Генетска слика Лепенског Вира и Винче

GLAVNAlepenski-29

У последњих неколико година, са напретком технологије и последично све бржим развојем популационе генетике и археогенетике, истраживање и разумевање археолошких култура добило је сасвим нову димензију. Наиме, данас је могуће изоловати и анализирати генетски материјал из скелета старих и до неколико десетина хиљада година, и поређењем са генетиком савременог становништва доносити много сигурније закључке о настанку, развоју и кретању праисторијског становништва него што је то било могуће само уз помоћ археологије и антропологије.

Иако је већ објављен велики број узорака из различитих периода прошлости, из разних делова Европе, па и из неких нама суседних држава, до сада нису биле рађене анализе узорака са територије Србије. Пре неколико дана, у великој студији Mathieson et al. – The Genomic History Of Southeastern Europe, коначно смо добили и резултате првих анализираних скелета са територије Србије, и то из три вероватно најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе, Лепенског Вира, Старчева и Винче. Додуше, од 39 анализираних узорака, само 1 припада Старчевачкој култури, 3 су из периода Винчанске културе, са налазишта Гомолава код Руме, а чак 35 узорака је са четири локалитета културе Лепенски Вир: Власца, Падине, Хајдучке Воденице и епонимног налазишта Лепенски Вир. Анализом су обухваћени ипсилон хромозом, који се наслеђује искључиво по мушкој линији, митохондријална ДНК, која се наслеђује само по женској линији, као и укупна (аутозомална) генетика, која обухвата анализу свих хромозома осим полних.

Пре преласка на резултате анализираних узорака ваљало би се подсетити каква је генетска слика данашњег становништва Србије. Гледано по мушкој линији (ипсилон хромозому), Срби су доминантно потомци Словена. Ипсилон хаплогрупе које представљају генетски сигнал Словена, I2a-CTS10228 (позната још и као I2a-Динарик), R1a-Z280 и R1a-M458 носи преко половине Срба (I2a-CTS10228 ~ 34%, R1a (Z280+M458) ~ 17%). Хаплогрупе које се могу везати за предсловенско становништво Балкана (Илире, Трачане, Келте итд.) носи приближно 35% мушких становника  (E-V13, J2-M172, R1b-Z2103, R1b-P312, G2a-L497). Око 10% порекло по мушкој линији вуче од разних германских племена, пре свега Гота, Нормана и Саса (хаплогрупе I1-М253, R1b-U106, I2a2a-M223), док остатак чине неке мање заступљене хаплогрупе (N2-Y6503, J1-M267, Q-M242), чије порекло у нашем народу још увек није до краја разјашњено.

Када су у питању митохондријалне хаплогрупе, слика је много шаренија, као и у већини европских земаља, па се тим бројкама нећемо претерано замарати. Гледајући укупну (аутозомалну) генетику, Срби у приближно једнаким процентима (50-50) носе генетику предсловенског становништва Балкана са једне, и Словена, Германа и неких других касније придошлих народа  са друге стране.

Култура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих праисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре, а радиокарбонским мерењима установљено је да је овај простор био насељен скоро 4000 година без прекида, од отприлике 9500. до 5500. године п.н.е. Локалитет Лепенски Вир је откривен 1960. године, а прва истраживања су вођена у периоду 1965-1970. под вођством професора др Драгослава Срејовића, археолога, академика и професора Универзитета у Београду. Скоријим истраживањима у периоду 2006-2009. руководио је професор Душан Борић. Најзначајније насеобине ове културе су, са српске стране Дунава, Лепенски Вир, Падина, Стубица, Власац и Хајдучка Воденица, а са румунске стране Алибег, Икоана, Разврата, Скела Кладовеи и Островул Корбулуи. Душан Борић је на основу истраживања локалитета Лепенски Вир предложио поделу културе на четири фазе:

1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит – Прото-Лепенски Вир I-II

2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице)

