Архиве ознака: Кртинић

Гентуле-Ћетковићи – генетска прича

ПИШЕ: Синиша Јерковић, главни уредник Српског ДНК пројекта

Овим текстом покушаћемо да, уз помоћ генетике, одгонетнемо поријекло српске породице Ћетковић Гентула из Зворничке Спрече, без жеље да дамо коначне судове, већ напротив, да отворимо нова питања.

Укратко о положају и историји Зворничке Спрече

Зворничка Спреча је крај око горњег тока ријеке Спрече, окружен планинама Мајевицом, Бороговом и Снаговом, а на западној страни отворен равницом низ ток ријеке Спрече према Тузли. Описани простор се, у великој мјери, подудара са територијом предратне општине Калесија, а градић Калесија је његов административни центар. Када је Миленко Филиповић 30-тих година прошлог вијека описивао Зворничку Спречу, записао је да је тај крај већински насељен Србима, са муслиманском мањином, а да католика Хрвата уопште није било. До почетка последњег рата број муслиманског становништво је растао у односу на српско, иако су Срби у својим селима имали већину. Након последњег рата, многа српска села у Зворничкој Спречи су остала готово пуста и порушена, а такав је случај и са селом Дубницом у којој су живјели Ћетковић-Гентуле.

Овај крај се, још од раног средњег вијека, налазио или у саставу, или у интересној сфери, српске средњовјековне државе. Тако је у 13. вијеку био у држави Драгутина Немањића, , затим у Деспотовини Лазаревића и Бранковића, а у међувремену бивао је и у власти босанских владара и мађарског краља.

Већина данашњег српског и муслиманског становништва Зворничке Спрече су потомци релативно скорашњих досељеника.

Ћетковићи Гентуле – породично предање

Миленко Филиповић је у свом раду „Зворничка Спреча“ из 1938. описујући становништво села Дубнице написао: „Гентуле или Ћетковићи су раније били у Прњавору, па их одатле муслимани преместили у брдо“.

То је уједно једина информација коју нам Филиповић саопштава о овом роду. Иако штура, и ова информација, ако се пажљивије размотри, открива неколико интересантних података. Сама чињеница да су Гентуле раније живјеле у Прњавору и да су потиснуте од стране муслимана, доводи нас до питања: када се то десило и од стране којих муслимана и којим поводом су се Гентуле иселиле из Прњавора? Прњавор је грчка ријеч и у православној Цркви је назив за црквено, најчешће манастирско имање. Тако имамо у Босни и у Србији више Прњавора тј. црквених имања. Узимајући у обзир близину манастира Папраће, сасвим је вјероватно да је и овај, спречански Прњавор, био имање тог манастира. Манастир Папраћа, најстарији српски манастир у сјевероисточној Босни је тешко страдао у аустријско-турском рату 1717-1723. када остаје порушен и пуст за дуго вријеме, а српско становништво тог краја ће се махом иселити у прекосавске крајеве. Вјероватно су се у том периоду почели масовније досељавати муслимани избјегли из Мађарске или „Унђуровине“, како су је звали, па је некадашње српско село Прњавор временом постајало већински муслиманско.

Око 1780. једна друга, природна катастрофа, погодила је област Спрече, као и остале сусједне крајеве. Била је то епидемија куге, једна од најстрашнијих дотад, која је практично збрисала цјелокупно становништво краја. О пустоши која је настала послије куге, говоре многа народна предања. Главнина српског насељавања из Херцеговине и Црне Горе наступила је послије куге. Нема сумње да су и муслиманске власти покушавале да населе пусте крајеве, давајући повољније услове приликом насељавања, привлачећи досељенике, који су добијену земљу најчешће сами крчили и претварали у плодно земљиште.

Изгледа да се су се и најстарије српске породице у Спречи населиле тек након ове епидемије, око 1790 , тако да је тешко рећи да ли је опстао који род који је је досељен прије куге. То би могли бити Срби Зоље у Калесији, за које се додуше каже, да су такође досељеници из Херцеговине. Ћетковићи-Гентуле, обзиром да су у почетку били насељени у Прњавору, који је смјештен уз ријеку Спречу и уз путну комуникацију Зворник-Тузла, вјероватно су се налазили у првом таласу српских досељеника, оних који су се досељавали крајем 18.вијека. На још увијек претежно пустом земљишту није ни било потребе да се насељавају по брдима и далеко од путева.

