Архиве категорија: Милан Рајевац

Генетска слика Лепенског Вира и Винче

У последњих неколико година, са напретком технологије и последично све бржим развојем популационе генетике и археогенетике, истраживање и разумевање археолошких култура добило је сасвим нову димензију. Наиме, данас је могуће изоловати и анализирати генетски материјал из скелета старих и до неколико десетина хиљада година, и поређењем са генетиком савременог становништва доносити много сигурније закључке о настанку, развоју и кретању праисторијског становништва него што је то било могуће само уз помоћ археологије и антропологије.

Иако је већ објављен велики број узорака из различитих периода прошлости, из разних делова Европе, па и из неких нама суседних држава, до сада нису биле рађене анализе узорака са територије Србије. Пре неколико дана, у великој студији Mathieson et al. – The Genomic History Of Southeastern Europe, коначно смо добили и резултате првих анализираних скелета са територије Србије, и то из три вероватно најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе, Лепенског Вира, Старчева и Винче. Додуше, од 39 анализираних узорака, само 1 припада Старчевачкој култури, 3 су из периода Винчанске културе, са налазишта Гомолава код Руме, а чак 35 узорака је са четири локалитета културе Лепенски Вир: Власца, Падине, Хајдучке Воденице и епонимног налазишта Лепенски Вир. Анализом су обухваћени ипсилон хромозом, који се наслеђује искључиво по мушкој линији, митохондријална ДНК, која се наслеђује само по женској линији, као и укупна (аутозомална) генетика, која обухвата анализу свих хромозома осим полних.

Пре преласка на резултате анализираних узорака ваљало би се подсетити каква је генетска слика данашњег становништва Србије. Гледано по мушкој линији (ипсилон хромозому), Срби су доминантно потомци Словена. Ипсилон хаплогрупе које представљају генетски сигнал Словена, I2a-CTS10228 (позната још и као I2a-Динарик), R1a-Z280 и R1a-M458 носи преко половине Срба (I2a-CTS10228 ~ 34%, R1a (Z280+M458) ~ 17%). Хаплогрупе које се могу везати за предсловенско становништво Балкана (Илире, Трачане, Келте итд.) носи приближно 35% мушких становника  (E-V13, J2-M172, R1b-Z2103, R1b-P312, G2a-L497). Око 10% порекло по мушкој линији вуче од разних германских племена, пре свега Гота, Нормана и Саса (хаплогрупе I1-М253, R1b-U106, I2a2a-M223), док остатак чине неке мање заступљене хаплогрупе (N2-Y6503, J1-M267, Q-M242), чије порекло у нашем народу још увек није до краја разјашњено.

Када су у питању митохондријалне хаплогрупе, слика је много шаренија, као и у већини европских земаља, па се тим бројкама нећемо претерано замарати. Гледајући укупну (аутозомалну) генетику, Срби у приближно једнаким процентима (50-50) носе генетику предсловенског становништва Балкана са једне, и Словена, Германа и неких других касније придошлих народа  са друге стране.

Култура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих праисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре, а радиокарбонским мерењима установљено је да је овај простор био насељен скоро 4000 година без прекида, од отприлике 9500. до 5500. године п.н.е. Локалитет Лепенски Вир је откривен 1960. године, а прва истраживања су вођена у периоду 1965-1970. под вођством професора др Драгослава Срејовића, археолога, академика и професора Универзитета у Београду. Скоријим истраживањима у периоду 2006-2009. руководио је професор Душан Борић. Најзначајније насеобине ове културе су, са српске стране Дунава, Лепенски Вир, Падина, Стубица, Власац и Хајдучка Воденица, а са румунске стране Алибег, Икоана, Разврата, Скела Кладовеи и Островул Корбулуи. Душан Борић је на основу истраживања локалитета Лепенски Вир предложио поделу културе на четири фазе:

1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит – Прото-Лепенски Вир I-II

2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице)

