ДНК порекло деспота Стефана Лазаревића

 

Стефан Лазаревић је, за сада, једини српски владар чији су земни остаци идентификовани ДНК анализом, што додатно заокружује слику о његовој посебности и у смрти, и у животу

Да научно истраживачки рад често зна да буде узбудљивији и од најбоље написаног трилера имали су прилике да се у децембру 2006. године увере Марин Брмболић, Гордана Симић, Драгомир Тодоровић, Живко Микић и Наташа Миладинов – чланови стручног тима, који од 2005. под надзором Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда, и покровитељством министарстава културе и вера Републике Србије, истражују велелепну задужбину деспота Стефана Лазаревића у Ресави. Ексхумацијом гроба у југозападној зони главног брода, дакле оног простора у коме се у владарским маузолејима увек сахрањује ктитор, откривени су земни остаци мушке особе, високе око 178 цм, што је импресивна висина у епохи у којој се просечни раст одраслог мушкарца кретао око 165 цм.

Захваљујући поузданим резултатима ДНК анализе, коју је провео др Оливер Стојковић, руководилац Института за судску медицину при Медицинском факултету Универзитета у Београду, неспорно је установљено да земни остаци из Манасије припадају особи која је боловала од крвних судова и умрла природном смрћу, као и да је реч о личности у најближем сродству (99,9378%) са кнезом Лазаром Хребељановићем. Будући да је, а према речима археолога Марина Брмболића, утврђено да је млађи Лазарев син Вук сахрањен у северозападној зони главног брода цркве у Раваници, нема никакве сумње да скелет из гроба у Манасији припада једном од најумнијих владара Србије, деспоту Стефану Високом, изузетној историјској личности о којој се може много, али никада и довољно говорити и писати

Ратник и књижевник

Син кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, деспот Стефан Лазаревић (1376–1472), био би несумњиво, а благодарећи својим људским и владарским квалитетима, једна од најзначајнијих личности европске историје у ма којој епохи, али је склоп судбинских околности, на срећу његовог народа, изнедрио овог ванредног политичара, дипломату, ратника и књижевника у једном изузетно тешком времену. Кнежевић Стефан једва да је из дечаштва закорачио на праг младићких година када је његов отац погинуо у знаменитој бици са Турцима на Косову пољу, 28. јуна 1389. године.

Србија Стефанове младости је напола окупирана, разорена и осиромашена земља удовица и нејаке сирочади о чије се територије отимају две непомирљиве силе – Турци и Угари. Сам млади кнез присиљен је да буде вазал моћног и лукавог турског султана Бајазита, који је на Косову победио и погубио његовог оца, и да с тугом посматра како хришћанска браћа по крсту, западни витезови предвођени угарским краљем Сигисмундом Луксембуршким, пљачкају Србију без мушког господара. Тих тешких година најпресуднији утицај на Стефана Лазаревића извршиле су две храбре и мудре жене – његова мајка кнегиња Милица, потомак древне лозе Немањића, српских краљева, државотвораца и реформатора, и монахиња Јефимија, велика песникиња, удовица моћног и високопоштованог господара Сера, деспота Јована Угљеше Мрњавчевића.

Схватајући сву тежину положаја у коме се налази Србија, као и чињеницу да од његове умности и храбрости зависи судбина српског народа, Стефан Лазаревић је врло брзо увидео да моћ једног владара не лежи само у вештини руковања мачем, иако је као ратник остао непобеђен за читаве своје владавине дуге готово четири деценије. Стефанов биограф и савременик, учени Константин Философ, нарочито напомиње да се деспот управљању државом највише учио и научио од султана Бајазита за кога је војевао на Ровинама 1395, Никопољу 1398, у Босни 1399. и Ангори 1402. године.

И управо је Ангорска битка историјска прекретница и за Стефана, Лазаревог сина, и за његову отаџбину. Након овог крвавог окршаја са свирепим татарским каном Тамерланом, којом приликом је и сам Бајазит допао ропства, кнез Стефан стиже у византијски Цариград где од цара Јована 7. Палеолога добија титулу деспота, највеће владарско звање Истока после царског, и руку његове свастике Ђеновљанке Јелене, ћерке господара Митилене, Франческа ИИ Гатилузија. Борбе настале око турског престола окренуће деспота Мађарима, и он постаје изузетно државнички присан са својим дојучерашњим непријатељем, угарским краљем Сигисмундом, који му поклања бројне поседе у данашњој Мађарској, Војводини, Хрватској и Босни, али и град Београд, у коме ће деспот сместити своју нову престоницу.