3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит – Лепенски Вир I-II

4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит – Лепенски Вир III

Археолошки локалитети из којих потичу анализирани узорци

Археолошки локалитети са којих потичу анализирани узорци из ове студије

Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира показује нам да су њени становници носили ипсилон (I+R1b=100%) и митохондријалне хаплогрупе (U5+U4+U8=80%) које су и раније налажене код палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача широм Европе. Оно по чему су се разликовали од њих управо је присуство неких митохондријалних хаплогрупа (K1+H+J2=20%) чије се даље порекло везује за Блиски Исток, и за које се сматра или да су дошле директно са најранијим неолитским земљорадницима из Анадолије, или да су биле присутне међу ловцима-сакупљачима југоисточног Балкана и Анадолије, који су међу првима апсорбовани у најраније неолитско становништво по његовом доласку на Балкан. Другој теорији у прилог иде и чињеница да је хаплогрупа K1 такође пронађена и код два грчка мезолитска узорка из Тесалије. И по аутозомалној генетици носиоци културе Лепенског Вира били су, поготово у старијој мезолитској фази, јако слични ловцима-сакупљачима из западне и централне Европе. Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита – Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника. Индикативно је да су сва три узорка са значајним уделом генетике неолитских земљорадника такође били носиоци неолитских митохондријалних хаплогрупа које нису присутне код ловаца-сакупљача из ранијих периода. Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника. Ови налази подупиру раније археолошке доказе, који су указивали да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва. Анализе изотопа стронцијума су такође показале да су многе индивидуе сахрањене после 6100. п.н.е. у Лепенском Виру (укључујући и узорак I4665) биле нелокалног порекла, односно да нису биле оригинално из региона Ђердапске клисуре. Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације по свој прилици били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола, јер ни у једном узорку нису пронађене ипсилон хаплогрупе карактеристичне за најраније неолитске земљораднике (G2a2, H2, C1a2, I2c, J2, T1a).

Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира

Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира

Сада ћемо се мало детаљније позабавити ипсилон хаплогрупама, пошто су оне најкорисније за интерпретацију кретања становништва у далекој прошлости. Од 17 мушких узорака из ове студије, 10 је припадало хаплогрупи I, чији носиоци су били једни од најранијих модерних људи који су населили Европу, а 7 хаплогрупи R1b-L754 (сви осим једног xP297), што значи да нису представљали предачку популацију за више од 99% данашњих носилаца ове хаплогрупе у Европи, који припадају грани P297>M269. Поменућемо да један узорак са локалитета Падина припада грани I2a1-P37, дакле линији која је, између осталих, предачка и за грану I2a-CTS10228 која је доминантна међу Србима. Нажалост, код овог узорка није утврђена ниједна дубља подграна, a гране P37 и CTS10228 дели више од 13000 година, па на основу њега не можемо доносити никакве битне закључке, а нагађањем се нећемо бавити. Сви остали узорци са утврђеним дубљим подгранама припадају грани I2a2a-M223, која нам такође, сама по себи не би претерано значила, међутим чињеница да је за неколико припадајућих јој узорака утврђена још дубља подграна Z161 значајно мења ствар.

Ова грана је данас, у облику своје најбројније подгране L801, најзаступљенија код германских народа, а највеће проценте бележи у Данској, северној Немачкој, Холандији и Белгији, Енглеској и северозападној Сицилији (последица насељавања Нормана), а у мањем проценту је заступљена у скоро свим деловима Европе (изузетак су западни Балкан, северна Украјина и јужна Белорусија, Финска и централна Шпанија. Гледајући мапу њеног распростирања чини се да је била заступљена код већине германских племена која су у различитим периодима насељавала наведене територије (Гота, Франака, Свева, Ломбарда, данских Викинга и шведских Варјага).

