Архиве категорија: Открића

GLAVNAlepenski-29

Генетска слика Лепенског Вира и Винче

У последњих неколико година, са напретком технологије и последично све бржим развојем популационе генетике и археогенетике, истраживање и разумевање археолошких култура добило је сасвим нову димензију. Наиме, данас је могуће изоловати и анализирати генетски материјал из скелета старих и до неколико десетина хиљада година, и поређењем са генетиком савременог становништва доносити много сигурније закључке о настанку, развоју и кретању праисторијског становништва него што је то било могуће само уз помоћ археологије и антропологије.

Иако је већ објављен велики број узорака из различитих периода прошлости, из разних делова Европе, па и из неких нама суседних држава, до сада нису биле рађене анализе узорака са територије Србије. Пре неколико дана, у великој студији Mathieson et al. – The Genomic History Of Southeastern Europe, коначно смо добили и резултате првих анализираних скелета са територије Србије, и то из три вероватно најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе, Лепенског Вира, Старчева и Винче. Додуше, од 39 анализираних узорака, само 1 припада Старчевачкој култури, 3 су из периода Винчанске културе, са налазишта Гомолава код Руме, а чак 35 узорака је са четири локалитета културе Лепенски Вир: Власца, Падине, Хајдучке Воденице и епонимног налазишта Лепенски Вир. Анализом су обухваћени ипсилон хромозом, који се наслеђује искључиво по мушкој линији, митохондријална ДНК, која се наслеђује само по женској линији, као и укупна (аутозомална) генетика, која обухвата анализу свих хромозома осим полних.

Пре преласка на резултате анализираних узорака ваљало би се подсетити каква је генетска слика данашњег становништва Србије. Гледано по мушкој линији (ипсилон хромозому), Срби су доминантно потомци Словена. Ипсилон хаплогрупе које представљају генетски сигнал Словена, I2a-CTS10228 (позната још и као I2a-Динарик), R1a-Z280 и R1a-M458 носи преко половине Срба (I2a-CTS10228 ~ 34%, R1a (Z280+M458) ~ 17%). Хаплогрупе које се могу везати за предсловенско становништво Балкана (Илире, Трачане, Келте итд.) носи приближно 35% мушких становника  (E-V13, J2-M172, R1b-Z2103, R1b-P312, G2a-L497). Око 10% порекло по мушкој линији вуче од разних германских племена, пре свега Гота, Нормана и Саса (хаплогрупе I1-М253, R1b-U106, I2a2a-M223), док остатак чине неке мање заступљене хаплогрупе (N2-Y6503, J1-M267, Q-M242), чије порекло у нашем народу још увек није до краја разјашњено.

Када су у питању митохондријалне хаплогрупе, слика је много шаренија, као и у већини европских земаља, па се тим бројкама нећемо претерано замарати. Гледајући укупну (аутозомалну) генетику, Срби у приближно једнаким процентима (50-50) носе генетику предсловенског становништва Балкана са једне, и Словена, Германа и неких других касније придошлих народа  са друге стране.

Култура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих праисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре, а радиокарбонским мерењима установљено је да је овај простор био насељен скоро 4000 година без прекида, од отприлике 9500. до 5500. године п.н.е. Локалитет Лепенски Вир је откривен 1960. године, а прва истраживања су вођена у периоду 1965-1970. под вођством професора др Драгослава Срејовића, археолога, академика и професора Универзитета у Београду. Скоријим истраживањима у периоду 2006-2009. руководио је професор Душан Борић. Најзначајније насеобине ове културе су, са српске стране Дунава, Лепенски Вир, Падина, Стубица, Власац и Хајдучка Воденица, а са румунске стране Алибег, Икоана, Разврата, Скела Кладовеи и Островул Корбулуи. Душан Борић је на основу истраживања локалитета Лепенски Вир предложио поделу културе на четири фазе:

1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит – Прото-Лепенски Вир I-II

2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице)