3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит – Лепенски Вир I-II

4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит – Лепенски Вир III

Археолошки локалитети из којих потичу анализирани узорци

Археолошки локалитети са којих потичу анализирани узорци из ове студије

Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира показује нам да су њени становници носили ипсилон (I+R1b=100%) и митохондријалне хаплогрупе (U5+U4+U8=80%) које су и раније налажене код палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача широм Европе. Оно по чему су се разликовали од њих управо је присуство неких митохондријалних хаплогрупа (K1+H+J2=20%) чије се даље порекло везује за Блиски Исток, и за које се сматра или да су дошле директно са најранијим неолитским земљорадницима из Анадолије, или да су биле присутне међу ловцима-сакупљачима југоисточног Балкана и Анадолије, који су међу првима апсорбовани у најраније неолитско становништво по његовом доласку на Балкан. Другој теорији у прилог иде и чињеница да је хаплогрупа K1 такође пронађена и код два грчка мезолитска узорка из Тесалије. И по аутозомалној генетици носиоци културе Лепенског Вира били су, поготово у старијој мезолитској фази, јако слични ловцима-сакупљачима из западне и централне Европе. Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита – Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника. Индикативно је да су сва три узорка са значајним уделом генетике неолитских земљорадника такође били носиоци неолитских митохондријалних хаплогрупа које нису присутне код ловаца-сакупљача из ранијих периода. Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника. Ови налази подупиру раније археолошке доказе, који су указивали да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва. Анализе изотопа стронцијума су такође показале да су многе индивидуе сахрањене после 6100. п.н.е. у Лепенском Виру (укључујући и узорак I4665) биле нелокалног порекла, односно да нису биле оригинално из региона Ђердапске клисуре. Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације по свој прилици били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола, јер ни у једном узорку нису пронађене ипсилон хаплогрупе карактеристичне за најраније неолитске земљораднике (G2a2, H2, C1a2, I2c, J2, T1a).

Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира

Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира

Сада ћемо се мало детаљније позабавити ипсилон хаплогрупама, пошто су оне најкорисније за интерпретацију кретања становништва у далекој прошлости. Од 17 мушких узорака из ове студије, 10 је припадало хаплогрупи I, чији носиоци су били једни од најранијих модерних људи који су населили Европу, а 7 хаплогрупи R1b-L754 (сви осим једног xP297), што значи да нису представљали предачку популацију за више од 99% данашњих носилаца ове хаплогрупе у Европи, који припадају грани P297>M269. Поменућемо да један узорак са локалитета Падина припада грани I2a1-P37, дакле линији која је, између осталих, предачка и за грану I2a-CTS10228 која је доминантна међу Србима. Нажалост, код овог узорка није утврђена ниједна дубља подграна, a гране P37 и CTS10228 дели више од 13000 година, па на основу њега не можемо доносити никакве битне закључке, а нагађањем се нећемо бавити. Сви остали узорци са утврђеним дубљим подгранама припадају грани I2a2a-M223, која нам такође, сама по себи не би претерано значила, међутим чињеница да је за неколико припадајућих јој узорака утврђена још дубља подграна Z161 значајно мења ствар.

Ова грана је данас, у облику своје најбројније подгране L801, најзаступљенија код германских народа, а највеће проценте бележи у Данској, северној Немачкој, Холандији и Белгији, Енглеској и северозападној Сицилији (последица насељавања Нормана), а у мањем проценту је заступљена у скоро свим деловима Европе (изузетак су западни Балкан, северна Украјина и јужна Белорусија, Финска и централна Шпанија. Гледајући мапу њеног распростирања чини се да је била заступљена код већине германских племена која су у различитим периодима насељавала наведене територије (Гота, Франака, Свева, Ломбарда, данских Викинга и шведских Варјага).

