DNK poreklo despota Stefana Lazarevića

 

Stefan Lazarević je, za sada, jedini srpski vladar čiji su zemni ostaci identifikovani DNK analizom, što dodatno zaokružuje sliku o njegovoj posebnosti i u smrti, i u životu

Da naučno istraživački rad često zna da bude uzbudljiviji i od najbolje napisanog trilera imali su prilike da se u decembru 2006. godine uvere Marin Brmbolić, Gordana Simić, Dragomir Todorović, Živko Mikić i Nataša Miladinov – članovi stručnog tima, koji od 2005. pod nadzorom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda, i pokroviteljstvom ministarstava kulture i vera Republike Srbije, istražuju velelepnu zadužbinu despota Stefana Lazarevića u Resavi. Ekshumacijom groba u jugozapadnoj zoni glavnog broda, dakle onog prostora u kome se u vladarskim mauzolejima uvek sahranjuje ktitor, otkriveni su zemni ostaci muške osobe, visoke oko 178 cm, što je impresivna visina u epohi u kojoj se prosečni rast odraslog muškarca kretao oko 165 cm.

Zahvaljujući pouzdanim rezultatima DNK analize, koju je proveo dr Oliver Stojković, rukovodilac Instituta za sudsku medicinu pri Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, nesporno je ustanovljeno da zemni ostaci iz Manasije pripadaju osobi koja je bolovala od krvnih sudova i umrla prirodnom smrću, kao i da je reč o ličnosti u najbližem srodstvu (99,9378%) sa knezom Lazarom Hrebeljanovićem. Budući da je, a prema rečima arheologa Marina Brmbolića, utvrđeno da je mlađi Lazarev sin Vuk sahranjen u severozapadnoj zoni glavnog broda crkve u Ravanici, nema nikakve sumnje da skelet iz groba u Manasiji pripada jednom od najumnijih vladara Srbije, despotu Stefanu Visokom, izuzetnoj istorijskoj ličnosti o kojoj se može mnogo, ali nikada i dovoljno govoriti i pisati

Ratnik i književnik

Sin kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice, despot Stefan Lazarević (1376–1472), bio bi nesumnjivo, a blagodareći svojim ljudskim i vladarskim kvalitetima, jedna od najznačajnijih ličnosti evropske istorije u ma kojoj epohi, ali je sklop sudbinskih okolnosti, na sreću njegovog naroda, iznedrio ovog vanrednog političara, diplomatu, ratnika i književnika u jednom izuzetno teškom vremenu. Knežević Stefan jedva da je iz dečaštva zakoračio na prag mladićkih godina kada je njegov otac poginuo u znamenitoj bici sa Turcima na Kosovu polju, 28. juna 1389. godine.

Srbija Stefanove mladosti je napola okupirana, razorena i osiromašena zemlja udovica i nejake siročadi o čije se teritorije otimaju dve nepomirljive sile – Turci i Ugari. Sam mladi knez prisiljen je da bude vazal moćnog i lukavog turskog sultana Bajazita, koji je na Kosovu pobedio i pogubio njegovog oca, i da s tugom posmatra kako hrišćanska braća po krstu, zapadni vitezovi predvođeni ugarskim kraljem Sigismundom Luksemburškim, pljačkaju Srbiju bez muškog gospodara. Tih teških godina najpresudniji uticaj na Stefana Lazarevića izvršile su dve hrabre i mudre žene – njegova majka kneginja Milica, potomak drevne loze Nemanjića, srpskih kraljeva, državotvoraca i reformatora, i monahinja Jefimija, velika pesnikinja, udovica moćnog i visokopoštovanog gospodara Sera, despota Jovana Uglješe Mrnjavčevića.

