Ћоћићи – Саси међу Србима?


Гентичко-генеалошка анализа Y-ДНК резултата тестираних Ћоћића из Горњих Вратара у Александровачкој жупи

Увод

У нашој историографији доста је писано о српском средњем вијеку, о Немањићима и о златном добу српске историје. Писано је доста и о привредном успону државе Стефана Немање и његових потомака, о рударству и трговини. Незаобилазни актери у тој причи о сјају српског средњовјековља јесу и њемачки рудари, у нашим изворима познатији као Саси. Од самог свог доласка у Србију у 13. вијеку, па све до утапања и губљења идентитета у словенском окружењу у 15. и 16. вијеку, ови досељеници оставили су трајан траг у историји српског народа, траг који се наизглед губи, али који данас, захваљујући генетици, поново избија на површину и даје одговор на питање: Гдје су нестали Саси? Овај кратки текст покушаће, на примјеру једне породице, Ћоћића из Александровачке жупе у Србији, да одговори на ово питање.

О Сасима рударима

Одмах на почетку, битно је нагласити да је термин „Сас“ за средњовјековне рударе у самом свом настанку погрешан, ако га схватимо у смислу етничке повезнице са германским народом Саксонаца или Саса. Наиме, Њемци који су као рудари у 12. и 13. вијеку населили угарско краљевство нису долазили из области етничких Саксонаца, већ из других дијелова Њемачке. Угарска дворска канцеларија ће тај назив, на основу претходно досељених војника Саксонаца, временом пренијети на све њемачке досељенике, а и сами ти досељеници ће прихватити то име као своје. Подручје са којег су се населили Саси рудари у Трансилванији и другим дијеловима Угарске открива поред осталог и њихов језик који припада средњоњемачким, франконским дијалектима. Дакле, Саси су се досељавали, махом, из граничног подручја данашњих држава Њемачке, Француске и Луксембурга или историјских области Рајнског Палатината, Алзаса, Лорена и Сарске области. Забиљежено је да је у 12. и 13. вијеку било неколико сеоба у више различитих области угарског краљевства. Прво је насељена трансилванијска област Седмограђа или Siebenburga на позив угарског краља Гезе II, затим област Nosnerland на сјеверу Трансилваније, а 1211, на позив мађарског краља Андрије, насељени су витезови Тевтонци у покрајини Burzenland. Витезови ће касније одселити у Пруску остављајући за собом њемачко становништво и у том дијелу данашње Румуније. Због овог присуства Тевтонаца међу њемачким становништвом у Трансилванији, у нашим изворима, поготово приморским и дубровачким, средњевјековни Саси се често називају и Тедескијима и Тевтоницима. Истовремено са насељавањем Трансилваније, десило се насељавање Сасима и неколико локација на тлу данашње Словачке, прије свега у Спишкој области. Саси из овог региона неодвојив су дио општег кретања њемачких рудара на подручје источне Европе, а интересантни су због чињенице да су неки српски истраживачи сматрали да су управо из спишког краја у Словачкој дошли рудари на подручје средњевјековне Србије и Босне (то становиште је заступао Константин Јиричек, а и неки савремени румунски историчари, прим.аут).

Саски рудари су у угарском краљевству, поред Секеља и угарског племства (Unio Trium Nationum), имали повлаштени статус као и унутрашњу аутономију даровану од владара. Овакво стање ће потрајати све до 18.вијека када ће аустријски цар Јосиф II укинути поменута повластице. Велика већина Саса ће у периоду реформације прихватити лутеранство и створити својеврсну националну Цркву.

Трансилванијски Саси успјели су сачувати свој идентитет и језик све до данас, иако им бројност постојано опада, а перспективе одржања у данашњој Румунији доста су песимистичне, прије свега због исељавања у Њемачку.

Transilvanijski Sasi

Трансилванијски Саси испред цркве-тврђаве

 

Саси у средњевјековној Србији

Не постоји сачуван документ који би јасно указао на мјесто и вријеме одакле су доселили Саси рудари на просторе данашње Србије. У науци преовладава мишљење да је повод доласку Саса у Србију била монголска инвазија 1241. када су многи градови у Угарској уништени, а становништво расељено. Први помен Саса под тим именом на простору српских земаља је у повељи краља Уроша I Дубровчанима 1254, када су Саси поменути у вези са рудником Брсково, у данашњој Црној Гори (Миленко Филиповић„Баштина средњевјековних рудара Саса у јужнословенским земљама“, Годишњак АНУБИХ књига 29, Сарајево 2000. стр.5).