3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит – Лепенски Вир I-II

4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит – Лепенски Вир III

Археолошки локалитети из којих потичу анализирани узорци

Археолошки локалитети са којих потичу анализирани узорци из ове студије

Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира показује нам да су њени становници носили ипсилон (I+R1b=100%) и митохондријалне хаплогрупе (U5+U4+U8=80%) које су и раније налажене код палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача широм Европе. Оно по чему су се разликовали од њих управо је присуство неких митохондријалних хаплогрупа (K1+H+J2=20%) чије се даље порекло везује за Блиски Исток, и за које се сматра или да су дошле директно са најранијим неолитским земљорадницима из Анадолије, или да су биле присутне међу ловцима-сакупљачима југоисточног Балкана и Анадолије, који су међу првима апсорбовани у најраније неолитско становништво по његовом доласку на Балкан. Другој теорији у прилог иде и чињеница да је хаплогрупа K1 такође пронађена и код два грчка мезолитска узорка из Тесалије. И по аутозомалној генетици носиоци културе Лепенског Вира били су, поготово у старијој мезолитској фази, јако слични ловцима-сакупљачима из западне и централне Европе. Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита – Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника. Индикативно је да су сва три узорка са значајним уделом генетике неолитских земљорадника такође били носиоци неолитских митохондријалних хаплогрупа које нису присутне код ловаца-сакупљача из ранијих периода. Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника. Ови налази подупиру раније археолошке доказе, који су указивали да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва. Анализе изотопа стронцијума су такође показале да су многе индивидуе сахрањене после 6100. п.н.е. у Лепенском Виру (укључујући и узорак I4665) биле нелокалног порекла, односно да нису биле оригинално из региона Ђердапске клисуре. Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације по свој прилици били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола, јер ни у једном узорку нису пронађене ипсилон хаплогрупе карактеристичне за најраније неолитске земљораднике (G2a2, H2, C1a2, I2c, J2, T1a).

Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира

Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира

Сада ћемо се мало детаљније позабавити ипсилон хаплогрупама, пошто су оне најкорисније за интерпретацију кретања становништва у далекој прошлости. Од 17 мушких узорака из ове студије, 10 је припадало хаплогрупи I, чији носиоци су били једни од најранијих модерних људи који су населили Европу, а 7 хаплогрупи R1b-L754 (сви осим једног xP297), што значи да нису представљали предачку популацију за више од 99% данашњих носилаца ове хаплогрупе у Европи, који припадају грани P297>M269. Поменућемо да један узорак са локалитета Падина припада грани I2a1-P37, дакле линији која је, између осталих, предачка и за грану I2a-CTS10228 која је доминантна међу Србима. Нажалост, код овог узорка није утврђена ниједна дубља подграна, a гране P37 и CTS10228 дели више од 13000 година, па на основу њега не можемо доносити никакве битне закључке, а нагађањем се нећемо бавити. Сви остали узорци са утврђеним дубљим подгранама припадају грани I2a2a-M223, која нам такође, сама по себи не би претерано значила, међутим чињеница да је за неколико припадајућих јој узорака утврђена још дубља подграна Z161 значајно мења ствар.

Ова грана је данас, у облику своје најбројније подгране L801, најзаступљенија код германских народа, а највеће проценте бележи у Данској, северној Немачкој, Холандији и Белгији, Енглеској и северозападној Сицилији (последица насељавања Нормана), а у мањем проценту је заступљена у скоро свим деловима Европе (изузетак су западни Балкан, северна Украјина и јужна Белорусија, Финска и централна Шпанија. Гледајући мапу њеног распростирања чини се да је била заступљена код већине германских племена која су у различитим периодима насељавала наведене територије (Гота, Франака, Свева, Ломбарда, данских Викинга и шведских Варјага).