Shvatajući svu težinu položaja u kome se nalazi Srbija, kao i činjenicu da od njegove umnosti i hrabrosti zavisi sudbina srpskog naroda, Stefan Lazarević je vrlo brzo uvideo da moć jednog vladara ne leži samo u veštini rukovanja mačem, iako je kao ratnik ostao nepobeđen za čitave svoje vladavine duge gotovo četiri decenije. Stefanov biograf i savremenik, učeni Konstantin Filosof, naročito napominje da se despot upravljanju državom najviše učio i naučio od sultana Bajazita za koga je vojevao na Rovinama 1395, Nikopolju 1398, u Bosni 1399. i Angori 1402. godine.

I upravo je Angorska bitka istorijska prekretnica i za Stefana, Lazarevog sina, i za njegovu otadžbinu. Nakon ovog krvavog okršaja sa svirepim tatarskim kanom Tamerlanom, kojom prilikom je i sam Bajazit dopao ropstva, knez Stefan stiže u vizantijski Carigrad gde od cara Jovana 7. Paleologa dobija titulu despota, najveće vladarsko zvanje Istoka posle carskog, i ruku njegove svastike Đenovljanke Jelene, ćerke gospodara Mitilene, Frančeska II Gatiluzija. Borbe nastale oko turskog prestola okrenuće despota Mađarima, i on postaje izuzetno državnički prisan sa svojim dojučerašnjim neprijateljem, ugarskim kraljem Sigismundom, koji mu poklanja brojne posede u današnjoj Mađarskoj, Vojvodini, Hrvatskoj i Bosni, ali i grad Beograd, u kome će despot smestiti svoju novu prestonicu.

Za samo nekoliko godina, obnavljajući zemlju, gradeći palate, crkve i škole, reformišući vojsku i zakone o rudarstvu i trgovini, podići će mladi srpski despot svoju državu u status ekonomski najstabilnijih zemalja tadašnje Evrope. Mudro raspolaganje bogatim rudnicima u Novom Brdu i Srebrenici, razumni ugovori sa uticajnim dubrovačkim trgovcima, diplomatska veština u odnosima sa Ugarima i Venecijom, ali i sa jako oslabljenom Vizantijom i Bajazitovim naslednicima, omogućiće Stefanu Lazareviću da bez prolivanja krvi ponovo teritorijalno proširi Srbiju od Dunava do Jadranskog mora.

Despotovi savremenici ne skrivaju najdublje poštovanje prema njegovom vojničkom junaštvu, jer on je pored kralja Sigismunda i još dvadeset dvojice uglednih evropskih aristokrata, drugopotpisani osnivač viteškog Reda zmaja, i onaj vladar od koga većina zapadnih ritera očekuje da ih baš on proizvede u viteški čin. No, ono što naročito pada u oči u starim spisima, a krajnje je neobično sa stanovišta uobičajenog sadržaja ove vrste srednjovekovnih dokumenata, jeste opšta očaranost njihovih sastavljača i fizičkom lepotom despota Stefana.

Hroničari beleže da je tokom Sigismundovog krunisanja za Rimskog kralja u Ahenu bilo toliko uglednih i viđenih plemića, ali da je među njima srpski despot bio „kao mesec među zvezdama”. Sigismundov dvorski službenik, trgovac iz Majnca Eberhart Vindeke, izrekom kaže da je despot Stefan „neobično lep čovek, iskren, pravedan i miroljubiv”. A, kada se Dubrovčani obraćaju Stefanu Lazareviću kao „gospodaru visokom telesno i umno”, i pored sve uobičajene diplomatske slatkorečivosti karakteristične za ovu vrstu srednjovekovne korespodencije, ne preteruju, jer je despot zaista bio natprosečno visok čovek, pa je i danas među Srbima poznat kao Stefan Visoki.

Kolika je bila despotova umna visina pokazuje njegova naročita ljubav prema znanju, književnosti i lepim umetnostima. U svojoj zadužbini, crkvi Svete Trojice u Resavi – Manasiji (1408–1418), Stefan Lazarević je osnovao jedinstvenu prepisivačko-prevodilačku Resavsku školu, opremio je izvanrednom bibliotekom i u njoj okupio vodeće intelektualce svog vremena. Lično je prevodio sa grčkog i latinskog jezika, svom biografu Konstantinu Filosofu je naložio da izradi gramatiku srpskog jezika poznatiju kao „Skazanije o pismenih” (Povest o slovima), a ondašnju Srbiju uzeo da upoznaje sa stvaralaštvom antičkih mislilaca poput Platona i Aristotela, delom Hermesa Trismegistasa i Pitagore, alhemijom i medicinom, savremenim evropskim romanom i muzikom.