Од тада па надаље помени Саса су све чешћи, а рударска активност у средњовјековној Србији постала је доминантна привредна грана у којој управо Саси, са својим посебним рударским правима имају главну улогу. Поред Србије, Саси насељавају и рудничка мјеста Босне, Македоније и Бугарске, направивши читаву мрежу својих насеља на Балкану. Били су веома покретљиво становништво чије су се сеобе везивале за појаву нових рудника и замирање старих. Саси су имали сопствени суд за рјешавање међусобних спорова, право на експлоатацију рудника и остале економске повластице. Од самих почетака, они ће бити доминантно градско становништво средовјековне Србије, поред трговаца из Приморја, махом Дубровчана, са којима ће и због заједничке, католичке вјере, од почетка улазити у најтјешње везе. Иако је први слој досељених Саса био етнички, мање више, чист, дакле њемачки и по језику и култури, већ у наредном вијеку, ширењем контаката са католицима из Приморја, Саси ће полако губити свој етнички идентитет и утопити се у општу масу славенофоног градског католичког становништва Србије. Завршна фаза етничког стапања Саса десиће се у годинама турске владавине, када ће многи од њих, усљед непостојања јаче католичке црквене организације на освојеним територијама , прелазити на православље или ислам и временом се у потпуности посрбљавати (вјероватно је Велики бечки рат 1683. и турска одмазда након тога уништила задње трагове католичких енклава у Србији, прим.аут). Као траг њиховог њемачког поријекла, остаће многи технички термини везани за рударство који су и данас у употреби у српском језику: шихта, цех, шурф, хутман и сл, али и бројни топоними Сасина, Сасе, Шашка ријека, Шашаре, Шашево, Штавна, Шљакња, Шљакниште и сл. (Филиповић, 2000.).

srednjovekovni rudar

 Средњовјековни рудар-витраж

Саси на ширем подручју Копаоника

Рударска активност на ширем подручју Копаоника била је једна од најинтензивнијих у читавој српској држави па се данас и цијела та област назива Копаоничка рудна област. Нема сумње да су овакву интензивну активност отпочели управо Саси већ крајем 13.вијека. Помињу се на подручју Копаоника сљедећи већи рудници и рударски тргови са саским насеобинама и католичким парохијама:

Беласица(1423), Бело Брдо (1438), Ковачи(1420), Запланина (почетак 15.вијека), Копорић (1346), Ливађе (1405), Остраће (1346), Плана (1346), Трепча-Стари трг (1303)

Копаоничка рудна област

Углавном се копало сребро, олово,бакар и жељезна руда. Уз неке од ових рудника налазиле су се и ковнице новца. Свако од ових мјеста било је поред Саса насељено и католичким трговцима Дубровчанима који су били организовани у колоније, а информације о овим мјестима и католичким црквама у њима, помињу се и у неколико папских писама. Замирање рударске активности није се десило одједном након пада српске Деспотовине. Многи рудници су наставили да раде и послије турског освајања, али је њихова активност постепено замирала. Већина их се угасила већ крајем 16.вијека, почетком 17.вијека, а са њима и одржање католичких заједница у овом дијелу Србије. Нема сумње да је велики дио тих католика Србије прешао на православље и утопио су Србе, нарочито послије периода Велике Сеобе 1689. Помени специфичне групе становника под именом Кулизе баш у том дијелу Србије, траг је ових потомака приморских трговаца и саских рудара. Околни српски народ, који је према њима гајио подозрење и неповјерљивост, највише због другачије вјере, приписивао им је многе негативне особине, у првом реду, издају и притворност. Веома рано почео је да их повезује са издајом на Косову и тобожњу родбинску везу са Вуком Бранковићем (Радослав Љ. Павловић „Кулизе (порекло и старина)“Гласник етнографског института САНУ, 1-2, Beograd 1952, str. 9-34).