Поставља се питање на који начин је ова грана доспела међу Германе. Пошто је ова грана пронађена код још неких узорака из каснијих периода и археолошких култура, покушаћемо дати одговор када и којим путем су се њени носиоци могли кретати у далекој прошлости. Дакле, најстарији носиоци ове гране откривени су управо у култури Лепенског Вира. Ова култура престаје да постоји око 5500. године п.н.е, а свега неколико стотина година касније наилазимо у источној Мађарској на каснонеолитски узорак који је тестиран као I2a2a1b-CTS10057 (xL701), што у преводу значи да је скоро сигурно припадао грани Z161, јер осим L701 и Z161 нема других грана испод CTS10057. Можемо замислити ситуацију где је део становништва последњих фаза културе Лепенског Вира из неког разлога напустио своја станишта, и кретао се узводно уз Дунав и Тису до равница источне Мађарске. Још један CTS10057 (xL701) узорак је пронађен на истој територији, у наредној енеолитској Тисаполгарској култури (4500-4000 п.н.е.). Следеће појављивање гране Z161 је међу узорцима Културе кугластих амфора (Globular Amphora Culture, 3200-2600 п.н.е.), која се простирала на територији данашње западне Украјине, Пољске и североисточне Немачке. Опет можемо замислити ситуацију где се део носилаца ове гране кретао из источне Мађарске на север уз Тису, и учествовао у формирању Културе кугластих амфора. Овде треба напоменути да су лингвистички стручњаци одавно утврдили да у германским језицима постоји неиндоевропски супстрат, за који се сматра да је последица мешања дела индоевропских племена из црноморских степа (носилаца данас најкарактеристичније германске хаплогрупе R1b-U106) са каснонеолитским становништвом централне Европе, на које су наишли у својим сеобама на запад. Каснонеолитско становништво Културе кугластих амфора (које је по свој прилици имало значајан, ако не и доминантан удео хаплогрупе Z161) би се савршено уклопило у ту причу, тим пре што и U106 и Z161 имају пангермански карактер, и показују недвосмислену корелацију са данашњим германским народима. Ова пре-прото-германско становништво се касније кретало на запад и север, и највероватније у јужној Скандинавији помешало са становништвом Културе бојних секира (2900-2200 п.н.е.), које је и само било мешавина друге две данас пангерманске хаплогрупе (I1-M253 и R1a-Z284), што је представљало први ступањ у формирању прото-германских племена.

Када су у питању узорци који су тестирани као R1b1a-L754 (xP297), постоје две основне могућности. Прва је да су припадали некој реткој грани (L754* или L389*), која се временом угасила, а друга, вероватнија варијанта је да су припадали грани R1b1a2-V88, која се данас може наћи широм Европе у изузетно малом проценту, с тим да је нешто значајније заступљена у јужној Европи, пре свега на Апенинском и Иберијском полуострву. Нешто значајнији проценат (до 4%) ова грана бележи у региону Леванта, међу Либанцима, Друзима и Јеврејима, а највеће фреквенције достиже међу појединим народима северне Африке, суданским Коптима (15%), Берберима из граничне регије Египта и Либије (23%), Хауса народом из Судана (40%), Фулани народима Нигера и Камеруна (54%), док код неких чадских племена северног Камеруна и Нигерије достиже и невероватних 95%. Готово сви припадници гране V88 у Африци и Блиском Истоку припадају подграни Y7771, и високи проценти међу наведеним афрчким народима последица су наглог демографског ширења ове подгране у последњих 6000-7000 година. Грана V88 је међу древним узорцима до сада пронађена код једног мезолитског ловца-сакупљача из Украјине, и код једног неолитског земљорадника из Шпаније, па се као најлогичније извориште ове гране намеће управо подручје Балкана и култура Лепенског Вира, одакле су се касније носиоци ове гране расељавали у разним правцима.

Винчанска култура (око 5400-4500 п.н.е.) је била најзначајнија и технолошки најнапреднија култура средњег и касног неолита на Балкану. Обухватала је скоро целокупну територију данашње Србије, као и делове према Србији граничних подручја свих околних земаља. На том подручју је наследила старију Старчевачку културу (6000-5400 п.н.е.), али по свој прилици није представљала њеног „природног“ наследника, јер је новијим истраживањима установљено да је винчанска популација највероватније представљала нови талас земљорадничког становништва, који је дошао из правца југа и југоистока, долинама Вардара, Јужне и Велике Мораве. На Винчанском налазишту Беловоде код Петровца на Млави пронађени су најранији докази металургије бакра из око 5400 п.н.е, а симболи урезани на грнчарији и фигуринама винчанске културе раније су по појединим археолозима сматрани за трагове најстаријег писма на свету, међутим та теорија је данас напуштена. Најзначајнији локалитети ове културе су Винча-Бело Брдо, Гомолава, Плочник, Градац, Беловоде и Рудна Глава.

