по мушкој линији повезани са овом породицом Гентића-Генти, али нека веза је ипак могућа. Интересантно је да у Ердељановићевој студији о Кучима заиста налазимо у Затријепчу на братство Гег’т (баш је тако записано у студији) и није искључено да су преци Гентића у Подрињу и Ваљеву поријеклом од овог кучког братства. Гентићи славе и карактеристичну, кучку славу- Никољдан што иде у прилог поријеклу Гентића из Куча.

Уколико је надимак или презиме Гентула код Ћетковића у вези са породицом Гентић из Подриња, постоји неколико могућности о томе каква би то веза могла да буде. С обзиром да је хајдук Гента био активан у 19. вијеку и вјероватно био познат у ширем региону Подриња, западне Србије и источне Босне, могуће је да су Ћетковићи назив Гентула добили надимачки, тако што је неки њихов предак имао нечег хајдучког у понашању, па би ово Гентула требало схватити „као онај личи на хајдука Генту“. Друга опција би била да су по некој, можда женској линији, Ћетковићи били повезани са подрињским Гентама или Гентићима, па су добили надимак Гентуле. И свака друга могућност је отворена.

Слика 3: Срби Херцеговци око огњишта

Слика 3: Срби Херцеговци око огњишта

С обзиром на географску блискост појаве презимена Гента, Гентић и Гентула у подрињском крају ни ова горња разматрања не би требало у потпуности одбацити.

Ипак, јасно предање Ћетковића које помиње Дробњак као мјесто поријекла, као и резултати генетске анализе на y-хромозому, показаће нам да даље поријекло спречанских Ћетковића треба тражити ипак на другом мјесту.

Дробњачки Јауковићи

Јауковићи су дробњачко братство, дио су шире групе Мандића, а преко њих и Новљана. О Новљанима ћемо нешто више рећи у дијелу текста о генетици. Мандићи су једно од најугледнијих дробњачких братстава и све до 1685. године ово братство давало је кнезове, војводе и капетане Дробњаку који су практично управљали читавим племеном. Остало је предање о дробњачком војводи Милешу Мандићу који је крајем 14. вијека помогао кнезу Лазару да савлада Николу Алтомановића и у знак захвалности, он и његови потомци добили су земљу и били ослобођени од пореза. С обзиром да се територија Дробњака налази у средишту територије које су насељавали средњовјековни сточари , биће да је Милеш био поглавар катуна и да је заједно са својим катунарима, између осталог, пружао и војне услуге феудалцима. Само спомињање кнеза Лазара у овом предању можда говори о томе да су у подјели Алтомановићевих земаља између кнеза Лазара и краља Твртка, Дробњаци припали територији коју је контролисао кнез Лазар, а који су касније били укључени у Српску Деспотовину, иако су се налазили на самом граничном положају према посједима Косача у Хуму. По Милеши Мандићу су се његови потомци прозвали Милешевићи, мада је сачувано и старо братственичко име – Мандића. У том породичном, капетанском низу помињу се још капетани Милош Милешевић из Придворице, коме је 1542. султан потврдио повластице, као и Симеон Мандић који је са пашом Кукавицом учествовао у паљењу Чева. Позната је и прича о кнезу Дракулу Мандићу који је имао шест синова и једну кћер Милицу и коме је у госте дошао пљеваљски паша, затраживши му кћер за себе, а за своју пратњу остале дробњачке дјевојке. Синови Дракулови се преруше у жене и побију и пашу и његову пратњу, потом са оцем Дракулом побјегну у Боку и јужну Херцеговину, гдје се разгранају у многе породице: Андријашевиће, Лазовиће, Илиће, Гојковиће, Бојковиће. То се десило око 1615. године. Остао је само у планини Дракулов најмлађи син Јоксим који је јаукао кад је видио да су му отац и браћа отишли па су га прозвали Јауком, а његове потомке Јауковићима. Без обзира на овај догађај са кнезом Дракулом, капетани из братства Мандића и даље су остали власт у Дробњаку. Тако се спомиње и капетан Иван Милешевић Мандић који је од султана 1671. године добио потврду пријашњих повластица и дозволу да у Придворици, братственичком сједишту подигне цркву св. Аранђела. Вјероватно су тада сви Мандићи који су остали у Дробњаку почели да славе Аранђеловдан, а стару дробњачку славу св. Ђурђа узели за приславу. Помиње се 1685. капетан Јован Мандић (можда се ради о овом истом Ивану који је подигао цркву). Лубурић каже да је то био синовац Јоксима Јаука, претка Јауковића. Овај Јован Мандић завадио се са извјесним Лаовићем из Затарја, кога је касније и убио и бјежећи од крви, око 1685, одселио у Рисан. Од овог Јована Мандића потичу рисански Дробњаковићи. Како год, у самом Дробњаку остале су породице поријеклом од Мандића и то потомци Јоксима Јаука-Јауковићи, затим Јакшићи и од њих: Шаулићи, Дурковићи и Даниловићи, затим Вуковићи-Параушићи и Лаловићи-Делићи.