Ако бисмо рационализовали ова народна вјеровања, могли бисмо закључити да су ове католичке колоније у првим годинама турске владавине, вјероватно избјегавале да се отвореније сврставају против Турака. Нема сумње да су и Турци настојали да задрже, трговини, занатима и рударству вјеште поданике и да су католицима рударима веома рано давали повлаштен статус у односу на околно становништво, слично како су то раније чинили српски владари. Рударска активност која се наставила и у првом вијеку турске владавине у поменутим рудницима, доказ је управо тога. Не чуди стога подозрење околног, православног, српског становништава, које је већ тада морало искусити горак укус свог новог положаја турске раје, служећи невјерничког господара. Ово неповјерење православних према католицима наставиће се и касније када ти католици прихвате православље (а то се вјероватно дешавало у 16. и 17. вијеку) и за православне ће они и даље остати мрске„кулизе“ од племена Вука Бранковића. Иако су потомци ових католика славили и друге славе, јасан знак распознавања постаће њихова најчешћа слава Мратиндан, дан када православни славе св. краља Стефана Дечанског и св. Мину, а католици св. Мартина бискупа Тура. До данас, успјеле су се у веома малом броју одржати неке католичке енклаве ових трговаца и рудара, као што су Јањево у околини средњевјековног рудника Новог Брда и Летница у околини Скопља. Такође, на подручју средње Босне гдје су Саси такође били настањени и рударска активност била развијена, захваљујући активној дјелатности фрањеваца и ферманској заштити од стране султана, потомци истих Саса, иако пословењени, успјели су вјеру и неке специфичности народног живота очувати до данас.

Саси су, својим доласком, свакако и физичким изгледом одударали од домицилног становништва. У крају Њемачке из ког су досељавали, нордијски расни тип, ког су карактерисали свјетао тен, неријетко и пиргавост, као и плава или риђа коса, свјетле очи, био је доминантан. Чини се да су у крајевима гдје је Саса било у већем броју, немали дио тих расних особина сачуван до данас. И сам сам свједок великог процента појединаца изразито свјетлог тена и плаве косе баш у региону Ибра и Копаоника. Слично је и са католицима у средњој Босни. Заправо, гдје год је у средњем вијеку било рудника било је и присутности нордијског расног типа. Ево како о томе пише Миленко Филиповић:

„И на Копаонику у Србији, где су иначе врло бројни материјални трагови старог рударства и честе успомене на саске рударе у топономастици и рударској терминологији , видео сам, особито међу женскима, лица готово чисто нордијског типа: висок раст, дугуљасто лице, риђа коса, ружичаста пут.“ (М. Филиповић,2000, стр.12)

Можемо закључити да су се досељеним њемачким рударима, названим Сасима, дешавали сљедећи етнички процеси на тлу Србије, па самим тим и Копаоничке области:

Приликом доласка у Србију у 13. вијеку, досељени рудари су били етнички чисти Њемци католичке вјере. Контактима са околним православним, српским становништвом, али прије свега са католичким, српским трговцима из приморја (Дубровчанима, Которанима и др.) ови етнички Њемци губе властити језик и идентитет и већ до краја 14. вијека, а нарочито у 15. вијеку у потпуности се изједначавају по језику са српским становништвом. У сљедећој фази, турским освајањем, непостојањем јаке католичке црквене организације на тлу Србије, потомци саских рудара постају углавном православни и потпуно се стапају са околним српским становништвом. Једини траг њиховог ранијег поријекла постаје назив који добијају од Срба-Кулизе и специфична слава- Мратиндан, успомена на прослављање св. Мартина, бискупа града Тура (слична је ситуација и са Михољданом, који је остатак, такође католичког прослављања св. Миховила, на дан кад православни славе потпуно другог свеца, св. Киријака Отшелника). На тај начин можемо рећи, да су Саси прво изгубили свој оригинални етнички и језички идентитет, а затим и вјерски. Генетска истраживања, на тај начин, постају једини пут да се ово давно заборављено поријекло њемачких рудара на правилан начин расвијетли. У том смислу су генетски резулатати на y- хромозому, које смо добили за тестираног Ћоћића из Александровачке Жупе, били право откриће у циљу проналска преживјелих потомака овог занимљивог средњевјековног становништва српских земаља.