Табела са узорцима из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)

Табела са основним подацима за узорке из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)

Становници Винчанске културе били су у генетском смислу класични неолитски земљорадници, носили су и ипсилон (G2a2a-PF3147), и митохондријалне хаплогрупе (K1a, HV, H) карактеристичне за неолитско становништво Анадолије и Европе. И по аутозомалној генетици били су готово идентични најранијим анадолским, и нешто каснијим европским земљорадницима Старчевачке и Културе линеарнотракасте керамике. Конкретно, грана G2a2a-PF3147, којој припадају сва три узорка са Гомолаве, је уз своју сестринску грану G2a2b-L30 била најбројнија међу неолитским земљорадницима, пронађена је у скоро свим неолитским културама, између осталих и међу раније објављеним резултатима Винчанске културе из јужне Мађарске. Овој грани припадао је и чувени „ледени човек“ Оци. Данас је заступљена скоро искључиво у Европи, а највеће проценте бележи међу становништвом Корзике (11%) и Сардиније (6%), док у остатку Европе ретко где прелази 1%.

Да закључимо, ова студија је дефинитивно доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Ово је пре свега уочљиво код мушких линија, јер хаплогрупе пронађене у праисторијским становницима Лепенског Вира и Винче не прелазе ни 1% код савременог српског становништва, а и тај мали проценат без сумње потиче од становништва досељеног у каснијим периодима. Наравно, овакав закључак не треба да чуди, јер је то било јасно и пре ове студије, али дужан сам нагласити, јер и данас често чујемо приче да су Срби непосредни наследници и потомци становништва Лепенског Вира и Винче, и да су на овим просторима хиљадама година, што једноставно није тачно. Знамо сви колико је „прометан“ био овај део Балкана током забележене историје, и какве турбулентне промене су се дешавале само у последњих 2000 година, па би било крајње сулудо очекивати да је становништво остало непромењено током целог тог периода. Одређени континуитет неолитског становништва можда би се могао очекивати у планинским областима западног Балкана (Динаридима), где је неприступачнији рељеф често представљао препреку многим освајачима кроз историју, и пружао колику-толику заштиту старом становништву, али за потврду тога мораћемо да сачекамо неку нову студију.

Неки ће се можда запитати, како то нисмо директни потомци становништва Лепенског Вира и Винче, када Срби и данас имају приближно једнак удео предсловенске и словенске аутозомалне генетике, а митохондријалне хаплогрупе присутне код праисторијског становништва Лепенског Вира и Винче заступљене су и данас међу Србима? То јесу чињенице, али оне и даље нису доказ хиљада година континуитета становништва на истом простору. Да појасним на једном практичном примеру. Код Срба је и данас у малом проценту заступљена хаплогрупа I2a2a-M223>Z161, пронађена код становника културе Лепенског Вира, али сви њени носиоци припадају још дубљој подграни L801, и сви они потичу од једног јединог претка, који је живео пре око 4000 година. Као што смо раније поменули, ова грана се сасвим јасно може повезати са германским народима, што значи да је њено присуство код Срба последица досељавања германских народа током касне антике (Гота) и/или током средњег века (Нормани, Саси), а не њеног континуираног развоја на овим просторима од Лепенског Вира до данас.

Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац

Srpski-DNK-dan

Резултати етногенетског истраживања становништва Александровачке жупе

Гласник Етнографског института САНУ управо је објавио резултате мултидисциплинарних истраживања етногенезе/порекла Срба и становништва Србије. Тим истраживача (Ивица Тодоровић, са Етнолошког института, те Анђелка Вучетић-Драговић и Анђелко Марић, из Националног криминалистичко-техничког центра МУП-а Републике Србије) у свом раду ослонили су се и на чланке и резултате са Српског ДНК пројекта, на чему им се захваљујемо. 

Како се наводи, у овом истраживању представљено је 85 хаплотипова, који су тестирани на 17 маркера (локуса), а сви тестирани су са територије општине Александровац (тј. Александровачке жупе), као репрезентативне области која се налази у самом средишту централне српске, косовско- ресавске лингвокултурне зоне. За разлику од претходних текстова аутора на ову тему (види ОВДЕ), сада су по први пут изнесени конкретни резултати.

