Време: Порекло народа

 

Ако су вам се са бабине словенске стране спаривали са неким од илирских староседелаца, а уз то били и са Викинзима који су однекуд банули у наше крајеве, док су се дедини германски преци у доколици петљали са Феничанкама и келтским женама, задовољавате све најновије генетичке услове да се декларишете као Србин. Али, ако је ико од ваших предака у швалерацију одлазио међу Хуне или Трачане, не задовољавате – кад се пажљиво погледа, и без ДНК анализе је било очигледно да нисте расно чисти на одговарајући начин.

О чему је реч? Наиме, кад се буквално схвати, свет који живи на територији савремене Србије и Црне Горе наводно је једном трећином потекао од Словена, једном петином од Илира, а другом од Германа, док у генима садржи још и седмину Келта, десетину Феничана, двадесетину Хелена и педесети део Викинга. Ову националну мешавину добила је швајцарска компанија „iGenea“ која, на основу истраживања присутности генетичких маркера потеклих од древних народа, покушава да дешифрује порекло становника у различитим деловима Европе

Компанија „iGenea“ је дошла и до генетичких родослова данашњих насељеника Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније, Словеније и бројних других даљих и ближих нација, за које се, по резултатима „iGenee“, испоставило да сви представљају разноврсне, готово непредвидиве смесе некадашњих освајача, староседелаца, племена у пролазу и којекаквих усамљених путника намерника из далеких крајева.

ПОРЕКЛО ПРОБЛЕМА: Прошле недеље је овако добијено генетичко порекло балканских народа изазвало приличну медијску пажњу не само у Србији већ у читавом региону – поред бројних новинских текстова и пратећих луцидних коментара, распламсале су се и не толико луцидне дебате по интернет форумима, док је понегде то већ постало и политичко питање, као у случају Македоније (за коју „iGenea“ тврди да је насељена са 30 одсто потомака античких Македонаца).

Статистике „iGenee“ долазе из домена иначе уобичајене еволуционистичко-генетичке потраге за правцима простирања и начинима мешања људских предака, али са овим конкретним резултатима има више проблема.

Прва невоља је што је без икаквог устезања дошло до изједначавања за биологију тешко препознатљивог појма народа са популацијом која данас чисто географски живи на некој територији, а чије је генетичко порекло било предмет истраживања. У конкретном примеру, статистике „iGenee“ само говоре да међу два одсто становника простора који обухватају Србија и Црна Гора има гена који су потекли од Викинга, а не да су сваки Србин или Црногорац два одсто Викинзи (иначе, мада су дати подаци за Србију и Црну Гору збирно, у домаћим медијима Црногорци су сасвим заборављени).

„Сви данашњи народи су хибридни“, каже за „Време“ еволуционисткиња Биљана Стојковић са Катедре за генетику и еволуцију на Биолошком факултету у Београду. „Потпуно је јасно да индивидуално декларисање припадности неком савременом народу нема превише везе са биологијом и генетичким наслеђем“, каже Стојковићева, али додаје да су подаци које даје „iGenea“ поуздани „онолико колико се заснивају на резултатима научних радова из области молекуларне антропологије“ на основу којих су направљене велике интернет базе хаплогрупа, што је назив за групе сличних хаплотипова људи који међусобно имају блиске претке.

ПОРЕКЛО НАШЕ МЕШАВИНЕ: Други проблем је, наравно, у тумачењу добијених процената. Будући да је сваком народу „iGenea“, како је схваћено, доделила различите мешавине, односно одређене чисто националне кодове, то је, на парадоксалан начин, отворило нове начине за истицање различитости међу комшијама.

„То је искривљена интерпретација која се, као и обично, прелива у политичко-националистичке фантазије“, каже Стојковићева. „Дошли смо до тога да, ако већ нисмо чистокрвни и на тај начин јасно одвојени од неких других, задовољићемо се тиме да смо нека другачија мешавина, па макар се од другог народа разликовали само у малецном проценту састојака. Људи који желе да свет виде на тај начин, пронаћи ће у сваком научном податку прилику да га уклопе у сопствену идеолошку визуру. Нисам сигурна да ће наука икада изаћи на крај са таквим друштвеним трендовима“, сматра она.