Ћоћићи из Горњих Вратара

Прије анализе генетских резултата, важно је рећи нешто о поријеклу тестираних Ћоћића из Горњих Вратара у Александровачкој жупи, и то на основу података које су оставили истраживачи и сарадници Јована Цвијића у едицији Насеља српских земаља.

Кључна студија за одгонетање поријекла Ћоћића је рад Милисава Лутовца „Жупа Александровачка“ из 1980. (Милисав В. Лутовац „Жупа Александровачка“ Насеља српских земаља књ.43, СЕЗ, Београд 1980.)

У тој студији, Милисав Лутовац наводи да у селу Горњи Вратари живе сљедеће породице и о њиховом поријеклу каже:

„Гошићи 22 к, најстарији су досељеници, према неким подацима раније су се презивали Петровићи. Не знају одакле су дошли. Гашићи (8.к) предак дошао негдје из јужних крајева Косова или Метохије. Шошићи (23. к) сл. Ђурђевдан, предак дошао пре 180 година из Шошића у Копаонику. Био је слуга код Гашића, а затим радом и крчењем шума стекао велико имање.“

Као што видимо, у селу Горње Вратаре постоје само три презимена: Гошићи, Гашићи и Шошићи. Гошићи и Гашићи и данас живе у селу, док је Лутовац Ћоћиће у Горњим Вратарима уписао као Шошиће. Обзиром да је забиљежио да су се Шошићи почетком 19. вијека доселили у Горње Вратаре из мјеста Шошиће на Копаонику биће да је Ћоћићима оригинално презиме Шошић. Да је то вјероватно показује и постојање још једних Шошића у недалеком александровачком селу Доњем Ступњу , у коме и данас живе Шошићи са славом ђурђевдан, а поријеклом као и вратарски Ћоћићи из Шошића на Копаонику. Сасвим је јасно да се ради о истој фамилији поријеклом из села Шошиће на Копаонику. С обзиром да вријеме досељавања Шошића-Ћоћића пада у вријеме Првог Српског устанка, није искључено да су Шошићи искористили прилику да у општим кретањима тог времена промјене мјесто боравка. Поготово што је граница Карађорђеве Србије ишла управо тим крајем. Због чега и када су Ћоћићи промијенили презиме из Шошић у Ћоћић није нам познато, али се то вјероватно десило у скорије вријеме, јер их Лутовац у свом раду биљежи као Шошиће.

Насеље Шошиће данас се налази у оквиру општине Брус на обронцима Копаоника. И сам назив насеља спада у групу топонима који би могли да се изведу из саског имена, слично већ поменутим Шашарама, Шашким потоцима и сл. (Битно је поменути и презиме Шаша и Шашић у западним српским крајевима који славе Мратиндан и спадају у групу породица за које се претпоставља да такође воде поријекло од Саса). Управо је то крај у ком су бројни остаци не само средњевјековних рудника, већ и породица које се сврставају у групу Кулиза, односно потомака средњевјековног католичког становништва. Шошићима сусједно село Штава, заправо је центар Кулиза-родова који славе Мратиндан у том дијелу Србије, у којем је и стара црква св. Мине (православна замјена оригиналног свеца св. Мартина). Поред те главне славе Мратиндана, ова група породица најчешће слави Ђурђевдан, а прислужује Ђурђиц, што се у потпуности поклапа и са крсном славом самих Ћоћића.

црква св. Мине у Штави

  Црква св. Мине у копаоничком селу Штави,која је неко вријеме била и католичка и православна

Копаонички крај, заједно са сусједним Ибром, је простор гдје се највише у српским земљама, очувало старосједилачко становништво из средњег вијека. Тако Радомир М. Илић каже:

„Ако се игде у Србији може говорити о старим породицама, најпре ће их овде бити. Традиције о старинама сачуване у народу несумњиво сведоче, да ће овде бити више врло старих породица.“ (Радомир М. Илић „Ибар“ Насеља српских земаља књ.3 , СЕЗ, Београд 1905.)