Поставља се питање на који начин је ова грана доспела међу Германе. Пошто је ова грана пронађена код још неких узорака из каснијих периода и археолошких култура, покушаћемо дати одговор када и којим путем су се њени носиоци могли кретати у далекој прошлости. Дакле, најстарији носиоци ове гране откривени су управо у култури Лепенског Вира. Ова култура престаје да постоји око 5500. године п.н.е, а свега неколико стотина година касније наилазимо у источној Мађарској на каснонеолитски узорак који је тестиран као I2a2a1b-CTS10057 (xL701), што у преводу значи да је скоро сигурно припадао грани Z161, јер осим L701 и Z161 нема других грана испод CTS10057. Можемо замислити ситуацију где је део становништва последњих фаза културе Лепенског Вира из неког разлога напустио своја станишта, и кретао се узводно уз Дунав и Тису до равница источне Мађарске. Још један CTS10057 (xL701) узорак је пронађен на истој територији, у наредној енеолитској Тисаполгарској култури (4500-4000 п.н.е.). Следеће појављивање гране Z161 је међу узорцима Културе кугластих амфора (Globular Amphora Culture, 3200-2600 п.н.е.), која се простирала на територији данашње западне Украјине, Пољске и североисточне Немачке. Опет можемо замислити ситуацију где се део носилаца ове гране кретао из источне Мађарске на север уз Тису, и учествовао у формирању Културе кугластих амфора. Овде треба напоменути да су лингвистички стручњаци одавно утврдили да у германским језицима постоји неиндоевропски супстрат, за који се сматра да је последица мешања дела индоевропских племена из црноморских степа (носилаца данас најкарактеристичније германске хаплогрупе R1b-U106) са каснонеолитским становништвом централне Европе, на које су наишли у својим сеобама на запад. Каснонеолитско становништво Културе кугластих амфора (које је по свој прилици имало значајан, ако не и доминантан удео хаплогрупе Z161) би се савршено уклопило у ту причу, тим пре што и U106 и Z161 имају пангермански карактер, и показују недвосмислену корелацију са данашњим германским народима. Ова пре-прото-германско становништво се касније кретало на запад и север, и највероватније у јужној Скандинавији помешало са становништвом Културе бојних секира (2900-2200 п.н.е.), које је и само било мешавина друге две данас пангерманске хаплогрупе (I1-M253 и R1a-Z284), што је представљало први ступањ у формирању прото-германских племена.

Када су у питању узорци који су тестирани као R1b1a-L754 (xP297), постоје две основне могућности. Прва је да су припадали некој реткој грани (L754* или L389*), која се временом угасила, а друга, вероватнија варијанта је да су припадали грани R1b1a2-V88, која се данас може наћи широм Европе у изузетно малом проценту, с тим да је нешто значајније заступљена у јужној Европи, пре свега на Апенинском и Иберијском полуострву. Нешто значајнији проценат (до 4%) ова грана бележи у региону Леванта, међу Либанцима, Друзима и Јеврејима, а највеће фреквенције достиже међу појединим народима северне Африке, суданским Коптима (15%), Берберима из граничне регије Египта и Либије (23%), Хауса народом из Судана (40%), Фулани народима Нигера и Камеруна (54%), док код неких чадских племена северног Камеруна и Нигерије достиже и невероватних 95%. Готово сви припадници гране V88 у Африци и Блиском Истоку припадају подграни Y7771, и високи проценти међу наведеним афрчким народима последица су наглог демографског ширења ове подгране у последњих 6000-7000 година. Грана V88 је међу древним узорцима до сада пронађена код једног мезолитског ловца-сакупљача из Украјине, и код једног неолитског земљорадника из Шпаније, па се као најлогичније извориште ове гране намеће управо подручје Балкана и култура Лепенског Вира, одакле су се касније носиоци ове гране расељавали у разним правцима.

Винчанска култура (око 5400-4500 п.н.е.) је била најзначајнија и технолошки најнапреднија култура средњег и касног неолита на Балкану. Обухватала је скоро целокупну територију данашње Србије, као и делове према Србији граничних подручја свих околних земаља. На том подручју је наследила старију Старчевачку културу (6000-5400 п.н.е.), али по свој прилици није представљала њеног „природног“ наследника, јер је новијим истраживањима установљено да је винчанска популација највероватније представљала нови талас земљорадничког становништва, који је дошао из правца југа и југоистока, долинама Вардара, Јужне и Велике Мораве. На Винчанском налазишту Беловоде код Петровца на Млави пронађени су најранији докази металургије бакра из око 5400 п.н.е, а симболи урезани на грнчарији и фигуринама винчанске културе раније су по појединим археолозима сматрани за трагове најстаријег писма на свету, међутим та теорија је данас напуштена. Најзначајнији локалитети ове културе су Винча-Бело Брдо, Гомолава, Плочник, Градац, Беловоде и Рудна Глава.