Међутим, нису се само Срби досељавали у том периоду. У 19. вијеку, након Првог и Другог Српског Устанка и стварања Кнежевине Србије многи муслимани из градова Србије (Шапца, Ужица, Ваљева) потражили су уточиште у Босни. Био је то други талас муслиманских насељеника у Спречи, послије оних који су дошли из Угарске крајем 17. вијека. Један дио ових мухаџира смјестио се и у села Зворничке Спрече, између осталих и у спречанском Прњавору. Као породице поријеклом из Србије спомињу се у Прњавору Газибеговићи из Мачве и Хуремовићи из Ужица. Вјероватно је долазак ових србијанских муслимана био тренутак када се многе српске породице које су живјеле у долини ријеке и крај путева нису осјећале више сигурним и кад су се почеле пресељавати по околним брдима и даље од комуникација. Судећи по податку који нам саопштава Филиповић, Гентуле Ћетковићи су биле међу њима.

Постоји и предање самих Ћетковића да им је старо презиме Јауковић и да су се доселили крајем 18. вијека из села Дробњака.Овај податак нам је веома важан за одгонетање поријекла Ћетковића, поготово што се , како ћемо даље видјети, у потпуности поклапа са резултатима до којих је довело генетско тестирање једног од Ћетковића.

Слика 1: Православна црква у Дубници, Зворничка Спреча

Слика 1: Православна црква у Дубници, Зворничка Спреча

Прије генетске анализе, вратићемо се на саму појаву двојног презимена код Ћетковића тачније њиховог спомињања као Ћетковић Гентула. Ако су, судећи по предању, Ћетковићи доселили као Јауковићи, то би значило да су и оба ова презимена добили у новој постојбини, Зворничкој Спречи. То није ништа необично, јер су готово сви Срби досељени у Зворничку Спречу промијенили презимена, најчешће по родоначелнику који их је довео у нови крај. Тако од херцеговачке породице Шаренац имамо у Спречи Поповиће, Протиће, Ђорђиће, Митровиће. Није искључено да је и Ћетковиће у Зворничку Спречу довео неки Ћетко Јауковић из Дробњака од којег је настало само презиме Ћетковић.

Веома је интересантно и друго презиме – Гентула.

Да је варијанта презимена Гентула старија од варијанте Ћетковић говори нам и надгробни споменик Илије Гентулића у Дубници. Подручје Мајевице веома је богато старим надгробним споменицама у камену, у народу познатим као мраморови. Један такав мрамор је и мрамор на гробу Илије Гентулића, који је судећи по натпису умро у 96. години, а живио је у 19. вијеку. С обзиром да се у натпису на мрамору појављује и слово Ј које је усвојено након Вукове реформе, једино што можемо донекле одредити јесте да је Илија преминуо у другој половини 19. вијека.

Слика 2: Мрамор Илије Гентулића

Слика 2: Мрамор Илије Гентулића

Облик Гентулић појављује се у још једном извору из друге половине 19. вијека. Наиме, у Гласнику Земаљског музеја у Сарајеву, априла 1891. објављен је чланак Старобосански натписи у Калесији у којем се описује проналазак неколико натписа на мраморовима у Дубници. Том приликом аутори текста спомињу Вида Гентулића гдје кажу:

„…У близини до 26 корака била је громила, коју је 1884. раскопао старац , Вид Гентулић, тражећи у њој благо. Нашао је у њој врло лијепу земљану посуду, па мислећи да је у њој сахрањено благо, разбио ју је све на комаде. По његовом казивању није у тој посуди ништа било…“

У српском језику нема коријена „гент“ који би могао објаснити значење ове ријечи. Петар Скок у свом Етимологијском Рјечнику, додуше, спомиње глагол „генути“ у значењу „ударити“ и позива се при томе на Вука Караџића, али не даје детаљније објашњење коријена ријечи.