За само неколико година, обнављајући земљу, градећи палате, цркве и школе, реформишући војску и законе о рударству и трговини, подићи ће млади српски деспот своју државу у статус економски најстабилнијих земаља тадашње Европе. Мудро располагање богатим рудницима у Новом Брду и Сребреници, разумни уговори са утицајним дубровачким трговцима, дипломатска вештина у односима са Угарима и Венецијом, али и са јако ослабљеном Византијом и Бајазитовим наследницима, омогућиће Стефану Лазаревићу да без проливања крви поново територијално прошири Србију од Дунава до Јадранског мора.

Деспотови савременици не скривају најдубље поштовање према његовом војничком јунаштву, јер он је поред краља Сигисмунда и још двадесет двојице угледних европских аристократа, другопотписани оснивач витешког Реда змаја, и онај владар од кога већина западних ритера очекује да их баш он произведе у витешки чин. Но, оно што нарочито пада у очи у старим списима, а крајње је необично са становишта уобичајеног садржаја ове врсте средњовековних докумената, јесте општа очараност њихових састављача и физичком лепотом деспота Стефана.

Хроничари бележе да је током Сигисмундовог крунисања за Римског краља у Ахену било толико угледних и виђених племића, али да је међу њима српски деспот био „као месец међу звездама”. Сигисмундов дворски службеник, трговац из Мајнца Еберхарт Виндеке, изреком каже да је деспот Стефан „необично леп човек, искрен, праведан и мирољубив”. А, када се Дубровчани обраћају Стефану Лазаревићу као „господару високом телесно и умно”, и поред све уобичајене дипломатске слаткоречивости карактеристичне за ову врсту средњовековне коресподенције, не претерују, јер је деспот заиста био натпросечно висок човек, па је и данас међу Србима познат као Стефан Високи.

Колика је била деспотова умна висина показује његова нарочита љубав према знању, књижевности и лепим уметностима. У својој задужбини, цркви Свете Тројице у Ресави – Манасији (1408–1418), Стефан Лазаревић је основао јединствену преписивачко-преводилачку Ресавску школу, опремио је изванредном библиотеком и у њој окупио водеће интелектуалце свог времена. Лично је преводио са грчког и латинског језика, свом биографу Константину Философу је наложио да изради граматику српског језика познатију као „Сказаније о писмених” (Повест о словима), а ондашњу Србију узео да упознаје са стваралаштвом античких мислилаца попут Платона и Аристотела, делом Хермеса Трисмегистаса и Питагоре, алхемијом и медицином, савременим европским романом и музиком.

Деспотово културно прегнуће и данас очарава, иако тек у остацима, развејано сталним ратовима и пожарима немирне балканске ветрометине, и у потпуности оправдава усхићење његових савременика који га називају „новим Киром” и „другим Птолемејем Филаделфијским”. Иако непрекидно притиснута тешком сенком ратних немира, Србија деспота Стефана је земља у којој се непрекидно гради и ради.

Преплављена избеглицама са територија освојених од Турака српска деспотовина је и врт у коме ниче на десетине најлепших цркава такозване Моравске уметничке школе, где се на властелинским дворовима чита „Београдска Александрида”, јединствена српска верзија романа о Александру, док се у сликарству Раванице, Љубостиње, етеричног Каленића и деспотове Ресаве, те куће божанских, умних ратника, појављује наговештај аутентичне ренесансе Истока. И на тако блиставој слици, у великом контрасту са објективном историјском стварношћу тренутка који је прожима и уоквирује, деспот Стефан би био тек способан владар, нека врста српског хуманистичког велможе, да овог принца није красио и нарочит стваралачки дар.

„Натпис на мраморном косовском стубу” из 1404 и „Слово љубве” (Слово љубави) из 1409, два поетска записа која су надживела време, плод су талента Стефана Лазаревића песника и мислиоца. Први је посвећен трагично страдалом оцу Лазару, а други, исписан тако да твори акростих, по свему судећи млађем брату Вуку, непреболној рани деспотовој, његовој крви са њим завађеној до отворене борбе у грађанском рату и тужног страдања братовљевог.