Слика 4: Подручје Придворице у Дробњаку

Слика 4: Подручје Придворице у Дробњаку, средиште Јауковића

Од свих ових презимена, за нашу причу о Ћетковић Гентулама најважнији су Јауковићи, јер, по предању, Ћетковићи од њих потичу. Као што смо раније рекли, сви Јауковићи би требали да потичу од конкретне особе – Јоксима Мандића прозваног Јаука, сина кнеза Дракуле Мандића. Лубурић сматра да се поменути Јоксим родио негдје око 1600.године, а да је био жив и око 1685. када се спомиње као стриц Јована Мандића, дробњачког кнеза. Данас се сматра да сви Јауковићи у Дробњаку потичу од два брата – Павла и Саве Јауковића, који су рођени око 1740., а који су потомци Јоксима Јаука. Од ових дробњачких Јауковића је и Јоксим Јауковић из 19. вијека који је покушао да убије Смаил-агу Ченгића и није успио. Стража га је ухватила и убила на путу за Колашин гдје су га спроводили.

Слика 5: Родослов Мандића-Јауковића у Дробњаку

Слика 5: Родослов Мандића-Јауковића у Дробњаку

Зна се да су се из породице Јауковић иселиле двије групе породица и то, потомци Боја Јауковића, у Пиву гдје су се прозвали Бојатима, око 1750. године и Леовци у Пљевљима, Ужицу, Београду. И за Леовце и за Бојате се каже да су побјегли од крвне освете. Леовци су име добили по крају гдје су се најприје настанили након одласка из Дробњака, а то је било Леово брдо у данашњем пљеваљском крају. Тај предак Леоваца непознатог имена имао је четворицу синова: од Стевана су Стевановићи у Челебићима код Фоче, други син Илија се одселио некуд у Босну, а двојици се не знају имена и они су преци Леоваца у Пљевљима и у Србији. Лубурић наводи да су Леовци у Леовом Брду због страха од освете промијениули дотадашњу славу Аранђеловдан у Јеремијевдан. За нашу причу је интересантан овај Илија који је отишао у Босну, не знамо куда. Да ли би он могао бити предак Ћетковића у Зворничкој Спречи? Лубурић саопштава да се бијег претка Леоваца из Дробњака догодио око 1760. године, уз задржавање у пљеваљском крају сасвим је реално да се поменути Илија могао око 1790. доселити у Зворничку Спречу.

Ту се опет враћамо на већ споменути, пронађени мрамор, надгробни споменик Илији Гентулићу из друге половине 19. вијека, који је , чини се, један од најстаријих споменика на дубничком гробљу. На споменику се јасно разазнаје да је Илија умро у 96. години, што би значило да би он веома лако могао да буде Илија из предања Леоваца који је отишао у Босну крајем 18. вијека. Немамо начина да потврдимо ову тезу, али он дјелује веома вјероватна.