Поставља се питање на који начин је ова грана доспела међу Германе. Пошто је ова грана пронађена код још неких узорака из каснијих периода и археолошких култура, покушаћемо дати одговор када и којим путем су се њени носиоци могли кретати у далекој прошлости. Дакле, најстарији носиоци ове гране откривени су управо у култури Лепенског Вира. Ова култура престаје да постоји око 5500. године п.н.е, а свега неколико стотина година касније наилазимо у источној Мађарској на каснонеолитски узорак који је тестиран као I2a2a1b-CTS10057 (xL701), што у преводу значи да је скоро сигурно припадао грани Z161, јер осим L701 и Z161 нема других грана испод CTS10057. Можемо замислити ситуацију где је део становништва последњих фаза културе Лепенског Вира из неког разлога напустио своја станишта, и кретао се узводно уз Дунав и Тису до равница источне Мађарске. Још један CTS10057 (xL701) узорак је пронађен на истој територији, у наредној енеолитској Тисаполгарској култури (4500-4000 п.н.е.). Следеће појављивање гране Z161 је међу узорцима Културе кугластих амфора (Globular Amphora Culture, 3200-2600 п.н.е.), која се простирала на територији данашње западне Украјине, Пољске и североисточне Немачке. Опет можемо замислити ситуацију где се део носилаца ове гране кретао из источне Мађарске на север уз Тису, и учествовао у формирању Културе кугластих амфора. Овде треба напоменути да су лингвистички стручњаци одавно утврдили да у германским језицима постоји неиндоевропски супстрат, за који се сматра да је последица мешања дела индоевропских племена из црноморских степа (носилаца данас најкарактеристичније германске хаплогрупе R1b-U106) са каснонеолитским становништвом централне Европе, на које су наишли у својим сеобама на запад. Каснонеолитско становништво Културе кугластих амфора (које је по свој прилици имало значајан, ако не и доминантан удео хаплогрупе Z161) би се савршено уклопило у ту причу, тим пре што и U106 и Z161 имају пангермански карактер, и показују недвосмислену корелацију са данашњим германским народима. Ова пре-прото-германско становништво се касније кретало на запад и север, и највероватније у јужној Скандинавији помешало са становништвом Културе бојних секира (2900-2200 п.н.е.), које је и само било мешавина друге две данас пангерманске хаплогрупе (I1-M253 и R1a-Z284), што је представљало први ступањ у формирању прото-германских племена.

Када су у питању узорци који су тестирани као R1b1a-L754 (xP297), постоје две основне могућности. Прва је да су припадали некој реткој грани (L754* или L389*), која се временом угасила, а друга, вероватнија варијанта је да су припадали грани R1b1a2-V88, која се данас може наћи широм Европе у изузетно малом проценту, с тим да је нешто значајније заступљена у јужној Европи, пре свега на Апенинском и Иберијском полуострву. Нешто значајнији проценат (до 4%) ова грана бележи у региону Леванта, међу Либанцима, Друзима и Јеврејима, а највеће фреквенције достиже међу појединим народима северне Африке, суданским Коптима (15%), Берберима из граничне регије Египта и Либије (23%), Хауса народом из Судана (40%), Фулани народима Нигера и Камеруна (54%), док код неких чадских племена северног Камеруна и Нигерије достиже и невероватних 95%. Готово сви припадници гране V88 у Африци и Блиском Истоку припадају подграни Y7771, и високи проценти међу наведеним афрчким народима последица су наглог демографског ширења ове подгране у последњих 6000-7000 година. Грана V88 је међу древним узорцима до сада пронађена код једног мезолитског ловца-сакупљача из Украјине, и код једног неолитског земљорадника из Шпаније, па се као најлогичније извориште ове гране намеће управо подручје Балкана и култура Лепенског Вира, одакле су се касније носиоци ове гране расељавали у разним правцима.

Винчанска култура (око 5400-4500 п.н.е.) је била најзначајнија и технолошки најнапреднија култура средњег и касног неолита на Балкану. Обухватала је скоро целокупну територију данашње Србије, као и делове према Србији граничних подручја свих околних земаља. На том подручју је наследила старију Старчевачку културу (6000-5400 п.н.е.), али по свој прилици није представљала њеног „природног“ наследника, јер је новијим истраживањима установљено да је винчанска популација највероватније представљала нови талас земљорадничког становништва, који је дошао из правца југа и југоистока, долинама Вардара, Јужне и Велике Мораве. На Винчанском налазишту Беловоде код Петровца на Млави пронађени су најранији докази металургије бакра из око 5400 п.н.е, а симболи урезани на грнчарији и фигуринама винчанске културе раније су по појединим археолозима сматрани за трагове најстаријег писма на свету, међутим та теорија је данас напуштена. Најзначајнији локалитети ове културе су Винча-Бело Брдо, Гомолава, Плочник, Градац, Беловоде и Рудна Глава.

