Врањешевићи, Кљајићи, Покрајци – генетска веза

Сарадник портала Порекло Синиша Јерковић, истраживач генеаолог, у свом новом тексту пише о заједничком пореклу три породице – Кљајића из Лике, Врањешевића из Босанске Посавине и Покрајаца из северне Далмације

Добар примјер како генетика може помоћи у одгонетању породичног поријекла може да се види на примјеру три тестиране породице: Кљајића из Лике, Врањешевића из Босанске Посавине и Покрајаца из сјеверне Далмације. Иако територијално гледано немају блиских веза, генетичка анализа појединаца који су се тестирали из ових породица открива веома блиско генетско поријекло. Питање које постављамо јесте: У каквој би они могли бити генеалошкој вези?

Кљајићи из Средње Горе и Курјака у Лици са крсном славом св. апостолом и јеванђелистом Луком припадају једној одређеној групи српских крајишких породица које Милан Карановић описује као потенцијалне дијелове Никшићког племена у Крајини. Те породице имају предање о заједничком поријеклу од Никше и заједничку славу св. Луку. Помињу се поред Кљајића још и Опачићи, Шевићи, Билбије и други.

У доступним изворима читамо да је кнез Средње Горе и Курјака у Лици 1712. био извјесни Тодор Кљајић, стар 42 године, са сином Милином од 18 година, осталим мушким члановима домаћинства, могуће браћом: Митром, Петром, Милојем и Трифуном. У њиховом домаћинству живио је још и Радојица Кљајић са братом Станисавом. Средња Гора је насељавана након 1700. године. У Брајковићевом попису из 1700. године нема пописа Средње Горе, али се зато у аустријском попису из 1712. Средња Гора помиње као насеље настањено православним Србима, па је за претпоставити да је насељавање Средње Горе обављено у периоду од 1700-1712. Ове Кљајиће са истом славом св. Лука, али и другим славама налазимо и у Жегару у Далмацији, гдје су по свој прилици живјели још од насељавања сјеверне Далмације Србима половином 16. вијека. Ти жегарски Кљајићи су на просторе Лике могли прећи за вријеме Куриџине Буне у Далмацији, тачније око 1703. и 1704. Извори за Средњу Гору и Курјак потврђују досељавање Срба из Буковице управо у том периоду. Даље поријекло Кљајића требало би дакле тражити на југу и југоистоку, у Херцеговини, Црној Гори и Рашкој.

Друга породица наше анализе су Врањешевићи из Ботајице код Модриче. У списку српских презимена у Босни из 1889. забиљежени су Врањешевићи у парохији Дугопољској , Дервентском протопрезвирату са славом Аранђеловдан. Нешто касније записао их је и Миленко Филиповић као Врањеше у оближњем селу Гнионици са истом славом и за њих каже да су доселили из Босанске Крајине. Врањеше са славом Аранђеловдан налазимо и у мјесту Камен у Гламочу па је сасвим могуће да су се Врањешевићи из Ботајице доселили управо из Гламоча. Интересантно је да у мјесту Камен постоје и Врањеши који славе св. архиђакона Стефана, па претпостављамо да је слава промијењена управо у овом мјесту. Врањеше са славом св. Стефан налазимо у сјеверној Далмацији у селу Бободолу у Дрнишкој општини. У истом, дрнишком крају, налазимо Покрајце, породицу која је је такође генетски блиска поменутим породицама. Тако заправо све три породице које су генетски веома блиске налазимо у сјеверној Далмацији средином 16.вијека, па би се сјеверна Далмација могла бар за крајишке гране ових породица узети као исходишна тачка. Следеће питање би гласило, одакле су се ове породице могле доселити у Гламочко поље и сјеверну Далмацију?