Месец међу звездама

Када Константин Философ на свршетку биографије деспота Стефана Лазаревића говори о свом господару и пријатељу као о „деспоту загонетних очију”, поредећи те очи са сунцем које благо милује, али суштину чије топлоте људи не схватају, тешко је отети се утиску о свеукупној посебности Стефана Лазаревића. Бескрајно прагматичан, мудар, доследан и у љубави и у казни, уман и снажан у вољи да сву тегобност и очајање својих младих дана претвори у тријумф над судбином и историјом, деспот Стефан је готово нестваран спој мушке храбрости, високе интелигенције, светског образовања и изузетне духовне и физичке лепоте – идеални, мултидисциплинарни човек како га је замишљала машта ренесансних свезнадара, и не само њихова.

Па, и деспотово опраштање с овим светом 19. јула 1427, током једног лова на месту Главица у близини данашњег Младеновца, потпуно одступа од сваког стварносног клишеа, претапајући се у истински лирско знамење. Према причању очевидаца, деспот је у једном тренутку пустио сокола који је прхнуо за својим пленом у висину. Рука са соколарском рукавицом још је била подигнута када је на њу изненада слетео малени крагуј. Деспот је на час нежно причао са птичицом, а онда се занео од силине можданог удара који га је изненада погодио. Издахнуо је тек кад је стигао његов сестрић и наследник на престолу Ђурђе Бранковић, остављајући свеколику Србију да за њим неутешно плаче.

Физичким нестајањем Стефана Лазаревића није се угасила моћна енергија његове јединствене и у много чему непревазиђене духовне заоставштине. Високи Стефан, деспот загонетних очију, плав, племенит и леп у раскошној одори византијских царева, примајући круну од распеваних анђела, већ вековима отмено поздравља радознале намернике са ктиторског портрета своје Манасије, те драгуљ-цркве опасане са једанаест белокосних кула. Деспотово величанствено владарско и књижевно дело и данас сија Србима, блиставо као „месец међу звездама”, а недавном поузданом идентификацијом његовог гроба чини се као да се поново вратио да буде са својим народом у времену тако сличном оном његовом.

ИЗВОР: Балкан магазин, Тамара Огњевић, 19. фебруар 2007.

ДНК

Share




Facebook коментари:

12 мишљења на „ДНК порекло деспота Стефана Лазаревића

  1. младен гајић

    Да ли је познато и којој халпогрупи припада Стефан Лазаревић? И2а1, Е1б, Р1а или нешто треће?

    1. le_serbe

      po logike on je R1A, posto srbi su svi R1A (stari srbi iz bele srbije) I toje haplogroupa od stari sedovsi na balkanu (iliri i Кромањонци 😉 a E to su robovi od rima iz razvije dela balkans kao epire i hellas.

  2. EURYDICE’S LOVE

    Nedvosmisleno je utvrdjeno da je Stefan Lazarevic sahranjen u Koporinu, sto znaci da je les koji je nadjen u Manasiji njegovog brata Vuka.

  3. Tamara Ognjević

    Vuk Lazarević, brat despota Stefana, je sahranjen u Ravanici i zna se tačno mesto njegovog groba. Što se, pak, tiče sukoba koji je nastao između tima profesora Brmbolića s jedne, i akademika Živanovića s druge strane, on je u njamanju ruku smešan. Despotov identitet je utvrđen najsavremenijom medicinskom DNK analazom u poređenju sa zemnim ostacima njegovog oca, kneza Lazara. Stepen slaganja je preko 95% što može biti samo kada je u pitanju najbliskije srodstvo – otac i sin ili rođena braća. Na moštima iz Koporina nikada nije rađen sličan nalaz jer crkva to nije dozvolila znajući da bi nalaz bio negativan, odnosno da bi se pokazalo da to nisu zemni ostaci despota Stefana. Konačno, zašto bi jedan velikaš sagradio tako velelepno zdanje u Manasiji kao svoju grobnu crkvu, a onda se naprasno sahranio u Koporinu? Kao naučnik shvatam da je teško prihvatiti da smo kod nekog zaključka pogrešili, ali istovremeno smatram da je najveća radost kada dođemo do istinitih činjenica. Akademik Živanović mora konačno da počne da se ponaša u skladu sa akademskim, stručnim i naučnim uzansama. I da dodam – ovaj moj tekst publikovan je u Politikinom dodatku za kulturu, nauku i umetnost. Balkan magazin ga je samo odatle preuzeo.