Ћетковићи Гентуле су оставили трага у историји Калесије и ширег спречанског краја. Тако су познати трговци Калесије били Јово и Стратимир Ћетковић. Такође Јово Ћетковић је држао и хан у Калесији. Познат је и Тошо Ћетковић, народни посланик у Краљевини Југославији, биран 1938. године у Скупштину. Сва тројица-Јово, Стратимир и Тошо, 1941. године припремали су устанак у спречанском крају. Дан раније били су откривени, ухапшени и спроведени у концентрациони логор Јасеновац гдје су страдали.

Генетски резултати Ћетковић Гентула

Међутим, најјаснији доказ да је поријекло Ћетковића Гентула из Дробњака пружили су резултати тестирања још неких дробњачких новљанских братстава, Вемића и Касалица, прије свега, али и Врућака са Гласинца и Кртинића и Бараћа из Лике. Сва набројана презимена имају веома близак хаплотип и припадају истој хаплогрупи I1-P109 што значи да по мушкој линији воде поријекло од једног претка. Такође одликују се једном специчношћу на маркеру DYS481, што их веома јасно дефинише као блиско повезану групу.

Рећи ћемо нешто и о Новљанима. По дробњачкој традицији, Новљани су оснивачи племена Дробњака. Сва најстарија и главна братства племена Дробњака припадају Новљанима, а има и тумачења да су Новљани заправо старије име за сами Дробњак. Предање каже да су Новљани у једном периоду дошли из Травника у Босни, населили се на подручју данашњих Бањана, а потом прешли на територију данашњег Дробњака гдје су формирали племе Дробњака. Временски оквири када се то могло десити су доста широки и нису усаглашени. Сва горе тестирана братства из Дробњака припадају овом оригиналном дробњачком племену.

Тако је тестирани Вемић из дробњачког братства Милошевића, који као и Мандићи од којих је Ћетковић Гентула припадају Новљанима, најстаријем и основном братству Дробњака, оснивачима племена.

Касалице имају неколико верзија о свом поријеклу, по генетским резултатима су веома блиски Гентулама, а биће да су од Новљанског братства Ђурђића из Комарнице како пише Светозар Томић.

Врућци су презиме добили по гласиначком селу Врутцима, знају да су дошли из Црне Горе, у 18. вијеку, старог презимена се не сјећају, али са обзиром да је Гласинац највише насељаван управо Дробњацима, ови Врућци су по свој прилици нека исламизована, дробњачка, новљанска породица.

Овој групи припадају и двије личке породице: Кртинићи и Бараћи. У самом Дробњаку међу Новљанима постоји и данас презиме Барац у групи Новљана Косовчића. Да ли су лички Бараћи огранак дробњачких Бараца? Генетски резултати потврђују да та веза постоји, али немамо писани траг да је то заиста тако.

Као што видимо већина тестираних припадника хаплогрупе I1-P109 са вриједношћу DYS 481=0 припадају племену Новљана, оснивачима Дробњака и то различитим гранама. Када је Кен Нордтведт, један од водећих свјетских генетичких генеолога, анализирао ову грану хаплогрупе I1-P109 израчунао је да је заједнички предак ове групе живио прије неких 800 година. То веома добро коинцидира са норманском инвазијом на Балкан са југа Италије у 11. и 12.вијеку. Да би ова норманска прича могла да буде веома вјероватна потврђује постојање још једног припадника DYS 481=0 и то на Сицилији (презиме Рицити из околине Катаније), која је више вијекова била главна норманска база у Медитерану.