С обзиром да их Карановић сврстава у ону групу породица које су поријеклом из Рашке, Херцеговине и Црне Горе, тамо бисмо требали и тражити поријекло ових родова. У Црној Гори, у Полимљу постоји читав један крај који се зове Вранешка Долина. Име краја је изведено од имена једног од старих влашких катуна који се звао Вранеши. Историјска личност која се појављује у изворима с краја 15. вијека, а која је имала неку врсту управе над поменутим крајем је Херак Врањеш, локални вођа катуна у вријеме Турака, који је као њихов близак сарадник и савезник, сачувао не само матичне посједе у Полимљу, већ је и добио нове у источној Херцеговини и Попову након освојања истих од стране Турака. Међу Вранешким породицама помиње се и породица Кљајић која по предању води поријекло од једног Љешњанина који се доселио на подручје Вранешке долине. Тај Љешњанин је, по предању, кнез Богдан Војновић, који се помиње у многим генеаологијама, па и оној везаној за Карађорђа, затим за Пуношевиће у Његушима као у генеологији неких Ровачких породица које су прије тога живјеле на Чеву, а потом у Љешанској нахији. Те ровачке породице славе Аранђеловдан (слава Чева), иако сва остала ровачка братства с обзиром да су поријеклом од Никшића славе св. Луку. Кљајићи су дакле из Роваца, из села Лијешње прешли на подруче Вранешке долине, носећи са собом и ровачко-никшићку славу Лучиндан, могуће и Аранђеловдан као другу славу. Група поменутих породица је сасвим вјероватно из Вранешке долине кренула према Крајини негдје у 16.вијеку, како су Турци напредовала и освајали нове територије на западу. Тако су се Кљајићи, као Срби у влашком статусу (а то је у том периоду била извјесна социјална привилегија) нашли на подручју Гламочког поља, а потом и сјеверне Далмације. Могуће је да су једни задржали старо презиме Кљајићи, да су се други, с обзиром да су долазили из Вранеша у Црној Гори, почели звати Врањешима, касније и Врањешевићима, а да су Покрајци своје презиме добили тек по доласку у сјеверну Далмацију по мјесту Поткрај у Гламочком пољу у ком су претходно боравили. Стога, није ни чудо што је Карановић Кљајиће сврстао у групу крајишких породица које воде поријекло од Никшића, јер су сами Кљајићи боравили дужи период са дијеловима Никшићког племена у црногорским Ровцима и преузели њихову славу св. Луку, а могуће и предање о поријеклу од Никше. Врањеши су једним дијелом стару славу Аранђеловдан промијенили у Гламочком пољу на светог Стефана, и са промијењеном славом одселили за Далмацију.

ГЕНЕТИКА- ХАПЛОГРУПА I2a1b1 Dinaric North (М423)

Све три горе поменуте породице тестиране су као I2a1b1 Dinaric North хаплогрупа. Ова ознака North је условна ознака за јединствену I2a1b1 Dinaric хаплогрупу која је типична варијанта I2a хаплогрупе међу словенским народима. Међу Србима генерално је присутнија South варијанта исте хаплогрупе, док се North варијанта среће у већој мјери међу Македонцима, Бугарима, Украјинцима, Русима, Словенцима и осталим словенским народима. Има је такође међу Грцима на Пелопонезу, Тесалији и Македонији, Албанцима у јужној Албанији, готово свугдје гдје је било словенског насељавања. По прорачунима професора Nordtvedta ради се о прилично младој хаплогрупи која је настала прије неких 2500 година, тј. у том периоду је живио човјек од ког су настали сви припадници поменуте хаплогрупе, а претпоставка је да је тај далеки предак живио негдје на тромеђи Пољске, Белорусије и Украјине. У историјском контексту могло би се рећи да је оригинално ова хаплогрупа припадала етничкој групи Sclavina или Словена и да су њихове демографске експлозије и миграције рашириле поменуту хаплогрупу широм Централне Европе и Балкана. Даље поријекло поменуте популације се може везати за најстарије становништво Европе тзв. кромањонце чији је хаплогрупа I јасан знак. Кромањонске, палеолитске популације преживјели су у Европи, судећи по генетици на неколико главних локација, а то су: Скандинавија, бивша Југославија, западна Украјина са Молдавијом и острво Сардинија. Ван Европе ове хаплогрупе готово да и нема, ако се не рачунају европски колонисти у прекоокеанским земљама. Хаплогрупа I присутна је међу Србима, на основу свих досадашњих истраживања у проценту од око 40%, што је међу највишим процентима те хаплогрупе на свијету.

АУТОР: Синиша Јерковић за портал Порекло

ДНК

Share




Facebook коментари:

5 мишљења на „Врањешевићи, Кљајићи, Покрајци – генетска веза

  1. drava

    Sinisa, vidi se da ste dobro svarili gradivo! Cestitam!