Табела са узорцима из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)

Табела са основним подацима за узорке из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)

Становници Винчанске културе били су у генетском смислу класични неолитски земљорадници, носили су и ипсилон (G2a2a-PF3147), и митохондријалне хаплогрупе (K1a, HV, H) карактеристичне за неолитско становништво Анадолије и Европе. И по аутозомалној генетици били су готово идентични најранијим анадолским, и нешто каснијим европским земљорадницима Старчевачке и Културе линеарнотракасте керамике. Конкретно, грана G2a2a-PF3147, којој припадају сва три узорка са Гомолаве, је уз своју сестринску грану G2a2b-L30 била најбројнија међу неолитским земљорадницима, пронађена је у скоро свим неолитским културама, између осталих и међу раније објављеним резултатима Винчанске културе из јужне Мађарске. Овој грани припадао је и чувени „ледени човек“ Оци. Данас је заступљена скоро искључиво у Европи, а највеће проценте бележи међу становништвом Корзике (11%) и Сардиније (6%), док у остатку Европе ретко где прелази 1%.

Да закључимо, ова студија је дефинитивно доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Ово је пре свега уочљиво код мушких линија, јер хаплогрупе пронађене у праисторијским становницима Лепенског Вира и Винче не прелазе ни 1% код савременог српског становништва, а и тај мали проценат без сумње потиче од становништва досељеног у каснијим периодима. Наравно, овакав закључак не треба да чуди, јер је то било јасно и пре ове студије, али дужан сам нагласити, јер и данас често чујемо приче да су Срби непосредни наследници и потомци становништва Лепенског Вира и Винче, и да су на овим просторима хиљадама година, што једноставно није тачно. Знамо сви колико је „прометан“ био овај део Балкана током забележене историје, и какве турбулентне промене су се дешавале само у последњих 2000 година, па би било крајње сулудо очекивати да је становништво остало непромењено током целог тог периода. Одређени континуитет неолитског становништва можда би се могао очекивати у планинским областима западног Балкана (Динаридима), где је неприступачнији рељеф често представљао препреку многим освајачима кроз историју, и пружао колику-толику заштиту старом становништву, али за потврду тога мораћемо да сачекамо неку нову студију.

Неки ће се можда запитати, како то нисмо директни потомци становништва Лепенског Вира и Винче, када Срби и данас имају приближно једнак удео предсловенске и словенске аутозомалне генетике, а митохондријалне хаплогрупе присутне код праисторијског становништва Лепенског Вира и Винче заступљене су и данас међу Србима? То јесу чињенице, али оне и даље нису доказ хиљада година континуитета становништва на истом простору. Да појасним на једном практичном примеру. Код Срба је и данас у малом проценту заступљена хаплогрупа I2a2a-M223>Z161, пронађена код становника културе Лепенског Вира, али сви њени носиоци припадају још дубљој подграни L801, и сви они потичу од једног јединог претка, који је живео пре око 4000 година. Као што смо раније поменули, ова грана се сасвим јасно може повезати са германским народима, што значи да је њено присуство код Срба последица досељавања германских народа током касне антике (Гота) и/или током средњег века (Нормани, Саси), а не њеног континуираног развоја на овим просторима од Лепенског Вира до данас.

Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац





Facebook коментари:

22 мишљења на „Генетска слика Лепенског Вира и Винче

  1. Маја

    Врло чудан закључак, поготово што знамо за присуство Срба на Балтику, знамо за постојање Лужичких Срба који су германизовани у највећем броју, затим за присуство Срба у Данској (Сакс Граматикус) итд. Зар не би било логичније предпоставити да се та подграна L801 појавила код Германа као последица мешања са српским становништвом које је по многим изворима настањивало те просторе пре Германа, што наравно не искључује могућност миграција Гота, Нормана или Саса према овим нашим просторима у каснијем периоду.

    1. Milan Rajevac Аутор чланка

      Мајо,

      да је тако као што кажете, ваљда би било логично да та грана и данас буде значајно заступљенија код Срба, а реалност је да она показује изузетно снажну корелацију са германским народима, код којих је и најзаступљенија, док је код Срба изузетно ретка.