Препоручујемо да прочитате ову студију, на чијем крају је презентована табела са презименима и резултатима свих 85 тестираних појединаца.

Комплетно истраживање можете да прочитате путем следећег линка:

Непосредни резултати нових мултидисциплинарних етногенетских истраживања Срба и становништва Србије

Иначе, у овој студији, аутори су консултовали више чланака са Српског ДНК пројекта и веома похвално се изразили о нашем раду. Цитирамо:

Постојање и допринос Српског ДНК пројекта (као и одговарајућег интернет-портала Порекло) – с обзиром на „пионирски“ карактер наших истраживања од велике су важности за овај рад и даље унапређивање научног, мултидисциплинарног проучавања дотичне проблематике.

 

Срби и турска генетика

ПИШЕ: Александар Невски

У многих Срба постоји увријежено мишљење да је српски народ генетски веома близак турскоме народу. Такве тврдње чујах десетинама, ако не и стотинама пута од разних људи, попут чувене „Турци су нас правили петсто година“. Овакво мишљење се објашњава вишевјековним ропством под Турцима и нарочито такозваним „правом прве брачне ноћи“.

Раније овакве ставове заступаху и поједини Хрвати, ненаклоњени српскоме народу, док су данас појединци муслиманске вјероисповјести и нашега језика главни заступници става да су „Срби генетски Турци“.
Погледајте мало по мрежи, гдје год се појави погодна тема и нађу саговорници Срби и Муслимани почињу узајамне оптужбе да су они други „Турци“. Ево на примјер шта се вели за Србе: „Словени духом, Турци генотипом…“ или „па човјече ви срби сте већи турчини од турака… требаш се поносит тиме да ти је неког деду направио турски бег.“ Оваквих и сличних писанија на мрежи има на стотине, као и обратних, гдје Срби Муслимане називају Турцима.

Мијешања са Турцима је свакако било; немогуће је да Турци током својега боравка нијесу оставили никаква трага у генетици балканских народа. Питање је само у којој мјери, значајној, или не. Најбољи начин да се утврди право чињенично стање, шта је истина у свем том су генетска истраживања и примјена математике на их налазе. Она могу дати много бољи одговор од јалових препуцавања, надгорњавања и вријеђања на мрежи.

Први начин поређења српске и турске генетике се може извести преко мушких лоза, односно преко Y хромозома, који се преноси са оца на сина. Ако су Турци знатније утицали на српску генетику, то су чинили преко мушких лоза, а не преко женских. Који би Турчин био дао своју кћер хришћанскоме кмету и бједнику, невјернику и законскоме грађанину другога реда? Који при том не смије јахати коња нити посједовати оружје и мора устати у присуству Турчина, и склонити му се с пута, ако се сусретну. Уколико су „право прве брачне ноћи“ и слична насиља над српскима женама заиста знатно утицала на српску генетику, требала би се очекивати знатна сличност у учешћу Y-хаплоскупина у Срба и Турака. Јер би онда „Срби“ којима би прави очеви били Турци морали припадати хаплоскупинама својих биолошких очева, као и њихови данашњи потомци по мушкој лози.

Ево упоредних података распореда хаплоскупина у Срба, Турака и Италијана са странице Еупедије (http://www.eupedia.com/europe/european_y-dna_haplogroups.shtml):

eupedia

Видимо да је састав хаплоскупина у Срба и Турака веома различит. Најчешћа мушка лоза у Срба I2а је у Турака врло слабо заступљена. Раскорак у учесталости видимо и у других лоза, рецимо код I1 и код G-а, затим код лоза Ј1 и Ј2.

Неко би могао рећи да ипак постоје велика преклапања Срба и Турака у учесталостих појединих лоза, рецимо да је у Срба R1b 8% а у Турака 16%. Када се сва оваква преклапања саберу, добија се:
1 + 4 + 0.5 + 7.5 + 8 + 2 + 8 + 0.5 + 11 + 1 + 1.5 + 2 = 47%
47% није мали број, али се ипак мора рећи да рецимо турски R1b не мора бити исти као српски R1b, односно да српски не мора бити „потомак“ турскога. Још нешто, ако на исти начин саберемо преклапања Италијана и Турака, добија се 1 + 3 + 0.5 + 4 + 16 + 9 + 15.5 + 3 + 11 + 2.5 = 65.5%, што је далеко више него преклапање Срба са Турцима! А турске војске и владавине у Италији није било, ако се изузме турско привремено освајање Отранта и пљачкање још неколиких јужноиталијанских приобалних градова 1480. године.