Despotovo kulturno pregnuće i danas očarava, iako tek u ostacima, razvejano stalnim ratovima i požarima nemirne balkanske vetrometine, i u potpunosti opravdava ushićenje njegovih savremenika koji ga nazivaju „novim Kirom” i „drugim Ptolemejem Filadelfijskim”. Iako neprekidno pritisnuta teškom senkom ratnih nemira, Srbija despota Stefana je zemlja u kojoj se neprekidno gradi i radi.

Preplavljena izbeglicama sa teritorija osvojenih od Turaka srpska despotovina je i vrt u kome niče na desetine najlepših crkava takozvane Moravske umetničke škole, gde se na vlastelinskim dvorovima čita „Beogradska Aleksandrida”, jedinstvena srpska verzija romana o Aleksandru, dok se u slikarstvu Ravanice, Ljubostinje, eteričnog Kalenića i despotove Resave, te kuće božanskih, umnih ratnika, pojavljuje nagoveštaj autentične renesanse Istoka. I na tako blistavoj slici, u velikom kontrastu sa objektivnom istorijskom stvarnošću trenutka koji je prožima i uokviruje, despot Stefan bi bio tek sposoban vladar, neka vrsta srpskog humanističkog velmože, da ovog princa nije krasio i naročit stvaralački dar.

„Natpis na mramornom kosovskom stubu” iz 1404 i „Slovo ljubve” (Slovo ljubavi) iz 1409, dva poetska zapisa koja su nadživela vreme, plod su talenta Stefana Lazarevića pesnika i mislioca. Prvi je posvećen tragično stradalom ocu Lazaru, a drugi, ispisan tako da tvori akrostih, po svemu sudeći mlađem bratu Vuku, neprebolnoj rani despotovoj, njegovoj krvi sa njim zavađenoj do otvorene borbe u građanskom ratu i tužnog stradanja bratovljevog.

Mesec među zvezdama

Kada Konstantin Filosof na svršetku biografije despota Stefana Lazarevića govori o svom gospodaru i prijatelju kao o „despotu zagonetnih očiju”, poredeći te oči sa suncem koje blago miluje, ali suštinu čije toplote ljudi ne shvataju, teško je oteti se utisku o sveukupnoj posebnosti Stefana Lazarevića. Beskrajno pragmatičan, mudar, dosledan i u ljubavi i u kazni, uman i snažan u volji da svu tegobnost i očajanje svojih mladih dana pretvori u trijumf nad sudbinom i istorijom, despot Stefan je gotovo nestvaran spoj muške hrabrosti, visoke inteligencije, svetskog obrazovanja i izuzetne duhovne i fizičke lepote – idealni, multidisciplinarni čovek kako ga je zamišljala mašta renesansnih sveznadara, i ne samo njihova.

Pa, i despotovo opraštanje s ovim svetom 19. jula 1427, tokom jednog lova na mestu Glavica u blizini današnjeg Mladenovca, potpuno odstupa od svakog stvarnosnog klišea, pretapajući se u istinski lirsko znamenje. Prema pričanju očevidaca, despot je u jednom trenutku pustio sokola koji je prhnuo za svojim plenom u visinu. Ruka sa sokolarskom rukavicom još je bila podignuta kada je na nju iznenada sleteo maleni kraguj. Despot je na čas nežno pričao sa ptičicom, a onda se zaneo od siline moždanog udara koji ga je iznenada pogodio. Izdahnuo je tek kad je stigao njegov sestrić i naslednik na prestolu Đurđe Branković, ostavljajući svekoliku Srbiju da za njim neutešno plače.