  2. Miroslav

    „Код Срба је и данас у малом проценту заступљена хаплогрупа I2a2a-M223>Z161, пронађена код становника културе Лепенског Вира, али сви њени носиоци припадају још дубљој подграни L801, и сви они потичу од једног јединог претка, који је живео пре око 4000 година.“
    Kultura Lepenskog vira je bila pre 9000 godina a autor priča o jednom pretku koji je živeo pre 4000 godina – gde mu se izgubilo prethodnih 5000 godina?!

    1. Milan Rajevac Аутор чланка

      Мирославе,

      грана пронађена код праисторијских становника Лепенског Вира је I2a2a1b2-Z161, и она је по прорачунима стручњака настала пре око 10600 година, док је грана проистекла из ње, Z161>L801, настала пре неких 10000 година, међутим најстарији заједнички предак свих данашњих припадника гране L801 је живео пре неких 4000 година, што у пракси значи да је претрпела „уско грло“ од скоро 6000 година, односно током тог периода је једва преживљавала.

    1. Milan Rajevac Аутор чланка

      Бобане,

      нисам сигуран да вас пратим, сви узорци у првој табели су I2-М438 (осим два која су само I-M170). Ако мислите на узорак који је I2a1-P37, у тексту је објашњено зашто се на основу њега не могу доносити никакви значајнији закључци.

  3. ЕЗ

    Поштовани господине Рајевац,

    Да је устраживање урађено не на основу 39 већ на основу нпр. 3900 узорака (или 20000), не мислите да би резултати истраживања били драстично другачији? Верујем да је одабрани узорак репрезентативан, али с обзиром на толику разноликост узорака и толико обиље података, да ли мислите да закључци можда нису донети прераурањено?

    1. Milan Rajevac Аутор чланка

      Теоретски то не би било могуће, јер тренутно, по мојим сазнањима, постоји око 400 скелета са ових локалитета. И да их има на хиљаде, свакако се не би могли сви анализирати, јер је анализа древне ДНК јако компликована и скупа, а такође, из великог броја скелета уопште није могуће изоловати генетски материјал довољно доброг квалитета. Оно што се мора признати је да је узорак са локалитета Лепенски Вир заиста мали, свега два узорка, од преко 200 до сада пронађених, међутим узорци са остала три локалитета су више него репрезентативни, и што је веома битно на свим локалитетима генетска слика је практично иста, па сумњам да би се и на нешто већем броју узорака слика драстично променила. Што се тиче закључака, ја сам их доносио само на основу резултата из ове студије, што не значи да се они можда неће променити након резултата неких будућих студија. Једноставно, радимо са оним што је тренутно доступно.

  4. Маја

    Није логично. По томе би индијанци било досељеници на Амерички континент, а бели американци аутохтоно становништво.

    1. Зорица

      браво Мајо, кад главни уредник српског днк пројекта, назове Кљосова националистом, знамо одакле ветрови дувају.

      1. Milan Rajevac Аутор чланка

        Не знам чему помињање Кљосова, није поменут у тексту, нити има било какве везе са овим истраживањем.

        1. БГ

          Кљосов је генетичар баш као што је и Јован И. Деретић академик,доктор и историчар.Митоманија је узела великог маха овде нажалост.Овакви чланци су и више него добродошли да би се тај муљ митоманских глупости проредио и дао места научним сазнањима.

          1. Зорица

            Кљосов и Деретић нису у истој равни, осим код поборника Кандић и Берисерко фејсбук ратника. Авај, код нас је наука одавно у служби политике, тако да…….

  5. Elena

    „7 хаплогрупи R1b-L754 (сви осим једног xP297), што значи да нису представљали предачку популацију за више од 99% данашњих носилаца ове хаплогрупе у Европи, који припадају грани P297>M269“

    Kada gledam grane R1b, onda je L754 predačka za P297. Zar onda ne predstavljaju moguću predačku populaciju?

    1. Milan Rajevac Аутор чланка

      Елена,

      грана L754 јесте предачка за P297, али ово хP297 у загради значи да су узорци били негативни на P297, а самим тим аутоматски негативни и на низводну грану M269, којој припада 99% R1b у Европи.

  6. Elena

    „Ово је пре свега уочљиво код мушких линија, јер хаплогрупе пронађене у праисторијским становницима Лепенског Вира и Винче не прелазе ни 1% код савременог српског становништва, а и тај мали проценат без сумње потиче од становништва досељеног у каснијим периодима.“

    kada geldam nalaze Y-DNK po zemljama sa eupedije, kod Srba imamo 6% R1b i 2,5% G2.
    brem G2 nije odnekuda kasnije došao.