Ипак, ми сада не можемо поуздано тврдити да рецимо, сви српски припадници лозе N не потичу од турских припадника исте лозе. То не можемо непобитно тврдити док не утврдимо тачније гране и подгране разних лоза којих има у значајном постотку и у Срба и у Турака. Тако да се самим поређењем мушких лоза (без дубљега познавања грана и подграна истих) не може потврдити или оповргнути већи генетски утицај Турака на Србе преко „права прве брачне ноћи“. Оно што је до сада утврђено од огранака разних мушких лоза није показало повезаност са Турцима, мада се не може искључити могућност налажења хаплотипова који са њима имају везе.

За боље поређење нам је потребан другачији, општији приступ, приступ преко опште генетике, која се налази на преостале 22 двојке људских хромозома, које се насљеђују од свих предака, и мушких и женских. Наиме, већ неколико година се раде испитивања која читају вриједности на тачно утврђених мјестах (која се називају СНП-ови) на свих хромозомах. Тако се у ФТДНА ради испитивање које даје вриједности на око 700 хиљада мјеста. Њиховим упоређивањем се може добити много јаснија слика о сродству или несродству појединих народа и становништава него што се то може постићи поређењем мушких лоза.

Таква поређења се врше на више мјеста на интернету, сада постоје три подухвата која се баве поређењем генетике европских (и не само европских) народа. Поређење се врши парче по парче свакога хромозома, утврђује се којему узорноме становништву је најближе. За различите скупове узорних становништава постоје различити рачуначи. Ево примјера, рачунач под називом „world 13“ са подухвата „Додекад“ (http://dodecad.blogspot.com/), којега одабрах зато што ту имам просјек шесторих Срба:
Ту су, између осталих, узорна становништва из области: „Средоземље, Сјеверна Европа, Југозападна Азија, Западна Азија“ и још неколика даља од Европе, која нијесу значајна за наше поређење.
То се види на таблици:

dodecad

Као што видимо, по овом рачуначу је у Срба најзаступљенија генетика Сјеверне Европе (44.4%) док је исте у Турака само 8.3%. У Руса она износи чак 70.5%, док је у Нијемаца 59.2%, а у Италијана из Средње Италије само 22.2%.
У Турака је најзаступљенија генетика Западне Азије (40.1%) док је иста у Срба 15%, у Средњих Италијана 20.5%, а у Нијемаца 7.3%. И на овом примјеру се види да су Италијани генетски ближи Турком него ли ми, иако они тамо нијесу примјењивали „право прве брачне ноћи“!
Оваквих рачунача има на мрежи неколико десетина, са разнима узорнима становништвима. И свуда је у Срба најзаступљенија генетика Сјеверне Европе (која се понегдје појављује и под именом Атлантик-Балтик), док је у Турака најзаступљенија генетика Западне Азије, односно Кавказа.
Навешћу још један примјер, рачунач „weac2“, са сликовитим приказом исхода Срба, Турака, Сјеверних Италијана и још неких народа (за поређење):

tabela, nevski, 3

Овдје се види да су по овом рачуначу и Сјеверни Италијани генетски ближи Турком него ли Срби.

А сада прелазимо на сасвим другачији поступак поређења генетике разних становништава. Статистичким поступком који се назива „Проучавање главних састојака“ (енгл. PCA – Principal component analysis) се одређују такозване главне осе разноликости. Нећу улазити у објашњавање шта оне тачно представљају нити како се рачунају, јер би нас то превише скренуло са предмета чланка. Главне осе су погодне јер могу сликовито приказати међусобне односе разних становништава, извукавши из огромних скупова података оно што је битно и разлучивши га од шума.