Мада демистификујућа у погледу нација, управо генетика може бити врло опасно оруђе у рукама најекстремнијих заговорника националног. Уместо сличности имена и других наивних палеолингвистичких доказа о персијским, тројанским и другим којекаквим екслузивним прецима „од пре Адама“, у којима је свако довољно прибран могао уочити обману, сада се врло лако може манипулисати сасвим озбиљном табелом где различити проценти одмах показују да нисмо исти као они са друге стране, и где је то све наводно доказано у истраживањима са некаквим хаплогрупама, нуклеотидима, хромозомима и гомилом других појмова који лаику звуче смртно уверљиво.

ПОРЕКЛО ИСТРАЖИВАЊА: Игром случаја, испоставило се да ни ти научни докази уопште нису несумњиви. Наиме, колико је „Време“ успело да сазна, студија „iGenee“ на коју се позивају практично сви медији на Балкану није објављена ни у једном референтном научном часопису. Сами проценти народа доступни су на њиховом званичном сајту www.igenea.com и вероватно су одатле пренети у све балканске медије, мада само порекло тих статистика, наводно заснованих на више парцијалних истраживања, није баш најјасније. Упркос покушају да контактирамо с извршном директорком Јоëllе Аpter (биологом са очевом линијом И1а, а мајчинском К), као и с другим надлежним руководиоцима ове швајцарске организације, нисмо добили одговоре на питања о детаљима истраживања које им је „Време“ упутило.

С друге стране, „iGenea“ је, ни крива ни дужна, у домаћим медијима представљена као некакав научно-истраживачки институт, мада је реч само о једној комерцијалној компанији која је развила занимљив бизнис у области генеалогије, науке која се бави „истраживањем еволуционе историје полиморфизма неког гена“.

Будући да је израда (лажних или стварних) родослова и трагање за прецима одувек било исплативо занимање, „iGenеа“ се специјализовала за производњу генетичких доказа о вашем племенитом пореклу. За суму од 105 евра, сваки становник Европе може поштом послати комадић свог ткива и од „iGenee“ ће у року од пет седмица добити сертификат на коме је написано од ког древног народа му потичу преци са мајчине стране, а од ког са очеве.

ПОРЕКЛО ГЕНА: Код генеалошких истраживања се, иначе, најчешће посматрају генетичке секвенце на Y хромозому, који представља мушку, а други на митохондријалној ДНК, која представља женску линију наслеђа. Ови маркери су карактеристични по томе што не утичу на испољавање било које особине организма, па не трпе селекциони притисак спољне средине.

„То је методологија која се у еволуционој биологији примењује уколико желимо да знамо колико је стар неки ген, или ако нас занимају путеви миграција јединки које са собом носе и своје генетичко наслеђе“, каже Стојковићева, објашњавајући да ће се таква метода применити и „уколико нас занимају сроднички односи између јединки, али тада говоримо о фамилијарној генеалогији и не враћамо се толико у прошлост“.

Она подсећа на анализе гена који се не налазе на Y хромозому или митохондријалном геному, пре свега на истраживање које су Розенберг и сарадници спровели 2002. година које најбоље говори о „немогућности да се направи класификација људи на ‘генетички чисте’ народе у оквиру малих територија“. Према том истраживању, свега 7,4 одсто алела уочено је у само једном региону (што су такозвани „приватни алели“) и то са веома малим учесталостима, што указује на новије мутационе догађаје.

„О неким већим разликама у хаплогрупама можемо говорити само у много ширем географском, интерконтиненталном контексту због удаљености и мањег мешања људи“, закључује Стојковићева, додајући како се и сами проценти које је „iGenеа“ објавила морају мењати како се број анализираних људи са овог подручја буде увећавао.

За сада су подаци о мешавинама појединих популација постављени на сајт компаније „iGenea“, у рубрику „Статистика“, тако да дају додатну атрактивност и привуку нове клијенте. Нажалост, ова сасвим легална и симпатична „игра родослова“, без обзира на то колико иза ње стоје праве научне студије и стварно секвенцирање конкретних ДНК, на Балкану је добила необичну тежину. И опет покренула нове драме око старих ствари.

ИНТЕРВЈУ:  др Биљана Стојковић, Катедра за генетику и еволуцију, Биолошки факултет у Београду: Прелазне форме наших ригидности

ВРЕМЕ“: Како се изводи то посматрање прошлости у генима?

БИЉАНА СТОЈКОВИЋ: У првом кораку, груписаћемо парове алела који се најмање разликују (на пример, по само једном нуклеотиду у целој секвенци гена) јер подразумевамо да их је раздвојио само један мутациони догађај у скоријој прошлости. Затим групишемо парове који носе следећи ниво најмањих разлика, односно оне које су раздвојила два мутациона догађаја, па три и тако даље – све док не стигнемо до једног предачког и најстаријег алела од кога је потекао читав уочени полиморфизам анализираног гена. Пошто стопу мутација прилично лако можемо да утврдимо, када из генеалогије израчунамо број генерација потребних за „сливање“ до последњег заједничког претка свих алела, лако ћемо одредити и време када је настао читав савремени полиморфизам тог гена.