    1. Тања

      Хвала. Само реците, зашто у антрфилеу текста пише да је једини владар чије је ДНК анализа утврђена, кад је већ у другомом пасусу тај навод побијен, у делу да је у сродству са Лазаром Хребељановићем и то 99,…

  4. administrator Аутор чланка

    Поштована Тамара, хвала вам на овом коментару. Надам се да сте прочитали наш интервју са доц. др Оливером Стојковићем, у којем се он управо осврће на ово о чему говорите. Ево линка: http://dnk.poreklo.rs/2012/11/27/dana%C5%A1njom-geneti%C4%8Dkom-tehnologijom-nije-mogu%C4%87e-utvrditi-y-dnk-haplotip-iz-mo%C5%A1tiju-srpskih-vladara/

  5. Vladan Calija

    Postovana Tamara, pa vi kao naucnik (ne sporim, samo ne znam cega, a prof. Zivanovic to sigurno jeste,) bi valjda trebalo ozbiljnije da obrazlozite svoje tvrdnje, a ne da ih tek tako navodite.
    Posebno mislim na prvu vasu tvrdnju da je despotov brat Vuk sahranjen u Ravanici. Gdje ste vi to procitali da je neko to potvrdio i zvanicno usvojio? To ne pise nigdje jer nije utvrdjeno.
    Drugo, na mostima u Koporinu nije dozvoljena DNK analiza od strane SPC isto kao sto nije dozvoljena ni ona uradjena na kostima iz Manasije. Ne znam da li ste to znali. To Crkva nije odobrila, nego je lokalni tj. oblasni episkop samovoljno to naredio. A razlog tome lezi u cinjenici da SPC i nema zvanican stav po pitanju DNK analiza. Ko mu je to dozvolio, bolje reci zasto nije sankcionisan zbog toga to je vec posebna prica.
    Trece, na pitanje koje postavljate sebi i drugima zasto bi despot sagradio velelepnu crkvu a onda se naprosto sahranio u Koporinu, pokusacu da vam dam odgovor. Koji naravno nije nikakva tvrdnja vec racionalna pretpostavka. Ne znam cega ste naucnik, al’ cega god da ste ako se vec bavite ovim pitanjem valja malo uci i u istoriju, desavanja, uopste prilike vremena i trenutka u kome se despot upokojio. Hronicari biljeze najezdu i haranje Turaka na tom prostoru i opasnost od skrnavljenja svega sto se moze svesti pod pojam duhovno bitnog za nas narod. Iz tog razloga, neki tvrde da su despota sahranili bas u Koporin koji na putu blizi od Manasije i sakrili bez obiljezja. Mosti vijekovima leze ispod ktitorske kompozicije, gdje su i pronadjene. Koliko znam, kosti pronadjene u Manasiji nisu nadjene ispod ktitorske kompozicije, gdje se samo ktitor sahranjuje. Zatim, Brmbolic i ostali vjerov. kriju da su kosti u Manasiji nadjene tako da je glava odvojena od tijela, sto u mnogome mijenja stvar. Zna se da su Vuku Turci odsjekli glavu. I jos, despot je bio izuzetno skroman, kakve veze ima to sto nije sahranjen u svojoj najvecoj zaduzbini. Nije je pravio u svrhu svoje grobnice, vec za zivota kao centar duhovnosti i pismenosti. I jos jedna stvar, ne znam koliko ste studiozno citali ali ono sto su pokazale mosti u Koporinu govori mnogo toga. Ono sto je utvrdjeno na kostima, samo potvrdjuje istorijske podatke o despotovoj visini, jako neobicnoj za ono vrijeme, operacije radjene na nozi, itd. Veliko hvala prof. Srboljubu Zivanovicu. Nije to borba za njegov licnu potrebu da bude u pravu, nego da se ne radi ono za cime nema potrebe. A najvece pitanje je upravo to, zasto? U cijem interesu? Svako dobro. Pozdrav. Vladan Calija

  6. Миљан Мандић

    Требало би урадити ДНК анализе на моштима свих Немањића, као и на Лазару и Стефану. Тако би могли с поузданошћу да утврдимо да ли је цар Лазар био ванбрачно дете цара Душана, и да ли је то црква вековима крила. Тако би се могло заиста знати шта се десило на Косово – пољу и да ли су народне приче о кнежевој вечери и издаји заиста истините.

  7. Borko

    Danas kad je Genetika otisla tako daleko valjda bi trebali znati nesto vise o nasim vladarima. Ko su oni bili koje grupe mislim da bi to bilo vrlo interesantno otkrice. Npr moja majka je J1c2 a zamislite da je Engleski kralj Ricard III skoro identicne grupe J1c2c. Sad zamislite znas haplogrupe tudjeg kralja a ne znas svog. Bumer!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

14 + nineteen =

Препоручени текстови

Најновије

Топ 10 тема на ДНК форуму

Коментари