Fizičkim nestajanjem Stefana Lazarevića nije se ugasila moćna energija njegove jedinstvene i u mnogo čemu neprevaziđene duhovne zaostavštine. Visoki Stefan, despot zagonetnih očiju, plav, plemenit i lep u raskošnoj odori vizantijskih careva, primajući krunu od raspevanih anđela, već vekovima otmeno pozdravlja radoznale namernike sa ktitorskog portreta svoje Manasije, te dragulj-crkve opasane sa jedanaest belokosnih kula. Despotovo veličanstveno vladarsko i književno delo i danas sija Srbima, blistavo kao „mesec među zvezdama”, a nedavnom pouzdanom identifikacijom njegovog groba čini se kao da se ponovo vratio da bude sa svojim narodom u vremenu tako sličnom onom njegovom.

IZVOR: Balkan magazin, Tamara Ognjević, 19. februar 2007.

DNK

Share




Facebook komentari:

12 mišljenja na „DNK poreklo despota Stefana Lazarevića

  1. mladen gajić

    Da li je poznato i kojoj halpogrupi pripada Stefan Lazarević? I2a1, E1b, R1a ili nešto treće?

    Odgovor
    1. le_serbe

      po logike on je R1A, posto srbi su svi R1A (stari srbi iz bele srbije) I toje haplogroupa od stari sedovsi na balkanu (iliri i Kromanjonci 😉 a E to su robovi od rima iz razvije dela balkans kao epire i hellas.

      Odgovor
  2. EURYDICE’S LOVE

    Nedvosmisleno je utvrdjeno da je Stefan Lazarevic sahranjen u Koporinu, sto znaci da je les koji je nadjen u Manasiji njegovog brata Vuka.

    Odgovor
  3. Tamara Ognjević

    Vuk Lazarević, brat despota Stefana, je sahranjen u Ravanici i zna se tačno mesto njegovog groba. Što se, pak, tiče sukoba koji je nastao između tima profesora Brmbolića s jedne, i akademika Živanovića s druge strane, on je u njamanju ruku smešan. Despotov identitet je utvrđen najsavremenijom medicinskom DNK analazom u poređenju sa zemnim ostacima njegovog oca, kneza Lazara. Stepen slaganja je preko 95% što može biti samo kada je u pitanju najbliskije srodstvo – otac i sin ili rođena braća. Na moštima iz Koporina nikada nije rađen sličan nalaz jer crkva to nije dozvolila znajući da bi nalaz bio negativan, odnosno da bi se pokazalo da to nisu zemni ostaci despota Stefana. Konačno, zašto bi jedan velikaš sagradio tako velelepno zdanje u Manasiji kao svoju grobnu crkvu, a onda se naprasno sahranio u Koporinu? Kao naučnik shvatam da je teško prihvatiti da smo kod nekog zaključka pogrešili, ali istovremeno smatram da je najveća radost kada dođemo do istinitih činjenica. Akademik Živanović mora konačno da počne da se ponaša u skladu sa akademskim, stručnim i naučnim uzansama. I da dodam – ovaj moj tekst publikovan je u Politikinom dodatku za kulturu, nauku i umetnost. Balkan magazin ga je samo odatle preuzeo.

    Odgovor
    1. Tanja

      Hvala. Samo recite, zašto u antrfileu teksta piše da je jedini vladar čije je DNK analiza utvrđena, kad je već u drugomom pasusu taj navod pobijen, u delu da je u srodstvu sa Lazarom Hrebeljanovićem i to 99,…