Генетска анализа

Генетска aнализа Ћоћића, иако урађена на само 17 y- str маркера, показалa је недвосмислену припадност хаплогрупи I2- М223 и још уже, специфичној подгрупи I2- P78. Хаплогрупа I2- P78 највише фреквенције достиже у подручјима централне и сјеверoзападне Њемачке. Припадност хаплотипа Ћоћића хаплогрупи I2- М223 је утврђена помоћу Whit Athey’s Haplogroup Predictor (http://www.hprg.com/hapest5/hapest5a/hapest5.htm) са сигурношћу од 100%. Даљом анализом, тражењем истих или сличних хаплотипа међу досад тестираном популацијом, утврђено је да се Ћоћићу најближи хаплотипи налазе у оквиру подгрупе I2-P78. Анализом података у јавној бази тестираних y search (http://www.ysearch.org/) пронашли смо и хаплотипове који су најближи Ћоћићу тј. који се на 16 заједничких тестираних маркера разликују у максимално три маркера у односу на Ћоћићев.

Ради се прије свега о неколицини Њемаца или људи њемачког поријекла.

Табела са генетским резултатима Ћоћића и њему најближих генетских хаплотипова:

табела за генетским резултатом Ћоћића

Као што се види из табеле, сви посматрани хаплотипови географски су ограничени на једну специфичну област Њемачке, Рајнску област, тачније граничну зону између данашњих држава Њемачке, Француске и Луксембурга. Исто тако, примјетно је да су и сви хаплотипови из Рајнске области међусобно ближи један другом него што је сваки понаособ у односу на Ћоћићев. Таква ситуација је разумљива са обзиром на претпостављену удаљеност до заједничког претка за Ћоћића и њемачке хаплотипове. С обзиром на мали број упоређених маркера(16) тешко је дати кредибилну процјену времена када је живио најближи заједнички предак TMRCA (TMRCA – прорачун до времена када је живио најскорији заједнички предак за посматране хаплотипове, заснива се на закону вјероватноће и степена мутација на појединим маркерима, прим.аут) за Ћоћића и посматране хаплотипове из Рајнске области, али као сасвим реална могућност остаје да је то могло бити прије досељавања њемачких рудара на просторе Источне Европе.

lokacije haplotipova bliske Cocicevim

подручје распростирања мозел-франконских дијалеката

Локације поријекла хаплотипова блиским Ћоћићевим (карта горе)

и подручје распростирања мозел-франконских дијалеката у Њемачкој, Француској, Белгији и Луксембургу којим и данас говоре потомци Трансилванијских Саса (карта доле)

Као што се види из горњих карата, локације генетских поклапања подударају се са зоном франконских дијалекта које и данас говоре Саси у Трансилванији, одакле су се доселили и српски саси рудари.

По свим досадашњима анализама генетског поријекла међу Србима (http://dnk.poreklo.rs/2012/09/23/istraživanje-genetska-slika-srba/) I2-M223 није прелазила 2% тестираног становништва, тако да са великом сигурношћу можемо рећи да ова хаплогрупа није типична за становништво Србије и да указује на могуће инострано поријекло. Велико је питање колико је ова хаплогрупа била присутна и међу самим саским рударима, јер нека истраживања вршена у Трансилванији показују да је код тамошњих Саксонаца најзаступљенија хаплогрупа R1b. Ово не чуди, јер хаплогрупа I2-M223 чак и у мјестима своје највеће присутности у Њемачкој не прелази 10%, тј. спада у генерално слабије распрострањене хаплогрупе. Упркос малобројности, она јасно показује могуће трагове старог поријекла њених припадника. Даљим поријеклом, као уосталом сва хаплогрупа I, и I2-М223 представља најстарије, палеолитске становнике Европе познатије под именом Кромањонаца.