    Samo da dopunim, ja sam iz Botajice, Vranjesevic, radio sam test prije skoro 3 godine kod http://www.familytreedna.com/ i to na bazi 67 markera. Ispalo je 100% cisto ko suza „I2a“. Dakle, svaka cast prof. Nordtvedtu ali u mom slucaju nije 2500 godina nego oko 25000 godina. S obzirom da sam pristao da me ubace u banku podataka genetickih srodnika, uvijek dobijem mail kada mi pronadju genetickog brata. Do sada nas je 18. Samo jedan iz BiH, iz porodice Lagumdzija. Najvise ih je iz Poljske ali i iz Rusije, Engleske, USA. Pao sam na dupe kada je otkriven jedan iz Tel Aviva, koji mi se javio na zidovskom pismu. Tri dana sam se preznojavao dok nisam nasao nacin kako da mu odgovorim. Nisam se usudio da ga pitam je li Zidov ili samo tamo zivi, bojo sam se da ce me ignorisati, mada mu je ime i prezime jako zakukuljeno i ne podsjeca niti na koji nacin na nasa balkanska imena i prezimena. Ali polako s vremenom saznacu i to.
    Dakle, moji stari preci, koji vise nisu zivi, su pricali da smo se mi jako, jako, jako davno doselili iz danasnje vranjske oblasti. Dakle negdje izmedju gradova Vranje i Nis. I da smo krsnu slavu Arandjelovdan imali oduvijek.
    Dakle, prezime Vranje-sevic ima neke veze sa Vranje-m. Prema „nekim“ izvorima Vranje se tako zove od staro-rimskog doba. To zato jer je novonastali latinski jezik (koji je prvo formiran kao pismo) krcio sve pred sobom te stare pojmove i nazive nemilice prekrstavao. Tako je staro selo „уран“ preraslo u VRAN. E sada zasto se to zvalo URAN? Pojma nemam? Samo da napomenem da se radi o „bajci iz vreman stvaranja planete zemlje“ pri cemu je „nesto“ vezano za uran ili iz pravca urana odigralo kljucnu ulogu“. Samo Sumeri imaju zapise o tome na svojim plocicama koje se nalaze u londonskoj muzejskoj kolekciji…
    E sada koliko su „I2a“ doseljenicki Sloveni, to je veliko pitanje? Na osnovu ovoga testa ispada da smo mi starosjedioci – Sloveni.
    A da imamo veze sa Kromanjoncima, u to nema sumnje. Jer zahvaljujuci prof. Dr Srboljubu Zivanovicu sam poodavno utvrdio da svi pripadnici moje blize familije imaju „kosturske anomalije“ koje su tipicne iskljucivo za kromanjonce. Dakle nismo skorojevici, odnosno doseljenici, globalno gledano. Posmatrajuci to tako kako ste Vi izlozili, vrlo vjerovatno da je bilo setanja i teranja, „ko ce koga“ (ne samo vezano za Osmanlije) u skorijoj proslosti. Zbog toga i tolika rasipanja…

    1. млађо

      Када се каже 2500 година, мисли се првенстевно на ”I2а1b1” која је данас прва по заступљености код Срба и не само код Срба. Наводно ”I2а1b1” се ”родила” негдје у Источној Европи прије неких 2500 година, на подручју сјевероисточно од Карпата…затим сеобом Словена долази на Балкан, итд.
      I2а је ”мајка” свим следећим мутацијама које се временом догађају: I2а1 / I2а1b / I2а1b1 итд.
      Не знам како би било да ја сада кажем да сам ”само” R1a а све остало да заборавим, а у ствари сам R1a1a1b1a2b5 која је карактеристична за SNP L1280, стар свега око 2263 година…

  2. Mara Vranesevic

    Veoma mi je zanimljivo ovo sto sam procitala u vezi sa prezimenom Vranjesevic. Moje prezime je Vranesevic, sto bi mola biti varijacija prethodnog. Svi poticemo iz jedne kuce Vranesevica u mestu Hrvatska Dubica na Baniji, davnasnja Vojna Krajina a danasnja Repubika Hrvatska. Slava nam nije nijedna od pomenutih, nego slavimo slavu Sveti Vraci, 14. novembra. A iz prica mojih starih znam da nam je jedan predak dosao u ovo mesto sa podrucja danasnje Petrinje. Da li uopste mozemo imati veze sa Vranjesevicima ili Vranjesima, s obzirom na to da ne slavimo istu slavu

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

fourteen − eleven =

Препоручени текстови

Најновије

Топ 10 тема на ДНК форуму

Коментари