      Odgovor
  4. Vladan Calija

    Postovana Tamara, pa vi kao naucnik (ne sporim, samo ne znam cega, a prof. Zivanovic to sigurno jeste,) bi valjda trebalo ozbiljnije da obrazlozite svoje tvrdnje, a ne da ih tek tako navodite.
    Posebno mislim na prvu vasu tvrdnju da je despotov brat Vuk sahranjen u Ravanici. Gdje ste vi to procitali da je neko to potvrdio i zvanicno usvojio? To ne pise nigdje jer nije utvrdjeno.
    Drugo, na mostima u Koporinu nije dozvoljena DNK analiza od strane SPC isto kao sto nije dozvoljena ni ona uradjena na kostima iz Manasije. Ne znam da li ste to znali. To Crkva nije odobrila, nego je lokalni tj. oblasni episkop samovoljno to naredio. A razlog tome lezi u cinjenici da SPC i nema zvanican stav po pitanju DNK analiza. Ko mu je to dozvolio, bolje reci zasto nije sankcionisan zbog toga to je vec posebna prica.
    Trece, na pitanje koje postavljate sebi i drugima zasto bi despot sagradio velelepnu crkvu a onda se naprosto sahranio u Koporinu, pokusacu da vam dam odgovor. Koji naravno nije nikakva tvrdnja vec racionalna pretpostavka. Ne znam cega ste naucnik, al’ cega god da ste ako se vec bavite ovim pitanjem valja malo uci i u istoriju, desavanja, uopste prilike vremena i trenutka u kome se despot upokojio. Hronicari biljeze najezdu i haranje Turaka na tom prostoru i opasnost od skrnavljenja svega sto se moze svesti pod pojam duhovno bitnog za nas narod. Iz tog razloga, neki tvrde da su despota sahranili bas u Koporin koji na putu blizi od Manasije i sakrili bez obiljezja. Mosti vijekovima leze ispod ktitorske kompozicije, gdje su i pronadjene. Koliko znam, kosti pronadjene u Manasiji nisu nadjene ispod ktitorske kompozicije, gdje se samo ktitor sahranjuje. Zatim, Brmbolic i ostali vjerov. kriju da su kosti u Manasiji nadjene tako da je glava odvojena od tijela, sto u mnogome mijenja stvar. Zna se da su Vuku Turci odsjekli glavu. I jos, despot je bio izuzetno skroman, kakve veze ima to sto nije sahranjen u svojoj najvecoj zaduzbini. Nije je pravio u svrhu svoje grobnice, vec za zivota kao centar duhovnosti i pismenosti. I jos jedna stvar, ne znam koliko ste studiozno citali ali ono sto su pokazale mosti u Koporinu govori mnogo toga. Ono sto je utvrdjeno na kostima, samo potvrdjuje istorijske podatke o despotovoj visini, jako neobicnoj za ono vrijeme, operacije radjene na nozi, itd. Veliko hvala prof. Srboljubu Zivanovicu. Nije to borba za njegov licnu potrebu da bude u pravu, nego da se ne radi ono za cime nema potrebe. A najvece pitanje je upravo to, zasto? U cijem interesu? Svako dobro. Pozdrav. Vladan Calija

    Odgovor
  5. Luka

    Da li je uopste radjeno odredjivanje haplogrupe na tim ostacima i ako nije zasto nije, mislim da je pozeljno da saznamo kojoj su haplogrupi pripadali nasi vladari

    Odgovor
  6. Miljan Mandić

    Trebalo bi uraditi DNK analize na moštima svih Nemanjića, kao i na Lazaru i Stefanu. Tako bi mogli s pouzdanošću da utvrdimo da li je car Lazar bio vanbračno dete cara Dušana, i da li je to crkva vekovima krila. Tako bi se moglo zaista znati šta se desilo na Kosovo – polju i da li su narodne priče o kneževoj večeri i izdaji zaista istinite.

    Odgovor
  7. Borko

    Danas kad je Genetika otisla tako daleko valjda bi trebali znati nesto vise o nasim vladarima. Ko su oni bili koje grupe mislim da bi to bilo vrlo interesantno otkrice. Npr moja majka je J1c2 a zamislite da je Engleski kralj Ricard III skoro identicne grupe J1c2c. Sad zamislite znas haplogrupe tudjeg kralja a ne znas svog. Bumer!

    Odgovor

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

20 − 2 =