Зашто се у истраживању „iGenea“ пратило географско простирање баш та два маркера – Y хромозома и митохондријалне ДНК (мтДНК)?

Студија о којој је толико било речи последњих недеља заснива се на анализи специфичног региона на Y хромозому и два хиперваријабилна региона у митохондријалном геному (ХВ1 и ХВ2). Постоје две важне ствари које ове генетичке маркере чине валидним за питање које се овде поставља, а то је порекло. Прво, ти генетички маркери немају ефекат на преживљавање својих носилаца, па ће, стога, присуство различитих варијанти у некој популацији зависити само од стопе мутација и степена мешања са другим популацијама у којима је мутација могла настати. За потребе генеалошких анализа веома је згодно што се оба типа генетичких маркера не мешају са другим хромозомима у процесима мејозе када настају гамети који ће дати наредну генерацију. Митохондријски геном нема парњака са којим би се рекомбиновао, док свега око пет одсто Y хромозома може да се меша са парњаком X хромозомом код мушкарца (сетите се да мушкарци имају X и Y полне хромозоме).

Да ли то иначе омогућује ону прилично компликовану поделу људи на хаплогрупе?

Читави дугачки региони генетичког материјала који смо поменули, хаплотипови, преносе се генерацијама без нарушавања секвенце и њихова варијабилност зависи само од мутационих догађаја које пратимо, а који су прилично ретки. У ери експанзије молекуларне антропологије, нарочито у последњој деценији двадесетог века, направљене су велике интернет базе различитих хаплотипова. На основу одређених карактеристичних нуклеотидних места, дефинисане су веће хаплогрупе чије се порекло везује за популације људи у одређеним географским локацијама.

Како се тако дефинисане хаплогрупе уопште везују за древне народе, Викинге, Хуне, Илире, Словене…?

Помоћ у везивању конкретних хаплогрупа за одређени древни народ проналази се у подацима из далеке историје и археологије. Када се прихвате одређени историјски подаци о географској локацији неког древног народа, најчешћи хаплотипови код савремених људи у том региону сматраће се генетичком одредницом давног племена. Присуство таквог хаплотипа у неком другом савременом народу указиваће нам да је било мешања и да су такви хаплотипови, најчешће пореклом из већег броја тих древних народа, представљали генетичку основу за оно што данас у геополитици називамо овај или онај народ. Анализе нам показују да су идеје о „генетичкој чистоћи“ било ког савременог народа, а посебно у Европи, потпуно погрешне. Посебно је занимљив претпостављени Y хаплотип Џингис-кана који је реконструисан на основу историјских података и генетичких анализа монголских подручја. Показало се да хаплотип Џингис-кана учествује у Y генском фонду свих савремених мушкараца са скоро 0,5 одсто, а у региону Монголије чак са осам одсто. То објашњавамо тиме што нам историјски подаци говоре да је Џингис-кан имао јако велики број деце са женама у свим подручјима које је освајао, као и његови потомци.

Да ли, генетички посматрано, индивидуалне разлике надилазе поделе на етносе?

Свака досадашња анализа људске врсте, без обзира на број и тип гена који је обрађен, недвосмислено указује да индивидуална варијабилност чини 85–95 одсто укупно уочене варијабилности. Разлике између популација унутар региона износе, у укупној варијабилности, свега 1–9, а између региона 8–15 одсто. Дефинитивно, индивидуалне разлике надилазе било какве поделе на етносе; значајно превазилазе чак и поделе на веће групе које називамо расама.

Како, заправо, разликујемо мушку, а како женску линију наслеђа?

Пошто се Y хромозом преноси само са оца на сина, на овај начин се прати „мушка линија наслеђа“. Митохондрије се преносе само са мајке на потомство, што указује на „женску линију наслеђа“. Додатно, пошто се анализирају посебно „мушка“ и „женска“ линија, можете добити резултат да вам је мајчинско везано за један, а очинско за неки други древни народ (на пример, Илире и Викинге). Еволуциона и географска историја митохондријалних и Y генетичких маркера може бити сасвим различита због специфичних обичаја народа. Процењује се да је око 70 одсто савремених друштава људи патрилокално – жене су те које након венчавања одлазе да живе у младожењином месту (селу).

Како објашњавате реакције на резултате истраживања кампање „iGeneа“?

Наши медији су помињали да су Срби „доминантни Словени“ зато што имају 30 одсто хаплотипског утицаја који се везује за старе Словене, при чему су прећутали податак да Мађари имају 35 одсто овог утицаја. Не мислим да је било који од ових процената битан, посебно што ће сигурно бити мењан, али то јако добро илуструје потребу да се извлаче једнострани и нетачни закључци који негују неку усађену митологију. Наравно, потпуно је погубно што се научни резултати извлаче из контекста и злоупотребљавају. Што је ниво образовања нижи и друштвено неговање ксенофобне идеологије веће, а то је тренутно стање у свакој држави овог региона, биће израженије изопачено тумачење научних резултата. Није редак случај да и сами научници подлегну таквим друштвеним кретањима.

Заједно са колегама са Биолошког факултета покренули сте читав низ акција које ће Годину Дарвина обележити. Колико је Дарвин значајан за нас данас?

Читав пројекат 200 година Дарвина усмерен је ка упознавању становништва о томе шта је савремена биологија и колико нам је значајна, а Дарвин је нит која је уткана у сваки њен сегмент. Рекла бих да слављењем Дарвина ми промовишемо читаву науку. Дарвин је био тај који нам је показао да још једна искуствена ствар, нешто што свакодневно уочавамо, представља основу за разумевање еволуције живота. То је најважнији елемент његове теорије – индивидуална различитост. Није неважно што се јединке, ма којој врсти припадале, међусобно разликују. То нам говори да групе које смо направили нису тако ригидне, њихове границе се расипају, између њих постоје прелазни облици. Врсте које смо данас дефинисали су некада, у даљој или ближој прошлости, биле подврсте; данашње подврсте ће у будућности бити добре врсте, или другим речима „ухватили смо их на делу“ еволуције ка некој новој форми. Када би се вратили у прошлост од пре сто милиона година у „доба диносауруса“, наша биолошка класификација изгледала би потпуно другачије. За милион година изгледаће сасвим различито од данашње. Сагледати све то из овог маленог тренутка који зовемо сопствени живот, прилично је тешко.

ИЗВОР: Време, 4. јун 2009.

ДНК

 





Facebook коментари:

Једно мишљење на „Време: Порекло народа

  1. ri.kole

    Potpuno prihvatam dnk projekat o porijeklu ljudske jedinke i naroda i potvrdiće se teorija da su svi ljudi i narodi braća.Još nije izvršena potpuna mešavina naroda ali proces i dalje traje. Porast svetskog stanovništva od porobljavanja, preko neprekidnih ratova i osvajanja ili samo prelaženja preko drugih naroda do današnjeg stvaranja slobodnog sveta u kojem se neminovno vrše migracije ljudi i porodica dolazi do mešanih brakova dolazi do genetskog mešanja što nam danas genetika dokazuje.
    Proces mešanja počeo je već u rodovskom duštvu. Taj proces nikada se neće zaustaviti. Svaki njegov pokušaj zaustavljanja značiće za čovečanstvo kastrofu i pogibelji. Genetici treba verovati. Naraštaje treba učiti o prošlosti svojih predaka da drugi sa drugim predznakom nisu mu neprijatelji. Moje iskustvo u razvijanju porodičnog rodoslova pokazalo mi je odakle je porijeklo prezimena kostić, krenuvši iz plemenskog i geografskog prostora Klimenti, grčke Makedonije, a današnje Albanije, na kojemu su kao južni Sloveni došli u taj prostor gdje su živeli staosjedioci Iliri i Grci, a kasnije i Albanci. Preko tih prostora prešli i vladali su Rimljani i drugi naleti naroda. U središtu Klimenata nalazi se i danas središe Naselje-grad slovenskog imena Selce koje i danas čuva spomenike-nastanbe Ilira. U tom prostoru nalazi se još mnogo naselja sa korenima slavenskih imena. Ne zaboravimo da je Car Dušan bio car Srba i Grka, te Albanaca i i Bugara. Svaki narod ima svoj glavni predznak, a to je jezik. Ali u jeziku nema gena iako je jezik prije genetike pomogao o otkrivanju daleke prošlosti. Genetiku treba prihvatiti. Verujem će doprineti da se izgradi bolji i miroljubiviji svet.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

seventeen − ten =

Препоручени текстови

Најновије

Топ 10 тема на ДНК форуму

Коментари