Постоји и тумачење глагола генути као „генути, -нем ‘помакнути, покренути’, <се ‘(по)макнути се, кренути’“. Да ли би се у том случају породица која се пуно сели (креће, помиче) могла прозвати надимком Гентула? Нажалост не постоји такав облик у српском језику који би потврдио овакву претпоставку, али она остаје као могућност.

У Спречи сусједном Подрињу, у Солотуши крај Бајине Баште, постоји породица Гентић досељена још у првој половини 18. вијека из Куча, која слави Никољдан. Огранака ове породице има још и у ваљевском крају, у селу Гола Глава. Спомиње се такође и хајдук, Дамњан Гента, којег је због хајдуковања убио прота Дивљан из ваљевске Буковице. Не вјерујемо да су Ћетковићи по мушкој линији повезани са овом породицом Гентића-Генти, али нека веза је ипак могућа. Интересантно је да у Ердељановићевој студији о Кучима заиста налазимо у Затријепчу на братство Гег’т (баш је тако записано у студији) и није искључено да су преци Гентића у Подрињу и Ваљеву поријеклом од овог кучког братства. Гентићи славе и карактеристичну, кучку славу- Никољдан што иде у прилог поријеклу Гентића из Куча.

Уколико је надимак или презиме Гентула код Ћетковића у вези са породицом Гентић из Подриња, постоји неколико могућности о томе каква би то веза могла да буде. С обзиром да је хајдук Гента био активан у 19. вијеку и вјероватно био познат у ширем региону Подриња, западне Србије и источне Босне, могуће је да су Ћетковићи назив Гентула добили надимачки, тако што је неки њихов предак имао нечег хајдучког у понашању, па би ово Гентула требало схватити „као онај личи на хајдука Генту“. Друга опција би била да су по некој, можда женској линији, Ћетковићи били повезани са подрињским Гентама или Гентићима, па су добили надимак Гентуле. И свака друга могућност је отворена.

Слика 3: Срби Херцеговци око огњишта

Слика 3: Срби Херцеговци око огњишта

С обзиром на географску блискост појаве презимена Гента, Гентић и Гентула у подрињском крају ни ова горња разматрања не би требало у потпуности одбацити.

Ипак, јасно предање Ћетковића које помиње Дробњак као мјесто поријекла, као и резултати генетске анализе на y-хромозому, показаће нам да даље поријекло спречанских Ћетковића треба тражити ипак на другом мјесту.