grafika, nevski, 1

grafika, nevski, 2

На првој слици се виде заједно осе 1 и 2 а на другој осе 1 и 3. Ту се види да су Срби (означени бијелом стрелицом), доста далеко од Турака (означених љубичастом стрелицом). Срби су у окружењу европских народа, док су Турци у близини других Блискоисточњака. И овдје је, као и свугдје другдје, видљиво да су Средњи Италијани (Тосканци) ближи Турком него ми. На располагању за овај прорачун имах четири српска узорка, док Турке представљаху 19 турских узорака из Збирке генетичара Бехара. Сви они су из средишњега дијела Турске, из области Кападокије. Бехаров избор Кападокије за узимање турских узорака је одличан, пошто су Турци тамо знатно мање помијешани са муслиманскима досељеницима са Балкана и других земаља исламскога свијета. На тај начин имамо знатно изворније Турке него да су узимани на примјер из Истамбула. Исходи испитивања би били сасвим другачији и нетачнији да смо српске исходе поредили са неким коме је баба из Босне или из Новога Пазара.

Горње слике су одличне да се уочи генетска разлика између Мароканаца и Шпанаца, које попут Срба већ дуго бије глас да су се наводно много мијешали са својима исламскима завојевачима, који су у Шпанији боравили не петсто, него чак 781-у годину (од 711 до 1492)!

Такође, постоји рачунски поступак којим се може утврдити гдје се задати генетски узорак налази у односу на генетике двају (или трију) задатих народа. То можемо, на примјер, употријебити да видимо гдје се доступни узорци Срба налазе између Француза и Турака. Убацивши у прорачун један од српских узорака у мојем посједу добијам:

Французи 89.12% – Турци 10.88%, процјена одступања = 3.05
Ако за истога Србина употријебим Оркадијце и Саудијце, добијам: Оркадијци 85.69% – Саудијци 14.31%, процјена одступања = 3.75. Оркадијци су становници Оркнијских Острва, сјеверно од Шкотске, и представљају мјешавину Келта и Скандинаваца. Често се користе у генетских истраживањих као узорно становништво Сјеверозападне Европе.
Ево још неколико двојака и тројака, гдје се Срби добро уклапају (имају малу процјену одступања).

Оркадијци 80.75% – Друзи 19.25%, процјена одступања = 0.43
Французи 89.31% – Адигејци 10.69%, процјена одступања = 1.56
Французи 90.92% – Иранци 9.08%, процјена одступања = 2.91
Оркадијци 82.67% – Палестинци 17.33%, процјена одступања = 3.44
Французи 94.59% – Палестинци 5.41%, процјена одступања = 5.52

Еви и примјера гдје се Срби врло тешко уклапају: Финци-Турци (M=42.69%, y=0.577, процјена одступања = 26.66 (доста висока). То једноставно значи да се српска генетика не може представити као мјешавина Финаца и Турака.

Ево и неколиких тројака, свих са ниском процјеном одступања:

Бјелоруси 47.34% – Франц. Баски 31.86% – Јермени 20.80%, процјена одступања = 1.552
Оркадијци 81.47% – Јермени 12.46% – Саудијци 6.07%, процјена одступања = 1.694
Литванци 56.06% – Сардинијци 23.61% – Јермени 20.33%, процјена одступања = 2.689
Британци (Корнвол) 66.46% – Кипрани 21.27% – Литванци 12.27%, процјена одступања = 3.403
Мађари 76.75% – Тосканци 21.91% – Турци 1.34%, процјена одступања = 3.426
Бјелоруси 49.57% – Тосканци 49.33% – Грузини 1.10%, процјена одступања = 3.467
Мађари 46.11% – Французи 45.80% – Јермени 8.09%, процјена одступања = 3.477
Тосканци 48.51% – Бјелоруси 31.80% – Украинци 19.68%, процјена одступања = 3.556
Оркадијци 60.90% – Тосканци 35.46% – Иранци 3.65%, процјена одступања = 5.067

Мислим да су горњи примјери довољни да се стекне јаснији увид о положају српске генетике у односу на генетике других европских народа.