Табела са узорцима из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)

Табела са основним подацима за узорке из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)

Становници Винчанске културе били су у генетском смислу класични неолитски земљорадници, носили су и ипсилон (G2a2a-PF3147), и митохондријалне хаплогрупе (K1a, HV, H) карактеристичне за неолитско становништво Анадолије и Европе. И по аутозомалној генетици били су готово идентични најранијим анадолским, и нешто каснијим европским земљорадницима Старчевачке и Културе линеарнотракасте керамике. Конкретно, грана G2a2a-PF3147, којој припадају сва три узорка са Гомолаве, је уз своју сестринску грану G2a2b-L30 била најбројнија међу неолитским земљорадницима, пронађена је у скоро свим неолитским културама, између осталих и међу раније објављеним резултатима Винчанске културе из јужне Мађарске. Овој грани припадао је и чувени „ледени човек“ Оци. Данас је заступљена скоро искључиво у Европи, а највеће проценте бележи међу становништвом Корзике (11%) и Сардиније (6%), док у остатку Европе ретко где прелази 1%.

Да закључимо, ова студија је дефинитивно доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Ово је пре свега уочљиво код мушких линија, јер хаплогрупе пронађене у праисторијским становницима Лепенског Вира и Винче не прелазе ни 1% код савременог српског становништва, а и тај мали проценат без сумње потиче од становништва досељеног у каснијим периодима. Наравно, овакав закључак не треба да чуди, јер је то било јасно и пре ове студије, али дужан сам нагласити, јер и данас често чујемо приче да су Срби непосредни наследници и потомци становништва Лепенског Вира и Винче, и да су на овим просторима хиљадама година, што једноставно није тачно. Знамо сви колико је „прометан“ био овај део Балкана током забележене историје, и какве турбулентне промене су се дешавале само у последњих 2000 година, па би било крајње сулудо очекивати да је становништво остало непромењено током целог тог периода. Одређени континуитет неолитског становништва можда би се могао очекивати у планинским областима западног Балкана (Динаридима), где је неприступачнији рељеф често представљао препреку многим освајачима кроз историју, и пружао колику-толику заштиту старом становништву, али за потврду тога мораћемо да сачекамо неку нову студију.

Неки ће се можда запитати, како то нисмо директни потомци становништва Лепенског Вира и Винче, када Срби и данас имају приближно једнак удео предсловенске и словенске аутозомалне генетике, а митохондријалне хаплогрупе присутне код праисторијског становништва Лепенског Вира и Винче заступљене су и данас међу Србима? То јесу чињенице, али оне и даље нису доказ хиљада година континуитета становништва на истом простору. Да појасним на једном практичном примеру. Код Срба је и данас у малом проценту заступљена хаплогрупа I2a2a-M223>Z161, пронађена код становника културе Лепенског Вира, али сви њени носиоци припадају још дубљој подграни L801, и сви они потичу од једног јединог претка, који је живео пре око 4000 година. Као што смо раније поменули, ова грана се сасвим јасно може повезати са германским народима, што значи да је њено присуство код Срба последица досељавања германских народа током касне антике (Гота) и/или током средњег века (Нормани, Саси), а не њеног континуираног развоја на овим просторима од Лепенског Вира до данас.

Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац

Y-ДНК хаплогрупа R1a

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ:

Хаплогрупа R1а проистекла је из хаплогрупе R, као и њена сестринска хаплогрупа R1b. Карактеристична је за евроазијски простор, од Европе преко Блиског Истока и Средње Азије, до Индијског потконтинента и Сибира. Данас се, као и у прошлости, може повезати са Индоевропским народима, пре свега са говорницима сатем индоевропских језика (Балто-Словенима и Индо-Иранцима). Код Срба је ова хаплогрупа, према различитим истраживањима, заступљена у проценту од 15-20%.