Дробњачки Јауковићи

Јауковићи су дробњачко братство, дио су шире групе Мандића, а преко њих и Новљана. О Новљанима ћемо нешто више рећи у дијелу текста о генетици. Мандићи су једно од најугледнијих дробњачких братстава и све до 1685. године ово братство давало је кнезове, војводе и капетане Дробњаку који су практично управљали читавим племеном. Остало је предање о дробњачком војводи Милешу Мандићу који је крајем 14. вијека помогао кнезу Лазару да савлада Николу Алтомановића и у знак захвалности, он и његови потомци добили су земљу и били ослобођени од пореза. С обзиром да се територија Дробњака налази у средишту територије које су насељавали средњовјековни сточари , биће да је Милеш био поглавар катуна и да је заједно са својим катунарима, између осталог, пружао и војне услуге феудалцима. Само спомињање кнеза Лазара у овом предању можда говори о томе да су у подјели Алтомановићевих земаља између кнеза Лазара и краља Твртка, Дробњаци припали територији коју је контролисао кнез Лазар, а који су касније били укључени у Српску Деспотовину, иако су се налазили на самом граничном положају према посједима Косача у Хуму. По Милеши Мандићу су се његови потомци прозвали Милешевићи, мада је сачувано и старо братственичко име – Мандића. У том породичном, капетанском низу помињу се још капетани Милош Милешевић из Придворице, коме је 1542. султан потврдио повластице, као и Симеон Мандић који је са пашом Кукавицом учествовао у паљењу Чева. Позната је и прича о кнезу Дракулу Мандићу који је имао шест синова и једну кћер Милицу и коме је у госте дошао пљеваљски паша, затраживши му кћер за себе, а за своју пратњу остале дробњачке дјевојке. Синови Дракулови се преруше у жене и побију и пашу и његову пратњу, потом са оцем Дракулом побјегну у Боку и јужну Херцеговину, гдје се разгранају у многе породице: Андријашевиће, Лазовиће, Илиће, Гојковиће, Бојковиће. То се десило око 1615. године. Остао је само у планини Дракулов најмлађи син Јоксим који је јаукао кад је видио да су му отац и браћа отишли па су га прозвали Јауком, а његове потомке Јауковићима. Без обзира на овај догађај са кнезом Дракулом, капетани из братства Мандића и даље су остали власт у Дробњаку. Тако се спомиње и капетан Иван Милешевић Мандић који је од султана 1671. године добио потврду пријашњих повластица и дозволу да у Придворици, братственичком сједишту подигне цркву св. Аранђела. Вјероватно су тада сви Мандићи који су остали у Дробњаку почели да славе Аранђеловдан, а стару дробњачку славу св. Ђурђа узели за приславу. Помиње се 1685. капетан Јован Мандић (можда се ради о овом истом Ивану који је подигао цркву). Лубурић каже да је то био синовац Јоксима Јаука, претка Јауковића. Овај Јован Мандић завадио се са извјесним Лаовићем из Затарја, кога је касније и убио и бјежећи од крви, око 1685, одселио у Рисан. Од овог Јована Мандића потичу рисански Дробњаковићи. Како год, у самом Дробњаку остале су породице поријеклом од Мандића и то потомци Јоксима Јаука-Јауковићи, затим Јакшићи и од њих: Шаулићи, Дурковићи и Даниловићи, затим Вуковићи-Параушићи и Лаловићи-Делићи.

Слика 4: Подручје Придворице у Дробњаку

Слика 4: Подручје Придворице у Дробњаку, средиште Јауковића

Од свих ових презимена, за нашу причу о Ћетковић Гентулама најважнији су Јауковићи, јер, по предању, Ћетковићи од њих потичу. Као што смо раније рекли, сви Јауковићи би требали да потичу од конкретне особе – Јоксима Мандића прозваног Јаука, сина кнеза Дракуле Мандића. Лубурић сматра да се поменути Јоксим родио негдје око 1600.године, а да је био жив и око 1685. када се спомиње као стриц Јована Мандића, дробњачког кнеза. Данас се сматра да сви Јауковићи у Дробњаку потичу од два брата – Павла и Саве Јауковића, који су рођени око 1740., а који су потомци Јоксима Јаука. Од ових дробњачких Јауковића је и Јоксим Јауковић из 19. вијека који је покушао да убије Смаил-агу Ченгића и није успио. Стража га је ухватила и убила на путу за Колашин гдје су га спроводили.

Слика 5: Родослов Мандића-Јауковића у Дробњаку

Слика 5: Родослов Мандића-Јауковића у Дробњаку

Зна се да су се из породице Јауковић иселиле двије групе породица и то, потомци Боја Јауковића, у Пиву гдје су се прозвали Бојатима, око 1750. године и Леовци у Пљевљима, Ужицу, Београду. И за Леовце и за Бојате се каже да су побјегли од крвне освете. Леовци су име добили по крају гдје су се најприје настанили након одласка из Дробњака, а то је било Леово брдо у данашњем пљеваљском крају. Тај предак Леоваца непознатог имена имао је четворицу синова: од Стевана су Стевановићи у Челебићима код Фоче, други син Илија се одселио некуд у Босну, а двојици се не знају имена и они су преци Леоваца у Пљевљима и у Србији. Лубурић наводи да су Леовци у Леовом Брду због страха од освете промијениули дотадашњу славу Аранђеловдан у Јеремијевдан. За нашу причу је интересантан овај Илија који је отишао у Босну, не знамо куда. Да ли би он могао бити предак Ћетковића у Зворничкој Спречи? Лубурић саопштава да се бијег претка Леоваца из Дробњака догодио око 1760. године, уз задржавање у пљеваљском крају сасвим је реално да се поменути Илија могао око 1790. доселити у Зворничку Спречу.