Коме претходна поређења српске и турске генетике нијесу довољна, ево још једнога приступа. Покушах утврдити просјечан број заједничких одсјечака на хромозомах између Срба и других народа. Заједнички одсјечци, уколико су веће дужине, обично представљају генетске податке који су наслијеђени од заједничкога претка. Што је одсјечак дужи, то је вјероватније да је предак живио скорије.
Заједничких одсјечака већих од 10 центиморгана (цМ – јединица за дужину их) нијесам нашао, чак ни између самих Срба међусобно. Да их је било, они би вјероватно представљали заједничке претке у посљедњих 500 година.
Ево шта нађох од одсјечака дужине од 4 до 10 цМ (који би највјероватније требали потицати од заједничкога претка старости од 500 до 1500 година):

Просјечан број заједничких одсјечака, просјечна дужина у цМ.
Срби – Срби 4.00 4.95 cM
Румуни – Срби 2.50 5.15 cM
Бугари – Срби 2.47 4.89 cM
Мађари – Срби 2.30 4.78 cM
Руси – Срби 2.27 5.00 cM
Бјелоруси – Срби 2.26 4.66 cM
Украинци – Срби 2.00 4.76 cM
Тосканци – Срби 1.80 4.67 cM
Французи – Срби 1.57 4.70 cM
Оркадијци – Срби 1.57 4.89 cM
Сјев Италијани – Срби 1.37 4.98 cM
Турци – Срби 1.09 4.92 cM
Чечени – Срби 1.03 4.62 cM
Кипрани – Срби 0.97 4.67 cM
Јермени – Срби 0.97 5.01 cM
Грузини – Срби 0.87 4.70 cM
Саудијци – Срби 0.87 4.51 cM

Турци – Турци 1.25 4.92 cM
Бугари – Турци 1.22 4.80 cM
Румуни – Турци 1.19 4.77 cM
Оркадијци – Турци 1.13 4.71 cM
Чечени – Турци 1.12 4.75 cM
Тосканци – Турци 1.09 4.67 cM
Мађари – Турци 1.09 4.64 cM
Срби – Турци 1.09 4.92 cM
Кипрани – Турци 1.08 4.76 cM
Грузини – Турци 1.08 4.72 cM
Јермени – Турци 1.08 4.81 cM
Украинци – Турци 1.07 4.77 cM
Бјелоруси – Турци 1.06 4.76 cM
Сјев Италијани – Турци 1.05 4.86 cM
Руси – Турци 1.00 4.59 cM
Французи – Турци 0.96 4.75 cM
Саудијци – Турци 0.70 4.73 cM

Као што се из приложенога види, нема потврде било какве нарочите блискости Срба и Турака ни по овом мјерилу.
Овај поступак одређивања заједничких дјелова хромозома је направљен на брзину, за свега око дан времена, и није упоредив са сличнима радовима чињенима у свијету, за које вјерујем да су рађени савршенијима и бољима поступцима од овога. Уз то је рађен на мањем броју СНП-ова, око 292 хиљаде, пошто је само толико заједничко за узорке из различитих збирака, што може довести до значајнога броја лажних заједничких одсјечака.

Што се тиче такозванога „права прве брачне ноћи“, међу Србима главнога узрока за вјеровање да су „Срби генетски Турци“, оно никада није било законско право било којега турскога земљопосједника или областна господара. Оваквих насилништава и обести (противних тадашњему турскоме закону) је свакако било, али је опет питање у којој мјери. Уз то, српски кметови су одлично знали како настају дјеца, ма колико да су били неписмени и прости. И знали су исто тако како се ријешити дјеце за коју нијесу били сигурни да су њихова. Више пута слушах старе људе који ми казиваху предања из турскога времена о судбини такве новорођенчади.

На крају бих се осврнуо на тврдње да су Срби под Турцима били 500 година. То није тачно чак ни за најјужнији већи град у Србији, Врање, које не могаше бити дуже од 489 година, чак и ако узмемо да је турска власт над њим успостављена одмах по Косовској бици (а није). Сјеверни дијелови Србије до Саве и Дунава (са Шумадијом и великим Поморављем) нијесу били под Турцима ни 350 година, јер су под турску власт пали тек падом Смедерева 1459 године. А без Турака је ова област била и од 1718 до 1739, када је била под влашћу Аустрије. Београд под Турцима није био ни 300 година, јер је пао под Турке тек 1521.

АУТОР: Александар Невски

Распрострањеност mt-ДНК хаплогрупа у југоисточној Европи

Наставите са читањем

ДНК открива ваше прапорекло

Наставите са читањем