присутност хаплогрупе I2-M223 у Европи

 Присутност хаплогрупе I2-M223 у Европи

 

Закључак

Можемо да кажемо сљедеће:

1. Саси рудари, поријеклом из Њемачке Рајнске области населили су у средњем вијеку Србију

2. Присутност Саса на подручју Копаоничке рудне области је историјски потврђена и документована чињеница

3. Простор Копаоника је задржао висок проценат старог, средњевјековног становништва

4. Ћоћићи из Александровачке жупе поријеклом су из мјеста Шошиће на Копаонику

5. Генетска анализа Ћоћића показала је припадност хаплогрупи I2-М223 P78 која није типична за Србе, али је веома карактеристична за подручје сјеверозападне Њемачке

6. Генетски најближа подударања тестирани Ћоћић има са појединцима из Њемачке Рајнске области одакле су доселили Саси на подручје Балкана у Средњем Вијеку

Након свега наведеног да ли можемо одговорити на питање постављено у наслову текста- Да ли су Ћоћићи Саси међу Србима? Са великом вјероватноћом можемо одговорити потврдно. Тестирање Ћоћића на већем броју маркера, као и тестирање већег броја породица Копаоничке рудне области свакако би ову могућност подигло на виши степен. Потомци Саса сасвим сигурно носе и неке друге хаплогрупе, и само упоредном анализом историјских, етнографских, лингвистичких и генетских података можемо доћи до правилних одговора.

Зато би од велике помоћи било шире истраживање које би генетски истражило не само тзв. Кулизе у Србији, већ и католичко становништво рударских центара у Босни (Вареш, Какањ, Крешево, Олово), слично становништво у Македонији и Бугарској, Трансилванијске Сасе као и њемачко становништво Рајнске области. На основу тог истраживања би могли да се извуку убједљивији и валиднији закључци о поријеклу њемачких рудара средњег вијека и преживјелим елементима у нацијама домаћинима.

Како год, ова кратка анализа може да буде први корак у проналажењу одговора на питање: гдје су нестали Саси? Они би и данас могли да буду међу нама. Можда и не говоре њемачки и не знају ништа о рударству и крсте се са три прста, али ако језик и култура умиру, гени остају вјечно да живе и показују шкрт, али дубок траг свјетлости у далеку историју овог народа баш као некад њихов фењер у рударским јамама Копаоника.

АУТОР: Шеф Српског ДНК пројекта Синиша Јерковић

ЛИТЕРАТУРА:

Миленко Филиповић „Баштина средњевјековних рудара Саса у јужнословенским земљама“, Годишњак АНУБИХ књига 29, Сарајево 2000.

Радослав Љ. Павловић „Кулизе (порекло и старина)“Гласник етнографског института САНУ, 1-2, Beograd 1952.

Душан Мркобрад „Српско рударство у привреди Косова и Метохије-средњи век“, САНУ, Срби на Косову и Метохији, 2005.

Милисав В. Лутовац „Жупа Александровачка“ Насеља српских земаља књ.43, СЕЗ, Београд 1980.

Радомир М. Илић „Ибар“ Насеља српских земаља књ.3 , СЕЗ, Београд 1905.

http://www.ysearch.org/

http://dnk.poreklo.rs/2012/09/23/istraživanje-genetska-slika-srba/





Facebook коментари:

14 мишљења на „Ћоћићи – Саси међу Србима?

  1. Бранковић

    Што се тиче хаплогрупе I2-M223 , на карти је јасно приказано где доминира, а то је север и североисток Немачке, а не запад. А на североистоку Немачке су лужички Срби, и уопште на северу су германизовани Словени,тј. Срби, као и њихови топоними.

    1. Aleksandar I1 Аутор чланка

      Бранковићу,
      карта јасно показује да се НЕ РАДИ о лужичкој области, већ о граници Доње Саксоније и Саксен Анхалта.

  2. Милорад Богдановић

    Село Сасина, на путу Сански Мост- Бронзани Мајдан-Бања Лука, спомиље се од 14 вијека у рудничкој области, на којој се и данас врши ископ жељезне руде (Омарска). И за вријеме турске империје на овом простору копана је руда а, Бањалука је била ТРЕЋА по величини фабрика оружја у турској Царевини. (Они који су близу, предложио бих да посјете изложбу оружја у Музеју РС у БЛ.)
    У Сасини су католици.

  3. Милорад Богдановић

    У ШЕМАТИЗМУ д/б за 1882 годину презиме ЋОЋИЋ се спомиње у парохији Кралупи (Високо- такође рударска област) који славе Никољдан, и више нигдје у овој Митрополији.