    1. Milan Rajevac Аутор чланка

      R1b код Срба припада у потпуности грани М269, а она није пронађена ни у једном узорку из Лепенског Вира. Највећи део G2а код Срба припада грани L497, која се са великом сигурношћу везује за (Прото)-Келтска племена Централне Европе. Мапу распрострањености ове гране у Европи можете лако пронаћи, а закључак изведите сами.

  7. Маја

    Не улазећи у вредност и веродостојност ове студије, јер се у генетска истраживања уопште не разумем, не могу а да не приметим да сте се у својој студији, односно само у појединим деловима, позивали на археологију, историју итд. Није научни приступ истраживањима позивати се на друге научне дисциплине када нам то одговара и занемаривати их када нам не одговара. Такође могу да приметим да се ни у једном тренутку не позивате на остале релевантне научне дисциплине, као што су антропологија, етнологија, филологија (на коју се позивате искључиво да би навели став једног дела стручне јавности о винчанском писму, иако постоје и другачија мишљења која нису напуштена).
    Да Вас парафразирам,да закључим, ова студија дефинитивно није доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, јер то овако мањкава студија једноставно не може, без учешћа осталих научних дисциплина које прате, на пример, обичаје становништва, веровања и обреде, без антрополошких истраживања и без праве историје засноване на анализи процеса, а не искључиво на материјалним доказима (давно напуштена методологија, осим код нас), иако они у овом случају не подупиру Вашу хипотезу.

    1. Milan Rajevac Аутор чланка

      Мајо,

      моја филозофија је да не коментаришем ствари у које се уопште не разумем, а ако ипак одлучим да коментаришем, пре тога се више него детаљно информишем о некој теми. Ово је пре свега археогенетска студија, па је такав и текст о студији, археолошки и историјски извори су само поменути као помоћно средство тамо где је потребно. Када је у питању утврђивање порекла и могућег континуитета становништва, генетика пружа далеко најпрецизније одговоре, какве антропологија и етнологија никада не могу пружити. А та генетика, барем у случају ове студије, јасно каже да није било континуитета становништва од Лепенског Вира и Винче до данас. Срби имају скоро половичан удео предсловенске генетике, али та генетика не потиче од становништва Лепенског Вира и Винче, већ од становништва из неких каснијих периода. Не знам о каквој филологији говорите када уопште није познато како је звучао језик становништва Винче и Лепенског Вира? И можете ли молим вас навести које то научне дисциплине не иду у прилог наводима из овог текста?

      1. Зорица

        то је ваше мишљење, ваша студија, у случају наше земље наука је одавно у служби политике,, и као таква није поуздана.

      2. Маја

        Предлажем да пажљивије прочитате мој коментар. Ја и не говорим о Вашој студији, већ о Вашем закључку. Што се филологије тиче, она заиста није, као таква постојала у време винчанске културе, али наука о језику може много да нам каже о распрострањености појединих група становништва, а то јесте Ваша тема, ако сам добро схватила. Обреди сахрањивања код данашњих Срба могу да се прате до дубоко у прошлост, неки истраживачи чак налазе корене код становништва Лепенског Вира. Ово се наравно тиче етнологије. Материјални докази о присуству Срба на овим просторима и шире, не иду у прилог Вашој тези.
        Да поновим, не улазећи у вредност и веродостојност Вашег истраживасња, позивам Вас да ревидирате свој закључак и ограничите га на резултате својих истраживања, макар и на тако малом узорку, а свеобухватан став, какав Ви дајете, можете да заступате само у сарадњи са осталим наукама и научним дисциплинама, које сам претходно навела.
        Имам и једно питање за Вас. Мој син је дете из мешовитог брака. Рођен је у Србији, одрастао и образован у Србији, оца нажалост није упознао због његове преране смрти. Питање је, чију цивилизацију наставља мој син, српску или ону која се чита у његовим генима, а коју он уопште не познаје?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

three × 3 =

Препоручени текстови

Најновије

Топ 10 тема на ДНК форуму

Коментари