ПОРЕКЛО И МИГРАЦИЈЕ:

Хаплогрупа R1а је настала пре неких 25000 година (Underhill 2014), највероватније негде на простору Средње Азије или јужног Сибира. Овоме у прилог иде и проналазак скелетних остатака палеолитског дечака (Mal’ta boy, МА-1) на налазишту Мал’та близу Бајкалског језера, за којег је тестирањем утврђено да је припадао хаплогрупи R*. Он је припадао популацији која је била сродна популацији која је предачка за данашње носиоце R1а, па на основу тога можемо претпоставити и да је та предачка популација била насељена на неком релативно блиском подручју. Са ових простора, носиоци хаплогрупе R1а (али и R1б и R2) су се као ловци на мамуте кретали пространствима Евроазије, најчешће према западу и југу. Сматра се да се првобитно ширење и раздвајање R1а популације догодило негде на простору Ирана и источне Анадолије, где је уочена највећа варијанса и велики број рано издвојених и ретких подграна.

За грану R1а1а1-М417, којој припада огромна већина свих носилаца R1а, се сматра да је формирана пре око 8500 година на простору Ирана, али да је значајније ширење доживела тек касније на подручју црноморских степа. Ова грана је, (уз грану R1b-M269), одиграла кључну улогу у настанку и ширењу (Прото) Индоевропљана. Иако још увек нема анализираних древних узорака са ових простора, врло је вероватно да је хаплогрупа R1а била присутна међу носиоцима археолошких култура Буг-Дњестар (6300-5500 п.н.е.), Дњепар-Донец (5700-4200 п.н.е.) и Средњи Стог II (4400-3300 п.н.е.), и управо негде на овом простору око средњег тока Дњепра је у каснијем периоду могло доћи до раздвајања грана Z283 и Z93, при чему се прва кретала на запад и учествовала у формирању Corded Ware културе (2900-2350 п.н.е.) у Централној Европи, док се друга кретала на исток, и учествовала у формирању прото-Индо-Иранских Абашевске (2500-1900 п.н.е.) и Потаповске (2500-2000 п.н.е.) археолошке културе, из којих су проистекле све касније Индо-Иранске културе (Синташта, Андроново, Срубна).

СНП МУТАЦИЈЕ: М420, М449, М511, L62, L120

МАПА РАСПРОСТРАЊЕНОСТИ:

12341601_589444467876539_7893177848911468496_n

R1a in West, Southwest, Central and South Asia (1)

СТАБЛО:

R1a-tree

ПОДГРУПЕ И ЗАСТУПЉЕНОСТ:

Укупно гледано, хаплогрупа R1а је најзаступљенија код Словенских и Балтичких народа: Пољака (57,5%), Белоруса (51%), Руса (46%), Украјинаца (44%), Словака (41,5%), Летонаца (40%), Словенаца (38%), Литванаца (38%), Чеха (34%) и Естонаца (32%). Нешто је слабије заступљена међу јужнословенским народима: Хрватима (24%), Бугарима (17%), Србима (16%), Македонцима (13,5%) и у Босни и Херцеговини (15%), док је у Црној Гори заступљена са само 7,5%. Такође је значајно заступљена и код неких несловенских и германских народа: Мађара (29,5%), Румуна (17,5%), Грка (11,5%), Норвежана (25,5%), Исланђана (23%), Аустријанаца (19%), Немаца (16%), Швеђана (16%) и Данаца (15%).

У Средњој Азији, највећи проценат хаплогрупе R1а је забележен код Паштуна (51%), Киргиза (50-63,5%), Алтајаца (46%), Таџика (30%), Ујгура (21,6%), Узбека (18%), а присутна је у различитим процентима и код највећег дела сибирских народа. У Јужној Азији најзаступљенија је код разних брахминских популација у проценту од 31-72%, Мохана племена из Пакистана (71%) и Хиндуса из Непала (69%). Такође је присутна код Иранаца из Техерана (20%), Исхафана (18,2%), Хорасана (20,3%), код Белуџа (25%) и иранских Курда (20,3%).