Ту се опет враћамо на већ споменути, пронађени мрамор, надгробни споменик Илији Гентулићу из друге половине 19. вијека, који је , чини се, један од најстаријих споменика на дубничком гробљу. На споменику се јасно разазнаје да је Илија умро у 96. години, што би значило да би он веома лако могао да буде Илија из предања Леоваца који је отишао у Босну крајем 18. вијека. Немамо начина да потврдимо ову тезу, али он дјелује веома вјероватна.

Ћетковићи Гентуле су оставили трага у историји Калесије и ширег спречанског краја. Тако су познати трговци Калесије били Јово и Стратимир Ћетковић. Такође Јово Ћетковић је држао и хан у Калесији. Познат је и Тошо Ћетковић, народни посланик у Краљевини Југославији, биран 1938. године у Скупштину. Сва тројица-Јово, Стратимир и Тошо, 1941. године припремали су устанак у спречанском крају. Дан раније били су откривени, ухапшени и спроведени у концентрациони логор Јасеновац гдје су страдали.

Генетски резултати Ћетковић Гентула

Међутим, најјаснији доказ да је поријекло Ћетковића Гентула из Дробњака пружили су резултати тестирања још неких дробњачких новљанских братстава, Вемића и Касалица, прије свега, али и Врућака са Гласинца и Кртинића и Бараћа из Лике. Сва набројана презимена имају веома близак хаплотип и припадају истој хаплогрупи I1-P109 што значи да по мушкој линији воде поријекло од једног претка. Такође одликују се једном специчношћу на маркеру DYS481, што их веома јасно дефинише као блиско повезану групу.

Рећи ћемо нешто и о Новљанима. По дробњачкој традицији, Новљани су оснивачи племена Дробњака. Сва најстарија и главна братства племена Дробњака припадају Новљанима, а има и тумачења да су Новљани заправо старије име за сами Дробњак. Предање каже да су Новљани у једном периоду дошли из Травника у Босни, населили се на подручју данашњих Бањана, а потом прешли на територију данашњег Дробњака гдје су формирали племе Дробњака. Временски оквири када се то могло десити су доста широки и нису усаглашени. Сва горе тестирана братства из Дробњака припадају овом оригиналном дробњачком племену.

Тако је тестирани Вемић из дробњачког братства Милошевића, који као и Мандићи од којих је Ћетковић Гентула припадају Новљанима, најстаријем и основном братству Дробњака, оснивачима племена.

Касалице имају неколико верзија о свом поријеклу, по генетским резултатима су веома блиски Гентулама, а биће да су од Новљанског братства Ђурђића из Комарнице како пише Светозар Томић.

Врућци су презиме добили по гласиначком селу Врутцима, знају да су дошли из Црне Горе, у 18. вијеку, старог презимена се не сјећају, али са обзиром да је Гласинац највише насељаван управо Дробњацима, ови Врућци су по свој прилици нека исламизована, дробњачка, новљанска породица.

Овој групи припадају и двије личке породице: Кртинићи и Бараћи. У самом Дробњаку међу Новљанима постоји и данас презиме Барац у групи Новљана Косовчића. Да ли су лички Бараћи огранак дробњачких Бараца? Генетски резултати потврђују да та веза постоји, али немамо писани траг да је то заиста тако.

Као што видимо већина тестираних припадника хаплогрупе I1-P109 са вриједношћу DYS 481=0 припадају племену Новљана, оснивачима Дробњака и то различитим гранама. Када је Кен Нордтведт, један од водећих свјетских генетичких генеолога, анализирао ову грану хаплогрупе I1-P109 израчунао је да је заједнички предак ове групе живио прије неких 800 година. То веома добро коинцидира са норманском инвазијом на Балкан са југа Италије у 11. и 12.вијеку. Да би ова норманска прича могла да буде веома вјероватна потврђује постојање још једног припадника DYS 481=0 и то на Сицилији (презиме Рицити из околине Катаније), која је више вијекова била главна норманска база у Медитерану.