    1. млађо

      Поштовани господине Јоване,
      да ли сте заинтересовани да прослиједите Ваш хаплотип уредницима портала Порекло.рс, како би исти могао бити постављен у табелу ”српског ДНК пројекта”.

  4. Владан Ивковић

    Помињете и католичке заједнице средње Босне као насеља средњевијековних Саса, па ме занима како гледате на сљедеће питање: пошто су данашњи босански Хрвати себе до јуче искључиво називали Шокцима, што етимолошки може да се повеже са Сасима, поготово ако се узме и изворни изговор “Саксен,“ а ти Шокци су углавном концентрисани – и дан-данас – у рударским предјелима (скоро СВА рударска насеља око Тузле, Зенице, Сарајева), колика је вјероватноћа да велики дио Хрвата Босне, а и Славоније, Срема, Барање, Бачке (ту се становништво Босне исељавало пред Турцима као и становништво Србије) потиче од тих Нијемаца?
    И ви сте навели Филиповића који помиње физичке карактеристике средњебосанских Хрвата, а које су упадљиво њемачке. Ти Шокци су, јасно је, прелазили Саву бјежећи пред Турцима у таласима, као и сви хришћани, и велики дио Славонаца чине они, само што су похрваћени, својевољно или присилом. По аустријским пописима из 19. вијека, њих у ономе што се сматра Славонијом има као и Хрвата, ако не и више. Данас званично слушамо о њима само као мањини у Србији, која им још признаје нехрватски идентитет.
    Пошто у тексту не помињете изричито Шокце, а веза се јако намеће, занима ме шта мислите и да ли има стручних запажања и анализа.

    1. Sinisa Аутор чланка

      Владане,
      ова ваша хипотеза је свакако вриједна пажње. Досад сам прочитао неколико претпоставки о етимологији назива Шокац и ни једна ми се није учинила увјерљивом. Назив Шокац је могао бити дат једној мањој групи популације, а затим се у виду надимка преносити на осталу популацију. Познато је да је назив власи за Србе такође имао сличан постанак. Такође мислим да је јасно да босанска Посавина, Средња Босна и Славонија представљају једну етнографску цјелину (овдје углавном мислим на католичко становништво). Средњебосански шћакавски дијалект најсроднији је управо католичким говорима Славоније. Доста сличности има и у фолклору, а и миграције становништва на линији Босна-Славонија такође то потврђују. Не бих те специфичности приписивао Сасима, већ прије неком словенском слоју (R1a доминантном) који је унеколико био различит од српског херцеговачког типа (I2a хаплогрупе). Отуд и разлика између Буњеваца и Шокаца. Саси су, будући и по вјери исти, највише стапали управо са овим шокачко-босанским словенским католичким живљем, па се онда и назив Шокац-Саксен могао тако пренијети, ако је тачна ова теза коју сте изнијели.

      1. Владан Ивковић

        Хвала на одговору, Синиша.
        Концентрација око историјски рударских средина указује на саско језгро, а можда и име ове заједнице. Могуће је да су се по вјероватно политички и економски доминантној саској заједници прозвали и остали босански католици тих крајева.
        Интересантно би било обратити пажњу на хаплогрупе католика из Какња, Брезе, те Хусина код Тузле, па надаље преко Орашја и Жупање, до чланова шокачке заједнице у Србији која још чува то име. Поређење са јањевским католицима, који данас живе у Кистању, би помогло, као и са српским родовима доказано саског поријекла, попут ових Ћоћића.

  5. Bojana

    Ovako, ja sam iz Livadja, gore pomenutog sela, srednjovekovnog rudnika. Upoznata sam sa poreklom stanovnistva sela, ali za svoje poreklo nisam sigurna. Stari kazu iz Crne Gore smo, ali nikakvog daljeg objasnjenja nema. Prezime moje familije je Milic, a krsna slava nam je Sv. Nikola. Inace, svi smo zelenooki, svetlog tena i svetlosmedje kose :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

three × 2 =

Препоручени текстови

Најновије

Топ 10 тема на ДНК форуму

Коментари