 R1a-L664

Ова грана је у мањем проценту заступљена у северозападној Европи, дуж обале Северног Мора, у Великој Британији и Скандинавији. Пронађена је у три узорка из Corded Ware културе у Немачкој, па је могуће да су њени носиоци били припадници ове културе који су продрли најдаље на запад.

R1a-Z284

Грана Z284 је типична нордијска грана, заступљена је скоро искључиво у скандинавским земљама, највише на западу Норвешке (преко 25%), и као резултат викиншких сеоба у Великој Британији. Скоро целокупна R1a у Скандинавији припада овој грани. Носиоци ове гране су на просторе Скандинавије дошли са Corded Ware културом, и образовали су посебну варијанту ове културе која се у литератури назива Култура бојних секира. За један узорак из Шведске из периода ове културе је утврђено да припада управо овој грани.

R1a-M458

Ово је једна од две гране R1a које су карактеристичне за словенске народе. Заступљена је међу свим словенским народима, а највећу учесталост показује међу Западним Словенима: Пољацима, Чесима и Словацима. Дели се на две велике гране, грану L260 која је заступљена највећим делом међу Западним Словенима, и грану L1029 која је релативно равномерно распоређена међу свим словенским народима. Сматра се да је настала негде у пограничном подручју између Пољске и Белорусије, и да се одатле ширила на исток и запад. Код Срба, и уопште код Јужних Словена, ова грана је заступљена пре свега са подграном L1029, док се западнословенска подграна L260 јавља у доста мањем проценту.

R1a-Z280

Z280 је друга грана која је карактеристична за словенске, али и за балтичке народе. Најзаступљенија је на простору који обухвата источну Пољску, Белорусију, северну Украјину и западне и северне делове Русије у граничним областима према Украјини, Белорусији, и балтичким земљама, где у одређеним областима достиже учесталост и преко 30%. Има више подграна, од којих се као највеће истичу Z92, и поготово CTS1211. Обе су заступљене и међу словенским и међу балтичким народима, са тим што је Z92 ипак нешто заступљенија међу балтичким, а CTS1211 међу словенским народима. Припадници ове гране се на овим просторима налазе вероватно још од периода Средњедњепарске културе (2700-1900 п.н.е.), која је била део ширег Corded Ware културног хоризонта. Вероватно су били доминантна популација и у каснијем Тшињец-Шошница-Комаров културном комплексу (1700-1200 п.н.е.), који неки аутори везују за Прото-Балто-Словене, а тестирањем једног древног узорка из Немачке утврђено је присуство гране Z280 и у Лужичкој култури (1300-500 п.н.е.). Неколико подграна чини највећи део Z280 код Срба:

L1280, једна од најбројнијих и најраширенијих подграна у Европи, код Срба јој припада велики број родова који славе прилично ретку славу, Светог Аврамија Затворника

Y2902 (волго-карпатска), појединачно најбројнија подграна у Европи (око 15% од укупне Z280)

Y2613 (карпатско-далматинска), јавља се у солидном проценту код Срба, али ипак бележи већи проценат на простору западног Балкана

YP4278, код Срба јој припада прилично велики број родова, када се узме у обзир изузетна реткост ове подгране у Европи (око 1% од укупнe R1a-Z280)

R1a-Z93

Грана Z93 највећу учесталост достиже у земљама средње и јужне Азије: Авганистану, Пакистану, Киргистану, Таџикистану, Индији и Ирану; управо у оним подручјима где су се у више таласа насељавала Индо-Иранска племена. Сматра се да је ова грана настала у источноевропским степама између Црног мора и Каспијског језера, и да су се њени носиоци касније одатле кретали ка средњој и јужној Азији. До сада најстарији узорак за који је утврђено да припада овој грани је нађен управо у каспијским степама у контексту Полтавске културе. Ова грана има три главне подгране: L657, која највећу учесталост бележи у Индији, Пакистану и Непалу, и која се јасно може везати за Индо-Аријска племена; Z2124, која је најзаступљенија у Средњој Азији, посебно у Киргистану и Таџикистану, и која се може везати за иранска и скитска племена; и Y40, подграну која је у мањем проценту заступљена широм Блиског Истока и Средње Азије. Грана Z93* је забележена у значајном проценту међу Алтајцима. 