Слика 6: Хаплотипови дробњачког кластера I1 P109 DYS481=0

Слика 6: Хаплотипови дробњачког кластера I1 P109 DYS481=0

Иначе сама I1-P109 највише фреквенције достиже у скандинавским земљама, а унутар хаплогрупе I1 веже се за миграције Викинга, Варјага и Нормана. Готово свугдје гдје је било колонија Нормана има и хаплогрупе I1-P109- у Скандинавији, Нормандији, Британији, Италији, Балкану, Русији. Нормани су у 11. вијеку формирали своје краљевство у јужној Италији и Сицилији. Одатле су неколико пута покушали да нађу упориште и на Балкану, а успјевали су да задрже и одређене градове на албанској обали, попут Драча и Валоне. Главни непријатељи Нормана били су Византинци које су Нормани истиснули из Јужне Италије и ратови између ове двије стране вођени су кроз читав 11. и 12. вијек. У јеку борби Нормана и Византинца око Драча, српски краљ Зете Михајло, направио је савезништво са Норманима и оженио свог сина насљедника Бодина Јаквинтом, ћерком норманског војсковође из Барија. Нема сумње да су одређени Нормани могли бити насељени у 11. и 12. вијеку и у српским земљама.

Закључак

Видјели смо да Ћетковићи-Гентуле имају породично предање да су од породице Јауковић која се доселила из Дробњака. У прилог томе иде и иста крсна слава Јауковића и Ћетковић Гентула-Аранђеловдан. Иначе, међу новљанским братствима у Дробњаку једино братство Мандића, којима припадају и Јауковићи, слави Аранђеловдан.

Породично предање породице Ћетковић Гентула такође се поклапа са резултатима добијеним генетским тестирањем на Y-хромозому и недвосмислено показује сродност по мушкој линији са неколико других тестираних појединаца из Дробњака који такође припадају широј групи Новљана. Чини се да овим резултатима тестираних Вемића, Касалица и Ћетковића-Јауковића из Дробњака добијамо генетски профил овог племена. Остаје отворено питање даљег поријекла ове групе родова, а све упућује на европски сјевер и на норманске сеобе. Нека будућа генетска истраживања племена Дробњака можда ће потврдити, а можда оповргнути ову претпоставку.

Из сачуваних података знамо да је Зворничка Спреча насељавана управо из ширег региона Херцеговине којем и Дробњак припада. Из свега изложеног можемо са великом сигурношћу закључити да су Ћетковићи-Гентуле заиста поријеклом Јауковићи из Дробњака. Остају отворена питања о конкретним особама у родослову ове породице, а одговор на та питања могу дати нека нова истраживања и генетска тестирања.

Литература:

1. Миленко Филиповић „Прилози етнолошком познавању сјевероисточне Босне-Зворничка Спреча“ АНУБИХ Том XVI, књига 12. Сарајево 1969.

2. Миленко Филиповић „Мајевица“ АНУБИХ Том XXIV, књига 19. Сарајево 1969.

3. Миленко Филиповић „Гласинац“ САНУ СЕЗ Насеља и порекло становништва књига 32. Београд 1950.

4. Ристо Јеремић „О пореклу становништва тузланске области“,Гласник географског друштва

5. Андрија Лубурић „Дробњаци, племе у Херцеговини“ Београд 1930.

6. Светозар Томић „Дробњак, Пива и Бањани“ Српска Краљевска академија, књига IV, Београд 1902.

7. Јован Ердељановић „Кучи“ СЕЗ књига 8. Насеља српских земаља, књига 4, Београд 1907.

8. Петар Скок „Етимологијски рјечникхрватскога или српскога језика“ ЈАЗУ, Загреб 1971.

9. Српски ДНК Пројекат, сајт poreklo.rs, http://dnk.poreklo.rs/naslovna/

10. Гласник Земаљског музеја БИХ, Сарајево, 01.04.1891.

Ћоћићи – Саси међу Србима?

Наставите са читањем

Y-ДНК хаплогрупа J – најзаступљенија код Арапа, Турака, Грка и Јевреја

Наставите са читањем