Слика 6: Хаплотипови дробњачког кластера I1 P109 DYS481=0

Слика 6: Хаплотипови дробњачког кластера I1 P109 DYS481=0

Иначе сама I1-P109 највише фреквенције достиже у скандинавским земљама, а унутар хаплогрупе I1 веже се за миграције Викинга, Варјага и Нормана. Готово свугдје гдје је било колонија Нормана има и хаплогрупе I1-P109- у Скандинавији, Нормандији, Британији, Италији, Балкану, Русији. Нормани су у 11. вијеку формирали своје краљевство у јужној Италији и Сицилији. Одатле су неколико пута покушали да нађу упориште и на Балкану, а успјевали су да задрже и одређене градове на албанској обали, попут Драча и Валоне. Главни непријатељи Нормана били су Византинци које су Нормани истиснули из Јужне Италије и ратови између ове двије стране вођени су кроз читав 11. и 12. вијек. У јеку борби Нормана и Византинца око Драча, српски краљ Зете Михајло, направио је савезништво са Норманима и оженио свог сина насљедника Бодина Јаквинтом, ћерком норманског војсковође из Барија. Нема сумње да су одређени Нормани могли бити насељени у 11. и 12. вијеку и у српским земљама.

Закључак

Видјели смо да Ћетковићи-Гентуле имају породично предање да су од породице Јауковић која се доселила из Дробњака. У прилог томе иде и иста крсна слава Јауковића и Ћетковић Гентула-Аранђеловдан. Иначе, међу новљанским братствима у Дробњаку једино братство Мандића, којима припадају и Јауковићи, слави Аранђеловдан.

Породично предање породице Ћетковић Гентула такође се поклапа са резултатима добијеним генетским тестирањем на Y-хромозому и недвосмислено показује сродност по мушкој линији са неколико других тестираних појединаца из Дробњака који такође припадају широј групи Новљана. Чини се да овим резултатима тестираних Вемића, Касалица и Ћетковића-Јауковића из Дробњака добијамо генетски профил овог племена. Остаје отворено питање даљег поријекла ове групе родова, а све упућује на европски сјевер и на норманске сеобе. Нека будућа генетска истраживања племена Дробњака можда ће потврдити, а можда оповргнути ову претпоставку.

Из сачуваних података знамо да је Зворничка Спреча насељавана управо из ширег региона Херцеговине којем и Дробњак припада. Из свега изложеног можемо са великом сигурношћу закључити да су Ћетковићи-Гентуле заиста поријеклом Јауковићи из Дробњака. Остају отворена питања о конкретним особама у родослову ове породице, а одговор на та питања могу дати нека нова истраживања и генетска тестирања.

Литература:

1. Миленко Филиповић „Прилози етнолошком познавању сјевероисточне Босне-Зворничка Спреча“ АНУБИХ Том XVI, књига 12. Сарајево 1969.

2. Миленко Филиповић „Мајевица“ АНУБИХ Том XXIV, књига 19. Сарајево 1969.

3. Миленко Филиповић „Гласинац“ САНУ СЕЗ Насеља и порекло становништва књига 32. Београд 1950.

4. Ристо Јеремић „О пореклу становништва тузланске области“,Гласник географског друштва

5. Андрија Лубурић „Дробњаци, племе у Херцеговини“ Београд 1930.

6. Светозар Томић „Дробњак, Пива и Бањани“ Српска Краљевска академија, књига IV, Београд 1902.

7. Јован Ердељановић „Кучи“ СЕЗ књига 8. Насеља српских земаља, књига 4, Београд 1907.

8. Петар Скок „Етимологијски рјечникхрватскога или српскога језика“ ЈАЗУ, Загреб 1971.

9. Српски ДНК Пројекат, сајт poreklo.rs, http://dnk.poreklo.rs/naslovna/

10. Гласник Земаљског музеја БИХ, Сарајево, 01.04.1891.