СТАРИ НАРОДИ:

Хаплогрупа R1а се сасвим сигурно може повезати са Прото-Балто-Словенима, као и каснијим средњовековним словенским и балтичким племенима. Такође се може повезати и са Прото-Индо-Иранцима, као и свим каснијим народима потеклим од њих: Скитима, Сарматима, Међанима, Персијанцима, Парћанима, Индо-Аријцима, а на основу индоевропских имена њихових владара и са Митанима. Један део германских племена у Скандинавији је по свој прилици такође имао значајно присуство R1а, и то њене нордијске гране Z284.

Хаплогрупа R1а се може у одређеном степену везати и за турске народе почевши од раног средњег века, и иако је и данас доминантна или значајно заступљена код највећег дела турских народа, највероватније је да већина носилаца хаплогрупе R1а потиче од туркизованих Иранаца, Скита и Сармата. У том смислу одређене подгране R1а се могу везати за поједине групе турских народа:

-подграна Z93>Z2123>Y934 за алтајске Турке – Кипчаке и Кимеке, данас је присутна у народима који су потекли од њих: Башкирима, Татарима, Карачајима и Балкарима

-подграна Z93>S23592>YP1456 за јенисејске Киргизе, од којих потичу данашњи Киргизи

-подграна Z93>Z2122 за Хазаре, Бугаре и њима сродна мања племена, Оногуре, Утигуре и Кутригуре. Посебно се за Хазаре може везати подграна Z2122>Y2619, којој данас скоро искључиво припадају Ашкенази из Источне и Средње Европе. Најстарији заједнички предак припадника ове гране је живео пре отприлике 1450 година, око 550. године, што би се поклопило са претпостављеним ширењем ове гране за време Хазарског каганата (650 – 1048).

Хуни су такође у одређеном проценту могли бити носиоци хаплогрупе R1а, узевши у обзир да је она пронађена у скелетним остацима припадника народа Хсиунг-Ну, за које се сматра да су били преци Хуна.

 СТАРА ДНК:

Хаплогрупа R1а је нађена у древним узорцима из различитих периода пронађеним на широком простору од Немачке и Скандинавије на западу до Кине и Монголије на истоку. До сада најстарији R1а узорак потиче од мезолитског ловца-сакупљача из Карелије (6850-6000 п.н.е.). За два узорка из ранонеолитске Китои културе (6000-4800 п.н.е.) у непосредној близини Бајкалског језера је утврђено да припадају грани R1a1-M17. Следи узорак из Самара културе, I0433/SVP46 (4700-4000 п.н.е.). Хаплогрупа R1а убедљиво доминира међу узорцима из Corded Ware културе (2900-2350 п.н.е.) са простора Немачке, Пољске, Данске и Шведске. До сада је идентификована код 18 узорака из ове културе, међу којима су већина припадници ретких или изумрлих грана L664 , (М417+, Z645-), а за један узорак из Културе бојних секира из Шведске (RISE61  2650-2300 п.н.е.) је утврђено да припада нордијској подграни Z284. Пронађена је и у наредним културама на подручју Пољске, Уњетичкој (2300-1600 п.н.е.) и Стржижовској. За узорак из Халберштата у Немачкој (HAL36  1113-1021 п.н.е.) из периода Лужичке културе (1300-500 п.н.е.), која је припадала ширем културном хоризонту поља погребних урни, је утврђено да је припадао подграни Z280.

Z93, подграна хаплогрупе R1a која је карактеристична за Индо-Иранске народе, пронађена је у узорцима из свих археолошких култура које се везују за Прото-Иранце и Ските: Полтавци (2700-2100 п.н.е.), Потаповци (2500-2000 п.н.е.), Синташти (2100-1800 п.н.е.), Андронову (2000-900 п.н.е.), Срубној (1800-1200 п.н.е.), Карашуку (1500-800 п.н.е.), Тагару (800-200 п.н.е.), Пазирику (600-300 п.н.е.) и Таштику (100-400 н.е.). Z93 је пронађена у Монголији, код узорака алтајских Скита, са налазишта Tsagaan Asga (1371 п.н.е.) и Takhilgat Uzuur (1011 п.н.е.), као и у узорку из гробља Duurlig Nars (300-100 п.н.е.), где су сахрањивани припадници елите Хсиунг-Ну, које многи поистовећују са Хунима. Занимљиво је да сви Z93+ узорци који су дубље тестирани припадају иранској подграни Z2124, док још увек нема ни једног узорка који припада Индо-Аријској подграни L657.

Вероватно најзагонетнији су узорци седам такозваних Таримских мумија (2558-2472 п.н.е.), пронађених у Синкјангу у Кини, који су сви тестирани као R1a, али су негативни на Z93, и вероватно припадају некој данас изумрлој или врло реткој подграни.

ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ:

Сер Френсис Дрејк (1540-1596), енглески морепловац. Два његова потомка су тестирана, и обојица су имала скоро идентичан СТР хаплотип, који је потврдио скорије заједничко порекло. Утврђено је да припадају северозападној европској грани R1a-L664.

1590_or_later_Marcus_Gheeraerts,_Sir_Francis_Drake_Buckland_Abbey,_Devon

Сомерлед (1100-1164), војни и политички вођа шкотских острва нордијског порекла. Протерао је Викинге из Шкотске и завладао острвским краљевством које је обухватало Хебриде, острво Мен и острва у заливу Клајд. Оснивач је клана Somhairle, један од његових синова је оснивач клана MacDougall, а један од унука клана Donald, који обухвата познате кланове MacDonald и MacAlister. Припадници свих ових кланова припадају нордијској подграни Z284>L448>L176.1, која се данас јавља скоро искључиво код Сомерледових потомака.

Том Хенкс (1956), амерички глумац и продуцент, двоструки добитник Оскара. Захваљујући Hanks DNA Surname Project-у, утврђено је да припада нордијској грани Z284 хаплогрупе R1a, као потомак Вилијема Хенкса из Ричмонда, Вирџинија.

OscarWrap-Tom-Hanks

Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837), руски песник и књижевник, од стране многих сматран оцем модерне руске књижевности. Аутор је неколико класика светске књижевности као што су Евгеније Оњегин, Капетанова кћи, Борис Годунов и Руслан и Људмила. Потиче из не превише имућне аристократске породице, која вуче порекло од Ратмира-Радше, хероја Битке на Неви 1240. године, када је војска новгородских Руса под вођством Александра Јарославича (Невског) поразила шведску армију. Његов потомак у шестом колену, Григориј Александрович, звани Пушка, је родоначелник Пушкина. Од петорице његових синова (Александра, Никите, Василија, Федора и Константина) потиче пет основних грана Пушкина. Александар Сергејевич Пушкин припада грани која је потекла од Константина, а Пушкини за које је тестирањем утврђено да припадају хаплогрупи R1a потичу од Василија (грофови Мусини-Пушкини), и припадају источнословенској подграни Z280>Z92>YP617>YP682.

AleksandrPushkin

Макс фон Сидоу, шведски глумац, најпознатији по улогама у филмовима Ингмара Бергмана. Тестирањем његовог блиског рођака утврђено је да припада такозваној померанијској подграни R1а, Z280>YP237>L365.

original

Бенјамин Нетанјаху, израелски политичар и премијер. На основу резултата тестирања његовог рођеног брата утврђено је да припада индо-иранској грани Z93, прецизније њеној ашкенаско-јеврејској подграни Z93>Z2122>Y2630.

rDqJgxFZ

Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац